Istraživanje o odnosu prema ratu i ratnim zločinima
Najviše su propatili Srbi, Hrvati su najveći zlikovci, Srbi su i ubijali, možda i pljačkali, al’ ne treba ništa da plate. Logora nije bilo ni u primisli, četvrtina ispitanika smatra da se u Srebrenici dogodilo masovno ubistvo Muslimana (25 odsto), 15 odsto ubeđeno je u to da su se dogodila ubistva, ali bez etničke identifikacije ubijenih, 12 odsto je reklo da se dogodio genocid.
Uspeh srbijanskog školskog sistema i medijskog favorizovanja Srba kao najvećih žrtava u poslednjim ratovima pokazuje i septembarsko istraživanje na uzorku od 1200 ispitanika, metodom licem u lice koje je za dnevnik Danas realizovala agencija Demostat. Laž, neznanje i relativizacija i dalje su konstante u odnosu ispitanika prema ratovima i Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu; nalazi su neznatno različiti u poređenju sa rezultatima istraživanje iz 2017, te se može tvrditi da su se lagodno smestile u novijoj srpskoj istoriji. Nečasnoj kao što je bilo i potpaljivanje sukoba, krvavi raspad bivše države, pre svega stradanje ljudi drugih nacionalnosti, ubistva, patnje, proterivanje, pljačka.
Najveće žrtve ratova su Srbi, ako je i bilo pljačke, ne treba ništa da plati Srbija, logora za Hrvate nije bilo, u Srebrenici je nešto bilo kao da izgovara prosečni srbijanski srednjoškolac i konzument državnih televizijskih stanica, odnosno nacionalnih sajtova, ili društvenih mreža poplavljenih nacionalističkim zataškavanjem, falsifikatima, smišljenim i razrađenim prevarama. Zaključak koji nije istraživački mogao bi da glasi da se srbijansko društvo ne suočava sa prošlošću, odnosno da beleži kontinuitet pogubnog poimanja bliske prošlosti, obeležen odsustvom ozbiljnije artikulisane potrebe za lustracijom i jednostavnim kažnjavanjem zlikovaca.
Da se bijemo malo
U odgovorima ispitanika kao da odzvanjaju dominantne floskule svih postpetooktobarskih režima i vitalnih potpaljivača, promotera i realizatora ratne politike koja se temelji na mitomanskoj, hegemonističkoj ideji koju je još marta 1991. formulisao srpski predvodnik Slobodan Milošević: “Ukoliko ne znamo da radimo i proizvodimo, bar ćemo znati da se bijemo”. Pad ratnog gurua Srba nije značio i njihovu promenu odnosa prema ratovima i zločinima (niko to nije ni tražio ni obećavao); tako se od optuženika za zločine uobičajeno čuje kako je reč o optužnici protiv čitavog naroda, a u svakodnevnim kolokvijalnim odbranama kafanska presuda koja umiruje krhotine savesti saučesnika: “A šta su oni nama radili”. Uprkos tome što saučesnici ne znaju gotovo ništa istinito o tome šta su radili “oni”, a šta “mi”.
Ispitanici će priznati da ne znaju mnogo, ili ništa o ratu i ratnim zločinima, ali imenica mi redovno ispliva u njihovim odgovorima. Četvrtina ispitanika smatra da se u Srebrenici dogodilo masovno ubistvo Muslimana (25 odsto), 15 odsto ubeđeno je u to da su se dogodila ubistva, ali bez etničke identifikacije ubijenih, 12 odsto je reklo da se dogodio genocid.
Za neki zločin, pak, počinjen nad Srbima tvrdi da zna 56 odsto ispitanika, a svaki četvrti ispitanik pomenuo je zločine tokom vojnoredarstvene akcije Oluja.
Ostali nisu znali da navedu konkretne zločine nad Srbima ili prema bilo kojoj nacionalnosti; zločin prema zarobljenicima i civilima na Ovčari, masovne grobnice u Srbiji, ubistvo braće Bitići.
Varvarstvo i neznanje
Većina ispitanika nije čula ni za višegodišnju opsadu Sarajeva, možda su čuli to da Bošnjaci bacaju srpsku nejač u čeljusti lavova u sarajevskom Zoološkom vrtu, kao i to da se Bošnjaci sami ubijaju (na pijaci Markale dva puta), ne bi li za to optužili Srbe. Možda su čitali Dobricu Ćosića kome je, verujmo, srpski istoričar Milorad Ekmečić kazao: “To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’ tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici”.
Možda i nisu mogli da saznaju: “U opsadi Sarajeva koja je trajala 1479 dana ubijeno je 10.615 ljudi – od toga 1601 dete, a ranjeno 61.136 – od toga 14.946 dece. Važna su, dakako, empirijska istraživanja. Ali u sredinama gde se sve brzo zaboravlja i lako poigrava brojkama od suštinske je važnosti težnja ka istorijskoj istini kao sinergiji nauka. Bez toga nema samorefleksije, a bez nje ni perspektive (Latinka Perović)”.
Znakoviti su bili odgovori na pitanje da li ste čuli za neki logor koji se za vreme ratova devedesetih nalazio na teritoriji Srbije. Samo šest odsto ispitanika znalo je odgovor, a ukupno 14 sagovornika pomenulo je logor za Hrvate u Sremskoj Mitrovici.
Teško je bilo, čak i za potrebe istraživanja javnog mnjenja priznati postojanje koncentracionih logora (nije bilo pitanja o Keratermu, Omarskoj, Trnopolju, Prijedoru) – naslutimo razloge, ne previđajmo istrajnu zločinačku propagandu, ali ni spremnost da se previđa, ćuti i laže, sa tobož’ plemenitim namerama. Tek, logor u Sremskoj Mitrovici bio je u poznatoj kaznionici, u Nišu su, takođe, korišćene zatvorske prostorije KPZ, a logori su bili i kod Begejaca, u opštini Žitište, i kod Stajićeva, u opštini Zrenjanin. Logoraši su bili smešteni i u Beogradu, u prostorijama Instituta bezbednosti na Banjici, i u Vojno-istražnom zatvoru. Tu su bili smešteni Hrvati zarobljeni u Vukovaru i Osijeku, a logori za Bošnjake, zarobljene u Srbiji nakon srebreničkog genocida, bili su u Mitrovom Polju kod Aleksandrovca i Šljivovici, opština Čajetina.
Predizborno podsećanje na veliku Srbiju
Kratki iskorak u istoriju nebeskog naroda – predlog za destinacije nekih – gledajmo u budućnost – ekskurzija i edukativnih obilazaka. U međuvremenu, pročitati ispovest Ništa lažno, Predraga Matića Freda, logoraša iz Vukovara, bivšeg ministra branitelja Hrvatske. Zarad istinske kulture sećanja.
A gde je kultura sećanja – tu je i memorijalizacija; u izvođenju Dragana Đilasa i nekadašnje gradske vlasti podignut je, i u predizbornoj kampanji 2012. otvoren spomenik na Savskom trgu. “Žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990-1999”, piše na spomeniku. Ko je šta branio 1990. pojedinim “ispitanicima”, čak i onima koji su bili za “odbranu” treba iznova dokazivati, a postavljanje spomenika ratnicima i civilima bilo je tek karikaturalna, demokratska, epizoda sećanja – eh, malo je falilo – na velikosrpski projekat. “Svako ko bude tamo palio sveću ili polagao venac, razumeće to na svoj način“, izgovoriće potpredsednik Skupštine Grada Zoran Alimpić.
Tamo gde je spomenik 2012. okićen vencima gradonačelnika, Vojske i policije niko nije palio sveću, a teško da će i u komšiluku, na mestu koje su mu odabrali za raseljavanje. Spomenička epizoda imala je, saznajemo godinama kasnije, samo jednu korist – bila je manja šteta od onoga što je na tom prostoru posađeno, od spomenika Stefanu Nemanji. A sa tvrdnjom da Srbija treba da podigne spomenik civilnim žrtvama koje su stradale od srpske vojske i policije slaže se 23 odsto ispitanika, 59 procenata je protiv.
Svi znaju lekcije mržnje makar “za dvojku”
Odosmo daleko, a baš je bilo zanimljivo. Ima još zanimljivog i u nalazima istraživanja, ne znaju ispitani gde i kako se šta dogodilo, ali znaju – pa, to je, valjda, svima jasno još od Jadranskih susreta i Opatijskog festivala – najveći zločinci su po nacionalnoj pripadnosti Hrvati (31 procenat), ili Albanci, svih 15 odsto. Bošnjaci su svašta radili, ali samo šest odsto im daje prvo mesto među zlikovcima. Za dva posto manje od Srba. Eto priznanja da je i odabrani kolektivitet-žrtva bio sklon i da ubije, da ne ulazimo sad u detalje. To znači da treba nešto i platiti jer 24 odsto ispitanika misli da Srbija treba da nadoknadi štetu koju su načinili pripadnici vojske i policije. Imaće, dakako, posla sa 55 odsto onih koji se ne slažu s tim ili, možda, i sa 21 odsto neodlučnih (Rat je, pljačka se, šta ćemo). A svih 54 odsto “zna” da su Srbi najveće žrtve, 15 odsto misli da su to Bošnjaci, a čitavih pet odsto nesrećnika (setimo se da su “Hrvati najveći zlikovci”) misli da su Hrvati najviše stradali.
Dali su, dakle, solidne, suštinski nemoralne i manijakalne, rezultate obrazovni sistem i mediji; ovde tradicionalno izdvojmo mesto za već pomenutog pisca visokih tiraža i nacionalne opsednutosti i nesreće (Dobrica Ćosić: “Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno”).
Optimista bi zaključio da možda, s obzirom na sve okolnosti, atake na mozak, nije sve tako crno koliko je moglo da bude. Nema mesta optimizmu, ništa ne ukazuje na to da ovi rezultati nisu kontinuitet namere “da se bijemo”, ili kontinuitet uzgajanja falsifikata, mržnje i relativizacije krivice.
Ostaje problem u tome da niko ne treba da ide da dopunsku nastavu – svima je država poklonila prelaznu.
Podeli sa prijateljima