Srebrenički genocid postaje velikosrpska mitologija

Politika

Godišnjica genocida u slavu sumanutog predanja

Niz je konstatacija koje srebrenički genocid - u kojem je aktivno učestvovala Srbija, naoružavajući, kadrovski opremajući (30. i 40. kadrovski centar) genocidnu RS armadu, pružajući logistiku - smeštaj u velikosrpsku ideologiju i politiku, u pravu, pravcatu mitologiju poput izmišljene izdaje Vuka Brankovića na Kosovu, ili spekulacija o istinskom pobedniku Kosovske bitke, u kojoj je Srbija, ajoj, branila Evropu od najezde varvara. O tome kako su Francuzi, greškom, čuvši da su na Kosovu pobedili Srbi, zvonili sa katedrale Notr Dam k'o sumanuti, nije Pariz mogao da zaspi.

Ove godine Aleksandar Vučić i ostatak državnog vrha Srbije nisu pokazali zavidnu maštovitost u negiranju genocida koje su srpske snage počinile u Istočnoj Bosni; nisu se pojavili na komemorativnoj svečanosti u Potočarima i time su završili misiju pomirenja sa susedima. Smišljanje novih monstruoznosti, te nečovečno ruganje preživelima i članovima porodica žrtava povereno je Vučićevim jeftinim tabloidima, ali je, ipak, zvezda ovog sumraka ljudskosti bio Milomir Marić, voditelj i urednik emisije Ćirilica na TV Happy.

Njegovi gosti bili su haški osuđenici Vojislav Šešelj i Vinko Pandurević koji je besmisleno (da, ovo je komentarisanje sudske odluke) oslobođen nakon što je izdržao dve trećine zatvorske kazne od 13 godina za srebreničke zločine, ubistva, istrebljivanja i progone u Srebrenici u julu 1995. godine, što je pravno kvalifikovano kao zločini protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja. Pandurevć je sekretar Izvršnog odbora Kluba admirala i generala, državne nevladine organizacije sa sedištem u Domu Vojske Srbije u Beogradu. Eno, tu nedavno govoraše o Kosovu, u okviru javne rasprave – verujemo da je njegov stav, kakav god bio, Vučić inkorporirao u nepostojeći papir, ali, to je druga tema.

Kolevka za zlikovce

Učesnik emisije bio je i Tomislav Kovač, najpre zapovednik policijske stanice na Ilidži, potom zamenik ministra policije koga Bosna i Hercegovina traži zbog optužbe za genocid u Srebrenici. Tužilaštvo BiH ističe da je Kovač “za vreme napada srpskih snaga na zaštićene zone Srebrenica i Žepa, kao komandant Štaba policijskih snaga i zamenik ministra unutrašnjih poslova RS, komandovao i držao pod nadzorom sve policijske snage koje su učestvovale u zločinima nad Bošnjacima, čineći tako značajan doprinos u ostvarenju zajedničkog cilja - udruženog zločinačkog poduhvata”. Nije kraj, Tužilaštvo tereti Kovača i za to da su policijske jedinice pod njegovom kontrolom “učestvovale u zarobljavanju bošnjačkih muškaraca i dečaka, njihovom transportu i masovnim egzekucijama na više lokacija, uključujući objekte Zemljoradničke zadruge 'Kravica', Cerska, Dom kulture u Pilici, Ekonomiju 'Branjevo', kao i lokacije u Sandićima, Konjević polju i ostale lokacije na kojima su vršena zarobljavanja i masovna i pojedinačna streljanja zarobljenih civila bošnjačke nacionalnosti”.

A gde će s takvom optužnicom, nego na slobodu, u Buenos Ajres, odnosno u majčicu Srbiju, u kolevku, međ' saučesnike, pa i na televiziju, da širi svoju istinu, podsmeva se bolu žrtava i svakom ko oseća imalo empatije i ko je sačuvao malo razuma u ludilu koje, ako ništa drugo, ima svoj potpis.

Naravno da nije kraj, evo kako je boje Srbije i susedne Repubike Srpske branio Milomir Marić, negirajući genocid, iživljavajući se u ime naroda kojem ništa u onom što je kazao nije zasmetalo: "Svake godine kada televizija prenosi, kada dođu strani državnici, oni donose mrtva tela ko zna odakle i sahranjuju u Srebrenici", izustio je Marić.

Država koja slavi genocid

To je zvanični stav Srbije prema svakom iskazivanju empatije za žrtve genocida u Srebrenici, najvećeg ratnog zločina u Evropi, nakon Drugog svetskog rata. To je stav Aleksandra Vučića i njegove bagre, zaštićene, pesnik bi rekao, “lopovskim kodeksom koji štiti vjernike od zaraženih” (B.Štulić).

Tu nema mesta za faktografiju, činjenicu da je Srbija prva i do sada jedina država koja je presudom Međunarodnog suda pravde (2007.) proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.
I, kada je reč o kažnjavanju, nema garancije da će u Beogradu ikada početi proces optuženima za ubistvo 1313 ljudi u Kravici. Ako i počne, ko će nas sprečiti da falsifikujemo dokaze, izmišljamo svedoke, da dajemo lažni alibi (eto, pouzdano se zna da su svi tada igrali basket sa Vučićem). Pa zar Srbija nije prvu osobu koja je nakon Drugog svetskog rata osuđena za genocid nagradila luksuznim stanom (general Radislav Krstić, 103 kvadrata u Cvećari, po kvadrat stana za tri od 35 godina zatvora, na koliko je osuđen).

Nove lekcije velikosrpske ideologije

"U Srbiji je zabranjeno da se negira genocid, na primer, počinjen u Kongu, dok je potpuno legitimno da se negiraju zločini počinjeni, na primer, na Ovčari ili na Kosovu i genocid u Srebrenici", konstatuje Ivana Žanić iz Fonda za humanitarno pravo.

Nema zakonske krivice, a ko moralno da osudi one što govore u ime naroda? Bravo za narod.
Niz je, dakle, konstatacija koje srebrenički genocid, u kojem je aktivno učestvovala Srbija, naoružavajući, kadrovski opremajući (30. i 40. kadrovski centar) genocidnu RS armadu, pružajući logistiku, smeštaj u velikosrpsku ideologiju i politiku, u pravu, pravcatu mitologiju poput izmišljene izdaje Vuka Brankovića na Kosovu, ili spekulacija o istinskom pobedniku Kosovske bitke, u kojoj je Srbija, ajoj, branila Evropu od najezde varvara. O tome kako su Francuzi, greškom, čuvši da su na Kosovu pobedili Srbi, zvonili sa katedrale Notr Dam k'o sumanuti, nije Pariz mogao da zaspi. Na tom su tragičnom dejstvu medijskih opijata Albanci izmislili masakr u Račku, Bošnjaci dva masakra na pijaci Markale.
Ima li ičeg normalnijeg, za onoga ko uđe u rat spreman da ubija sebi najbliže, od činjenice da Bošnjaci ubijaju Bošnjake, samo da bi Srbe okrivili za zločin. I više nema potrebe da se objašnjava, dežurni propagandisti samo kažu “lažu kao za Markale” i poremećenim konzumentima je jasno da neko tamo laže protiv Srba.

Tačno je sve što dopišete

Jeste, to je velikosrpska ideologija koja nije zauvek data, naprotiv, promenljiva je, zavisi od medijske ili pripovedačke moći, potpuno je logična i, da, nepobediva. Naravno, ovo je klasična srbofobija, garnirana autošovinizmom, ali da ocenimo u svetlu priče srpske medijske zvezde šta je ovo u Vučićevim novinama: “Veliki broj pripadnika muslimanskih divizija, koji je pokušao proboj iz Potočara i Srebrenice prema Tuzli i Kladnju, krenuo je vojnički nepripremljen za takav zadatak. Naravno, susreli su se sa nizom naših zaseda, ali i pretrpeli velike gubitke u međusobnim sukobima oko toga da li da se predaju. Ili pošto – poto domognu muslimanske teritorije” (Vinko Pandurević, Srpski telegraf, 12. jul 2018.).

Uvek možemo da dodamo kako su se Srbi sažalili na “vojnički nepripremljene Bošnjake (nisu imali oružje, prim. aut.)”, te da nisu ubili niti jednoga, da su se Bošnjaci sami poubijali. Dok se mit zaokruži, a na dobrom je putu, pojaviće se i Kosovka devojka, svi ranjeni će biti izlečeni, sazidaće crkvu – pokajnicu. I jednog dana, a tako je možda već i sada, dovoljno će biti nekakvom mariću da kaže “eto, isto kao Srebrenica”.
Koga u čitavoj priči još zanima da je Marićev gost robijaš Vinko Pandurević izrazio žaljenje što "nije učinio više da bi sprečio stravične događaje", pokazao svest o sopstvenoj odgovornosti, upućujući porodicama "iskreno izvinjenje". To je bilo nekad davno, u Hagu. Baš kao što bi bilo uzalud prijaviti Tomislava Kovača državnim organima: zamislite taj smeh kada biste, recimo, tužiteljku za ratne zločine Srbije obavestili o tome da je Kovač dostupan i da je na TV Happy. Ili nekog iz policije, možda ministra.

Zar Vučić da ćuti

Nevini ste zlikovci, ništa vam ne može pravda, jer je pravda u Srbiji vaša, ničeg nije bilo, vi ste heroji, čak i ako ste ubijali civile, decu. Heroji ste, vakat je takav došao.
A naravno da je bilo još manijaka, niko više nije bezopasan, recimo, Rajko Vasić, član Glavnog odbora SNSD, stranke Milorada Dodika: "Nešto mislim, ako toliko volite taj genocid nad vama, sačekajte sledeću priliku", napisao je Vasić. Ima još: “Nije bio genocid u Srebrenici, ni nigde u BiH. Bilo je streljanje ratnih zarobljenika. Ali vodite računa da Srbi nisu nežni kao što su bratstveni". Pa mala pretnja, onako, baš neljudska: "Za srpske izdajnike, koji su priznali genocid i brojku 8372, treba graditi rotacione grobove. Da im se olakša prevrtanje".
S druge strane, zloglasni Naser Orić preti i poručuje manirom kretena: "Meni kad su pričali, ja sam mislio da rata više nikada neće biti... Ali, sledeći rat će se desiti malo brže nego što smo ga mi dočekali... To vam ja kažem... Što kaže Matija Bećković, njihov, srpski akademik "ćeraćemo se"... Svega će biti sem da se nećemo ćerati i nikad se niko nije ćerao da nije naćer'o".

Ali, među silnim stranicama koje je iščitao Aleksandar Vučić našao se, ljudsko pravo, i Matija Bećković, pisac po meri. Bilo je vremena za analizu: "Možda je neko pogrešno razumeo stihove Matije Bećkovića i možda neko želi to, ali sam više puta govorio da postoji potreba kod pojedinih u regionu za osvetom, ali onako kako oni doživljavaju – jer svi svoje žrtve uvek dobro vide, a tuđe žrtve svi manje vide”, glasila je Vučićeva analiza Orića i Bećkovića.
A šta vidi predsednik Srbije, da ne pominjemo novac ovom prilikom.
Nema stida, operisan je on od toga, od svih marića po televiziji i njihovih roto proizvoda, njemu je važan Orić, to je ritam velikosrpske ideologije, smrt, laž, prevara, beskrupuloznost.
Ovo već nije propaganda, ovo je bitanga na delu.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Politika, Tekst, Vesti and tagged , .