Idealizam koji može da funkcioniše

Politika

Dragomir Olujić Oluja, jedan od vođa Studentskog bunta 1968.

Da nije bilo unutrašnjeg nezadovoljstva, moglo je u svetu da se dešava šta god hoćemo. Na nivou svakodnevnice, opala je kupovna moć, smanjena je potrošnja, zamrznute su plate. I to je izazvalo ogromno nezadovoljstvo. Broj štrajkova i učesnika u njima je udvostručen. A nije slučajno da su se u svim zemljama koje su bile na vrhuncu šezdesetosmaškog pokreta organizovali generalni štrajkovi. Mi smo zauzeli stranu klasnog fronta na kojoj su bili radnici

Dragomir Olujić Oluja, jedan od prvoboraca studentskog pokreta, višedecenijski disident, suorganizator Otvorenog univerziteta, za ljude koji ga poznaju, jednostavno - institucija (teško je pronaći nekog ko nije ”legenda”). Vlastiti i kolektivni bunt objašnjava i teorijski, parole studenata iz 1968. artikuliše i kao pobunu protiv izmeštanja odlučivanja od onih koji stiču zaradu.
Povod za razgovor je pola veka od studentskog bunta, razgovaramo o pobuni, ciljevima, dometima protesta koji je uzdrmao bivšu Jugoslaviju, strukture moći i društvo u celini. Sticajem okolnosti, razgovaramo dok se u neposrednoj blizini očekuje još jedna u nizu manifestacija fašizma (zahtev da se zabrani festival ”Mirdita - Dobar dan”), pa počinjemo aktuelnom konstatacijom da je fašizam dobio pravo građanstva. Olujić je revolucionaran:

”Mi smo, u svoje vreme, to tukli. Nismo vodili rasprave! Nama to nije bila akademska, teorijska priča. To je praktični, aktivistički problem i tu nema mnogo rasprave!”
Vraćamo se pola veka unazad i podsećamo pitanja ”da li studenti spremaju nešto osim ispita”.

Da li su studenti uistinu nešto spremali, ili je bunt bio izliv nataloženog nezadovoljstva koje je lagano artikulisano?

To je bila poslednja rečenica uvodnika Đorđija Vukovića u Studentu od 23. maja, poslednjem broju za taj semestar. U isto vreme Mirko Klarin u Susretima, nedeljniku beogradske omladine, svoj uvodnik završava slično. A to se dešava usred majskih nemira studenata u Parizu. Koji su i bili povod za izbijanje studentske pobune ovde.

Ne možete tek tako protiv Titove analize, on je u televizijskom obraćanju kojim su demonstracije okončane kazao da one nemaju veze sa protestima studenata u Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Francuskoj, već da je suština to što je mlada generacija prepuštena sebi?

Govorim o povodu, a studentski pokret je nastao mnogo ranije. Važan element u priči je to da smo se mi stvarno spremali. Postojao je dogovor, ali okolnosti procenite na osnovu anegdote. Najpre je došlo do tuče u Studentskom gradu, kada se to završilo i ljudi dogovorili šta i kako dalje, Đorđije Uskoković, tada urednik Radija Studentski grad, odlazi u Studentski dom ”Lola” da probudi Aliju i Vladu (Hodžić, odnosno Mijanović, prim. aut.). Alija bunovan pita o čemu je reč, Đorđije kaže, ”Počela Revolucija!”. A Alija odgovara: ”Kako Revolucija, kad smo se dogovorili da pišem manifest za septembar!”
Dakle, hoću da kažem kako je sve vreme nešto pripremano, ali je nedostajao povod. A glavni razlog za nastanak studentskog pokreta bio je, pre svega, u zemlji.

Istorija beleži nezaposlenost, krah Privredne reforme, raslojavanje, odnosno stvaranje ”crvene buržoazije”?

To je vreme kada prva posleratna, ”baby boom” generacija izlazi na scenu; nezadovoljna politikom, običajima, atmosferom, životom...

Hoće nešto odmah...

Neće da pristanu na politiku reda, rada i mira, na zahteve ”ne talasaj, ćuti i uči”, što se izražavalo kroz bitničku književnost, rock'n roll, hipi pokret, razne alternativne pokrete.
Svet je postao jedan, dolazi do razmene, izjednačava se atmosfera, u tom kontekstu svakodnevnice, moj problem je i problem Džona u Vašingtonu, Ivana u Vladivostoku, nekoga u Africi. Mladi ljudi, mi studenti, imamo istu psihologiju, potrebe, interese, želje. I nalazimo zajednički odgovor.
Grubo govoreći, naša zajednička ideja je bio socijalizam. Na Zapadu klinci otkrivaju marksizam i levičarske ideje, mi ovde, u istočnom bloku, uključujući Sovjetski Savez, tražimo neki drugi marksizam, ne onaj kojem su nas učili; zahvaljujući Praxisu imamo najdublji uvid u te ideje. Dakle, ne samo što imamo iste ideje, što želimo istu stvar, socijalizam, mi nalazimo nove načine za osvajanje javnog prostora, za provođenje svoje politike.

Reč je o evropskom studentskom pokretu?

O svetskom. Ali, da nije bilo unutrašnjeg nezadovoljstva, moglo je u svetu da se dešava šta god hoćemo. Na nivou svakodnevnice, opala je kupovna moć, smanjena je potrošnja, zamrznute su plate. I to je izazvalo ogromno nezadovoljstvo. Broj štrajkova i učesnika u njima je udvostručen. A nije slučajno da su se u svim zemljama koje su bile na vrhuncu šezdesetosmaškog pokreta organizovali generalni štrajkovi. Mi smo zauzeli stranu klasnog fronta na kojoj su bili radnici.

Ideološki, pokret je bio šarolik, što ćemo videti kasnije. Šta vas je tad povezivalo, možda parola ”Dole crvena buržoazija!”?

Samoupravljanje je Ustavom iz 1963. i zakonima, prilagođeno parlamentarnom sistemu, izmešta se odlučivanje sa radnog mesta u politiku i na taj način se prave novi socijalni akteri koji su bili nosioci odlučivanja. Ono više nije tamo gde je proizvodni svet, nego tamo gde je politika. Formira se nova frakcija srednje klase koja mistifikuje i pokriva tu promenu. I svoju poziciju, da ona nosi odlučivanje, svoj partikularni interes pokazuje kao opšti. Stvara se novi sloj koji smo nazvali crvenom buržoazijom.

Da li je u studentskom pokretu bilo besa, možda i ekstremizma?

Znali smo zašto, čemu i šta radimo, nije bilo nejasnoća, iracionalnosti. Zato smo i napisali i izložili svoje zahteve. Naravno, bilo je ljudi koji su bili besni, iz raznih razloga. Kod studenata je bes izazivalo to što su znali da, kad završe fakultet, neće imati posao. Ali, nije bilo nasilja. Niti je policiji palo na pamet - mislim da je to interesantno - da fingira rušilaštvo, kao 9. marta 1991.
Samo prve vesti su govorile o ”huliganima koji su tukli brigadire i uništili vatrogasno vozilo”, već u jutarnjim novinama ta vest je povučena.

Služba državne bezbednosti piše Titu da među studentima ima i ekstremista koji nameravaju likvidaciju nekih visokih funkcionera. Višak lojalnosti, ili nešto drugo?

Imali smo dotad dve situacije u kojima je policija reagovala nepotrebno nasilnički, 1966, kada je bio miting podrške vijetnamskom narodu, kada su u Sali heroja na Filozofskom fakultetu, govorili Ivo Andrić, Mihajlo Marković i Rajko Tomović. Studenti su krenuli na Američku čitaonicu, dočekala ih je konjička policija, neki studenti su osuđeni na mesec dana zatvora.
A 1962. studenti su demonstrirali protiv ubistva Patrisa Lumumbe, krenuli su na belgijsku i američku ambasadu, došlo je do tuče sa policijom.
Imali smo to iskustvo da moramo da se bijemo sa policijom. Neki nisu hteli, neki su hteli.
To je onaj tip odnosa unutar pokreta koji se kasnije pojavio kao terorizam, frakcija Crvenih brigada, RAF, u Japanu - Crvena armija.

Ovde su bili popularni Rudi Dučke, Če Gevara, Bader-Majnhof...

Da, ali mi smo imali svoju politiku, svoje zahteve. Bilo je ljudi koji su računali na oružje u kabinetima Odbrane i zaštite, jedino mogu da pomenem Rodoljuba Bubeta Rakića, on i njegova ekipa spremali su odgovore na svaku situaciju. Na sreću, do toga nije došlo.

Opšte mesto svakog razgovora na ovu temu je istorijski Podvožnjak. Danas se govori o tragičnim posledicama?

Mi smo se odmah dogovorili kako ćemo da postupamo posle obračuna u Studentskom gradu. Napisali smo zahteve, održali miting i krenuli ka Skupštini da ih predamo. Kod podvožnjaka nas je dočekala policija. Sa Vladom Revolucijom i Dragoljubom Mićunovićem su najpre razgovarali Veljko Vlahović i Miloš Minić. Tražili su da odredimo delegaciju koju će neko primiti, što smo mi odbili, tražili smo da mirno dođemo u centar grada. Onda je došlo do incidenta, koškanja sa policijom, Bugarčić je naredio da interveniše policija, oni su bili brutalni, posebno prema studentkinjama. Bio sam u masi studenata, čuli su se pucnjevi, pao je suzavac, potisnuti smo do Studentskog grada, povređeni su prebacivani u bolnice, govorilo se da ima mrtvih, ali to nikad nije potvrđeno.

Može li se reći da je vlast reagovala trapavo, da se nije snašla. Jer, vi ste tražili više slobode, govora, izražavanja, objavljivanja...

To su bili sekundarni zahtevi, primarni su bili socijalni, borba protiv korupcije, za jednakost, integralno samoupravljanje, vlast radničke klase. Drugi su segment činili zahtevi za više slobode, a samo poslednji, četrnaesti, ticao se uslova studiranja. Ali sa podtačkom, da se obezbedi veća prohodnost radničke dece na fakultete.
Po hitnom postupku Savezna skupština je udvostručila iznos minimalne zarade, a donet je i zakon kojim se preduzeća i ustanove obavezuju da primaju pripravnike.
Kod političkih zahteva važno je da nismo tražili višepartijski sistem, nego organizaciju društva po principima radničkih saveta, i po vertikali i po horizontali. Direktno, neposredno, bili smo protiv parlamentarne, partijske demokratije.

Idealizam.

Jest idealizam, ali radi. U svim revolucionarnim previranjima se prvo uspostavlja neposredna demokratija. Posle se sve razvodni parlamentarnim manipulacijama.

A predstavnička demokratija?

Predstavnička demokratija je mehanizam kojim se odvlači pažnja sa stvarnih problema sa stvarnog mesta gde se proizvodi svet.

Ali, to što ste tražili nije bilo moguće ostvariti?

Funkcionisalo je. Jugoslovensko samoupravljanje je bilo direktna demokratija, iako nije bilo savršeno. Zašto nije moglo da radi i dalje? Nije odgovaralo interesnim grupama.

Borili ste se za radnička prava, danas se za njih deklarativno zalaže ovdašnja levica, odnosno krhotine levice. Ona su se pre pola veka podrazumevala?

Naravno, postojali su, u Ustavu i zakonima, setovi radničkih i socijalnih prava. Važno je da nije postojao mehanizam njihove realizacije, nego je to bila stvar odnosa snaga, na lokalu, republičkom i saveznom nivou. I drugo, u tim zakonima postojale su prikrivene mere kojima će se radnička i socijalna prava ograničiti.
Kako je išla ta nova tehnologija vlasti, radnici su imali sve manje prava.

Da, na kraju, uporedimo ovo što živimo i studentske zahteve iz revolucionarne 1968.

Sve protiv čega smo bili i na šta smo upozoravali da će se desiti, ako se nastavi takva politika, imamo danas kao realnost. Sadašnja generacija studenata, mladih radnika, imala bi teži zadatak. Jer, mi smo imali konstituisanu radničku klasu, pravni sistem koji je to, na neki način, štitio, normirao, današnja generacija, uključujem tu i sebe, i ja sam deo te priče, mora otpočetka. Da ponovo, iz deklasiranih delova, konstituišemo radničku klasu, da edukativno, pedagoški radimo, učimo radnike, sistemski i teorijski gde je njihov problem, koja su njihova prava, na koji način se za njih boriti i izboriti.

I pored klasnih interesa koje pominjete, došlo je do bujanja nacionalizma i krvavog raspada bivše Jugoslavije?

Već sredinom šezdesetih ideolozi srednje klase počinju da tvrde kako je važnija nacija - dolazi do obezradničenja radničke klase, Smanjuje se važnost radničke klase u proizvodnom i vrednosnom sistemu, na praktičnom nivou to je refeudalizacija, ne govori se o Jugoslaviji nego o republikama. Tako se prodaje nacionalizam i sve vreme se povlače potezi da radnike naguraju u te nacionalističke torove.

Levičar znači antinacionalista, u Vašem slučaju i antiratni aktivista?

Za levicu se, pogotovu komunističku, kaže da je anacionalna, to nije tačno. Prvi zadak levice je da preuzme komandu nad svojom nacijom, nacionalnim pokretom. I onda, iz te perspektive, raditi dalje. Levica je, kako je rekao Marks, nacionalna po formi, a interncionalna po sadržaju.
Ne postoji nacija po sebi, postoje socijalni akteri koji sebe takvima predstavljaju. Ta frakcija srednje klase, koja radi za kapital, pokušavajući, naravno sebe što skuplje prodati i naplatiti.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Politika, Tekst, Video and tagged , , .