Nakon pada Slobodana Miloševića i početka demokratizacije Srbije, svi smo očekivali da će sistem i život u Srbiji konačno postati deo jednog normalnog, demokratskog, razvijenog, evropskog sveta. Međutim, skoro dvadeset godina kasnije, teško da možemo reći da smo iole bliži uređenom sistemu. Iako okrenuti demokratizaciji i putu ka Evropskoj uniji, makar formalno – Srbija je miljama daleko od demokratske države. U nekim periodima za ove dve decenije je demokratizacija išla brže i Srbija je bila izborna demokratija. Ipak poslednji reverzibilni talas nas je vratio u hibridni tip režima, takmičarski autoritarizam, režim sličan onakvom kakav je postojao za vreme Slobodana Miloševića.
Jedna od ključnih odlika demokratije, pored izbora i toga da se na vlast dolazi putem slobodnih, opštih i fer izbora jeste i podela vlasti i jasan sistem funkcionisanja institucija. Tu dolazimo do ključne poente ovog osvrta, da li u Srbiji uopšte postoje institucije ili one postoje samo „na papiru“, a zloupotrebljene su od strane političkih partija? Prvo pitanje koje se postavlja u samom promišljanju koliko je Srbija demokratska država jeste kako se ovde uopšte percipira pitanje vlasti? Vlast se doživljava kao „bukvalno vlast“, kao pravo da pobednik izbora sve podredi sebi i da vlada nad građanima. A to je prva velika opasnost po prava i slobode građana. Ovde političari ne žele da upravljaju, da kreiraju politike, već žele da vladaju i što je najgore – misle da na to imaju pravo, a odsustvo demokratske političke kulture kod građana utiče na to da ni veliki deo građana nema preveliki problem sa tim. A Ustav Republike Srbije (već u članovima 4. i 5.) jasno govori šta je podela vlasti, kako se ona vrši i kako partije ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. A upravo se to dešava. Političke stranke postavljaju funkcionere koji ne upravljaju institucijama, već ih potčinjavaju sebi.
I nije ključna stvar što se zloupotrebljavaju centralne institucije političkog sistema i sistema uprave, poput Narodne skupštine, Vlade Republike Srbije, Predsednika, ministarstava ili bilo kojih državnih i lokalnih organa uprave, ustanova i preduzeća. Ovde se uspelo u tome da se gotovo u potpunosti obesmisle i uruše čak i nezavisne kontrolne i regulatorne institucije. One institucije koje je razvijeni svet odavno izmislio kao dodatnu branu partijama i uzurpaciji, kao „četvrtu granu“ vlasti, koja će da uređuju određene oblasti od suštinskog značaja za medijski i politički pluralizam, sprečavanje zloupotrebe javnih resursa, korupcije ili za zaštitu građana od nezakonskog činjenja uprave.
Iako odlično zamišljene, nezavisne regulatorne i kontrolne institucije poput Regulatornog tela za elektronske medije i Agencije za borbu protiv korupcije, su postale ključni saveznici najveće partije u njihovom stvaranju neravnopravnih izbornih uslova, medijskom mraku, zloupotrebi svih drugih institucija, medijskom blaćenju i kampanjama zastrašivanja, funkcionerskim kampanjama u toku izbora, zloupotrebi javnih resursa u partijske svrhe itd. Snaga aktuelne vlasti ozbiljnim delom počiva na izostanku reakcije ovih institucija i njihovim izbegavanjem upotrebe zakonskih ovlašćenja i dopuštanje ozbiljnih zloupotreba.
Ako pogledamo dalje od ove dve institucije, videćemo institucije Zaštitnika građana i Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ove institucije formirane sredinom prve decenije XXI veka su postale ozbiljan državni korektiv i mehanizam za borbu za transparentnost i zaštitu građana. Svi znamo kakve negativne kampanje su se vodile protiv Saše Jankovića (i pre nego što je postao predsednički kandidat) i Rodoljuba Šabića dok su bili na čelu ovih institucija. Novi Zaštitnik građana nije ni blizu aktivan kao što je bio Janković, dok novi Poverenik nije ni izabran, očigledno čekajući da se sam Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja izmeni, tako da se novom Povereniku smanje nadležnosti.
Institucije u Srbiji ne funkcionišu. Vlast ih zloupotrebljava i podređuje sebi. To što se nešto zove institucija, ne znači da i jeste institucija. Ovde se obnova institucija mora što pre započeti, pre nego što se sve u potpunosti ne uruši.