Olako odbačeno dostojanstvo

Društvo

Radnici, podivljali poslodavci i okrutna vlast

Mobilizacija, dakle, za mir; izgovara ove reči čovek koji je pretio ubijanjem sto Muslimana za jednog Srbina, čuvar sigurne kuće (srbijanski parlament) za Ratka Mladića. U državi nekažnjivosti ratnih zločina, ne može se primetiti da se promenio. Ili misli da je promena intimna stvar. Radnici-birači možda bi se vratili na „radne zadatke“, ali nemaju radna mesta. Velike ideje, poput snova velikosrpskog ološa, prati velika pljačka. U međuvremenu, zauzimaju se mesta za proslavu Prvog maja u Jajincima, gde će se, nad kostima žrtava fašističkog terora okretati ražnjevi sa prasićima i roštiljati. Radnici će u centru Beograda odslušati prvomajsku poslanicu i dostojanstveno odšetati da je uruče portiru zgradi Vlade Srbije u Nemanjinoj. Na Slaviji nema više spomenika Dimitriju Tucoviću, neće se pojaviti glasnogovornici rata da polože cveće.

Tog revolucionarnog zanosa uoči Međunarodnog praznika rada: u nekoj kreativnoj sindikalnoj službi smišljeno je da se u odsudnu borbu ove godine krene pod imbecilnim sloganom „Da plate ustanu a mladi ostanu!“ (koliki stojiljković treba biti, pa se složiti sa ovom orbovićevskom idejom?) i da se, nakon šetnje centrom Beograda, vlasti isporuče zahtevi od kojih se ledi krv u žilama. Evo najžešćeg stava iz prvomajskog proglasa koji, primećujemo, ima ozbiljan deficit - ne sadrži reč inače. Malo blama, ali, valjda je važnija dobra namera, ili se pretnja podrazumeva: „Zahtevamo da poslodavci prestanu da se ponašaju kao robovlasnici, a država da stane na stranu onih koji stvaraju društveno bogatstvo. Da ih zaštiti od mobinga, da kazne one koji šikaniraju sindikalce i uzbunjivače i one koji ne isplaćuju plate. Da nam se omogući nesmetano osnivanje sindikalnih organizacija, da se znaju radnička prava, da se poštuju zakoni i Ustav“.

Podseća na vapaje iz hotela „Luks“, jer, drug Staljin zasigurno ne zna da u logor čekisti otpremljuju dokazanog revolucionara, odnosno, nije informisan kako radnik teško živi, ne bi to dopustio poslodavcima, makar ih plaćao iz državne kase. Možda bi, čak, upozorio one što dobijaju državno zemljište za izgradnju pogona i novce za simbolične zarade nekadašnjim samoupravljačima (biće i o tome nešto, usput).

U ovom komadu sindikalnog proglasa (potpisnici su UGS Nezavisnost i Savez samostalnih sindikata Srbije), sve je tačno, pogotovu činjenica da vlast kreira hazardersko zakonodavstvo i, dodajmo, poklanja u bescenje tuđu imovinu, nekretnine, zemljište, prirodne resurse. Što ohrabruje poslodavce da divljaju kao raspuštena banda u državi bezakonja, zaštićena korumpiranom, uz časne izuzetke, državnom administracijom (upravna inspekcija) i pravosuđem.

Pobuna je stvar prošlosti

Pobuniti se znači rizikovati, što se (rizik) zaposlenima stalno sugeriše primenom lepeze ponižavajućih mera navodne discipline. Suštinski, radnici su u Srbiji bili u težem položaju jedino pre Drugog svetskog rata, kada su vlasnici fabrika, neometano, u proizvodnji zapošljavali decu, a ženama isplaćuvali trećinu zarade koju su ostvarivali muškarci. Kada je gazde tokom štrajkova štitila i vojska, budući da je žandarma bilo premalo.

I na prvi pogled vidimo razliku, tada su se radnici bunili, ispisujući stranice istorije svojim velikim i dugotrajnim protestima i štrajkovima. Danas se na tu temu najčešće čuju sintagme, uglavnom tačne, o krizi levice u svetu, zbog koje, eto, ni radnici u Srbiji nisu uspeli da artikulišu svoj otpor poniženju, gaženju dostojanstva, antievropskom i anticivilizacijskom rušenju dostignutog nivoa temeljnih prava, zapravo otpor gubitku istinske zdravstvene zaštite, obrazovanja sa jednakim šansama za sve. Pre svega, pljačkaškoj privatizaciji, korumpiranim političkim elitama, pljačkaškim bankama i mehanizmima koji omogućuju kontinuitet ideološke države, ovoga puta sa nacionalizmom kao moćnom pokretačkom snagom kolektivnog suicida.

Pravo mesto da pomenemo dramu jednog grada-paradigme propadanja, Zrenjanina, čiji vlastodršci bi da promene ime ovog nekada velikog industrijskog centra. Grad nema zdravu pijaću vodu, građani je deset godina kupuju u marketima, pa je potrošačka korpa najskuplja u Srbiji. Neslavnu propast, ili ortačku promenu vlasnika, doživela su brojna preduzeća, poput giganta „Servo Mihalj“, te fabrike i kombinati poznati u čitavoj bivšoj Jugoslaviji - „Udarnik“, BEK, „Begej“, „Dijamant“, „Šinvoz“, „Jugoremedija“... Od 80.000 radnika u privrednom centru središnjeg Banata, danas je zaposleno tek 17.000, a još toliko ih radi u drugim delatnostima i administraciji.

U službi poremećenih kartografa

Ne zna se tačno koliko je ljudi napustilo grad, koji je nekad imao 135.000 žitelja, ali su migracije, kažu Zrenjaninci, vidljive i golim okom. Nije bilo velikih pobuna (izuzetak su radnici „Jugoremedije“), a vlast vidi rešenje u tome što će se Zrenjanin zvati Petrograd. Što će trijumfovati „nad avetima komunističke prošlosti“.

U Kragujevcu je radnicima tamošnje ispostave kompanije Manjeti mareli stigla uoči Prvog maja nepristojna ponuda: novim kolektivnim ugovorom, koji bi trebalo da potpiše Samostalni sindikat, radnici se odriču prava na štrajk. Poslovodstvo firme koja od 1. maja treba da proizvodi branike za „fijat 500 L“ ističe da su takav ugovor potpisali sindikat i menadžment Fijata u Kragujevcu. Čelnici sindikata, pak, odbijaju ovakvu mogućnost i naglašavaju da će, ako poslodavac insistira na ovoj odredbi, stupiti u štrajk koji bi značio i zaustavljanje proizvodnje u Fijatu.
Svuda neke aveti prošlosti, čak je i zakonodavstvo na strani radnika.

Prošlo je više od četvrt veka od početka ratova u bivšoj Jugoslaviji, od vremena, manimo se nostalgije, reč je o faktografiji - kada su se radnici u ulozi birača odrekli svega što su imali, zarad sumanutog srljanja u rat i realizaciju bezumne velikosrpske ideje. Novo iscrtavanje karata bivše zajedničke države skupo su platili, životima svoje i tuđe dece, devastacijom privrede od koje su živeli, teškim poremećajem vertikale ljudskosti. Konačno - Prvog maja se treba toga podsetiti - gubitkom prava na rad pod dostojanstvenim uslovima. U ime odanosti novom velikom vođi Slobodanu Miloševiću, u ime raspomamljenog nacionalizma kao namah stečenog identiteta praznoglavlja. Još u martu 1988. bili su spremni na pobunu zbog kašnjenja plata od nekoliko dana; izašli su pred tadašnju Saveznu skupštinu i čuli: „A sad svi na svoje radne zadatke!“ Svejedno da li su baš tada postali aktivirani redovi, podoficiri, oficiri, pristali su da budu opljačkani i obespravljeni. Dimitrije Tucović - imala je Srbija i socijaldemokrate i socijaliste - sveo je račun okrutne ratne avanture srbijanske buržoazije: „Bogataši su u rat poslali volove, a sirotinja svoje sinove; kapitalista je odvojio kakvu ragu, a sirotinjska majka jedinca sina“.

Snovi velikosrpskog ološa

Zato, ne treba ratovati, tvrdi čak i čovek sa iskustvom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić: „Neki na Balkanu i dalje misle da treba da se bijemo, a svi nam ljudi odoše u neki bolji život (...) A mi nemamo tih 7,3 miliona koliko govorimo, ni 7,06 koliko danas govorimo, Hrvatska može da sanja o 4,4 miliona stanovnika, BiH ne može ni da sanja o 3,5 miliona stanovnika, koliko piše u nekom popisu, ni oni koji govore o Albaniji da ih ima 2,9 miliona... zato što nam svi ljudi odoše za nekim boljim životom, zato što mnogi misle na Balkanu da treba da se bijemo ili čekaju sledeću priliku za nešto slično. Mislim da je vreme da se to zaustavi i prekinemo s tim i lično ću dati sve od sebe, a i naša država da se to vrzino kolo jedanput završi i da pronađemo rešenje.“

Mobilizacija, dakle, za mir; izgovara ove reči čovek koji je pretio ubijanjem sto Muslimana za jednog Srbina, čuvar sigurne kuće (srbijanski parlament) za Ratka Mladića. U državi nekažnjivosti ratnih zločina, ne može se primetiti da se promenio. Ili misli da je promena duboko intimna stvar. Radnici-birači možda bi se vratili na „radne zadatke“, ali nemaju radna mesta. Velike ideje, poput snova velikosrpskog ološa, prati velika pljačka.

U međuvremenu, zauzimaju se mesta za proslavu Prvog maja u Jajincima, gde će se, nad kostima žrtava fašističkog terora okretati ražnjevi sa prasićima i roštiljati. Radnici će u centru Beograda odslušati prvomajsku poslanicu i dostojanstveno odšetati da je uruče portiru zgradi Vlade Srbije u Nemanjinoj. Na Slaviji nema više spomenika Dimitriju Tucoviću, neće se pojaviti glasnogovornici rata da polože cveće.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Tekst, Vesti and tagged , .