Proleće, a žene žive u Srbiji

Politika Naђа Duhaček

Počela bih od kraja, od reakcija na kačenje kecelja na spomenike. Bilo je vidljivog straha. Možda se očekuje da pišem o položaju žena u Srbiji, ili da citiram statistike o nasilju, ili da dam neki opšti uvod o diskriminaciji. Možda bih mogla da otvorim prigodnim citatom. Ali, želim da pišem o strahu, zato što opisujem jedan drugačiji dan i drugi strah. Uplašili su se oni koji su navikli da im bude udobno. Uplašili su se muškarci i žene koji šetaju ulicama i društvenim mrežama samouvereno. Njihovu udobnost čuvaju privilegije koje im nudi patrijarhat, u saradnji sa nacionalizmom, klerikalizacijom i kapitalizmom. Održanje ovih sistema počiva na udobnosti jednog broja ljudi. Ta mešavina navike i moći dovela je i njih i nas do društva u kome se nasilje toleriše, a kecelje se obeležavaju kao uvrede. Gurnuti van svoje zone komfora, strah su iskazali psovkama, uvredama i pretnjama. Zajednička nit većine komentara na društvenim mrežama bila je očita kroz da pokušaj da kažu „da, ali...“. „Položaj žena u Srbiji je loš, ali ovo nije način“, „Ja vas podržavam, ali niste smeli ovo da uradite“, „Razumem vas, ali ova akcija je promašena“, itd. Na komentare koji se sastoje isključivo iz psovki i slikovitih opisa smrti aktivistkinja nema potrebe da se odgovori, kao ni na ideju da je problem što su moje slike ružne (jer feministkinje su naravno definisane prema tome koliko se uklapaju u definiciju lepote) ili što mi prezime nije srpsko (jer valjda samo ljudi sa srpskim prezimenom imaju legitimitet da se bave aktivizmom, a mi ostali smo nešto „manje od“). Ali sa ovim prethodnim/navedenim komentarima imam potrebu da uđem u malu polemiku, i da ih tretiram kao deo mogućeg dijaloga. Imam nadu da neko ko se ne slaže, i dalje čita, i nije odustao (odustala?) posle prve rečenice. Naime, šta znači kritika „akcija je promašena“?

Možda treba ukratko da se podsetimo u čemu se sastojala akcija. Šestog marta rano ujutru, ali po danu i ispred prolaznika i prolaznica, mi, šest žena i jedan muškarac obišli smo šest spomenika poznatim muškarcima iz nacionalne istorije. Okačili smo im kecelje oko vrata, ili na postamente spomenika. Cilj je bio da nekoliko dana pred Osmi mart, Međunarodni dan žena kada je javni prostor preplavljen cvećem i popustima u prodavnicama kozmetike, skrenemo pažnju javnosti i medija na probleme sa kojima se žene susreću u našem društvu danas. Jedan od najčešćih problema je siromaštvo i kršenje radnih prava, pa smo zato izabrale natpis PODRŽAVAM ŽENSKI ŠTRAJK. Takođe, reproduktivna prava su pod napadom crkve i državnih institucija, pa je drugi natpis bio ABORTUS JE ŽENSKO PRAVO. Najzad, sistem koji omogućava da se osvojena prava žena urušavaju, i otežava osvajanje novih je upravo sistem obrazovanja i proizvodnje znanja, i zato je na keceljama pisalo NAUKA JE ŽENSKOG RODA. Same kecelje su simbol „ženskih poslova“ odnosno podrazumevane svakodnevne obaveze da žene čiste, kuvaju i brinu o deci i drugim članovima porodice kojima je briga neophodna.

Šestog marta su pojedine televizije i internet stranice prenele vest o akciji „Ljubičaste kecelje“. Važno je naglasiti da je bilo i pozitivnih rekacija i javno iskazane podrške u medijima (Vreme, Peščanik) kao i na društvenim mrežama. Sledećeg dana su vesti i fotografije sa akcije bile u većini novina i u elektronskim medijima, uključujući i tabloide. Zašto onda tolika potreba da se priča o promašaju i neuspehu? Odgovor je jednostavan: dok god je feminizam ružna reč i bavimo se pitanjem šta je problem kecelje, patrijarhalno društvo može da odahne. Sve je na svom mestu. Jer, kecelje su uvreda. Žene bi bile ravnopravne, ali zapravo nisu smislile pravi PR trik. Siromašne žene nisu osmislile inovativnu preduzetničku ideju, pa su same krive što ne zarađuju koliko njihove muške kolege. A reproduktivno zdravlje? To je najlakše. Tu su sigurno žene krive. Nije problem što u školama ne postoji predmet seksualno obrazovanje, niti je problem zdravstveni sistem koji nema sredstva i ne radi na prevenciji seksualno prenosivih bolesti i neplraniranih trudnoća, ali dobro se prodaju slogani o rađanju i medijski naslovi o broju abortusa. Potpuno je normalno da u centru glavnog grada, kao i u drugim gradovima stoje statue muškaraca, da znamo njihova imena, i da ponavljamo kako su uspostavili naučne discipline, doprineli političkom životu ili stvorili važna umetnička dela.

Pokažite da nisam u pravu. Pitajte devojčice i dečake oko sebe da vam nabroje pet naučnica. Pitajte ih da vam nabroje tri žene čije slike vise u njihovoj školi. Pitajte ih kada su i od koga učili o kontracepciji. Čim se odgovori na ova pitanja promene, neće biti razloga za kecelje. Do tada, meni ostaje da izrazim zahvalnost aktivistkinjama i aktivistima sa kojima sam pokušala da pravim grad koji pripada svima. Da li smo ovime pomogle/pomogli svim ženama u Srbiji? Nismo. Iluzorno je misliti da postoji jedna akcija koja to može da učini. Čak ni šest dobro promišljenih ljubičastih komada platna nema tu moć. Ova akcija je jedna u nizu, i njena moć je u izlasku iz navike i utabanih staza. Na jedan dan, mi nismo bile u našim kancelarijama i učionicama, a muškarcima i ženama koji šetaju ulicama i društvenim mrežama samouvereno nije bilo udobno. Nadam se da su se neki od njih zapitali o privilegovanim pozicijama koje im daju patrijarhat, nacionalizam i klerikalizacija.

Najčešća optužba na koju sam naišla, u novinarskim pitanjima i uvredama na društvenim mrežama je da smo toj neupitnoj većini, kačenjem kecelja na ove važne muškarce, povredile osećanja. Verovatno jesmo. Neravnopravan položaj žena, kao i drugih marginalizovanih grupa, ne može da se promeni drugačije. Mogu da završim tekst relativno duhovitim citatom koji sam često slušala na televiziji. „Šta je definicija ludila? Da iznova radite istu stvar, a očekujete drugačiji rezultat“. Država ne sme da se zadrži na molbi poslodavcima da poštuju prava zaposlenih žena (bile one trudne ili ne), škola ne sme da se zadrži na želji da uvede seksualno obrazovanje, a nauka ne može više da ignoriše feminističku teoriju. Možda će uslediti još povređenih osećanja većine, ali nema drugog načina da se gradi društvo jednakih osoba. Već smo probali patrijarhat i složili smo se da nam nije dobar.

Nađa Duhaček je angažovana u Centru za ženske studije. U akciji „Ljubičaste kecelje“ učestvovale su Biljana Stojković i Aleksandra Puškić iz Inicijative žena Srbije, Goran Lazin iz Žena u crnom, Ksenija Radovanović iz inicijative Ne davimo Beograd, i Jelena Veljić i Maja Krek iz Društvenog centra Oktobar. Autor fotografija je Srđan Veljović.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Politika, Tekst, Vesti.