Teret zločina i nevinost zločinaca

Politika

Fašizam i negiranje ratnih zločina


Ono što govore i rade aktivisti Inicijative mladih jednostavno je neprihvatljivo u intenziviranoj kampanji negiranja srpskih zločina. Neprihvatljivo je i za vlast i za desni mrtvi ugao opozicije (gotovo sve parlamentarne opozicione stranke), koji ima iste heroje i unekoliko različitu besmislenu retoriku. Možda je biti protiv opravdavanja zločina i glorifikovanja zločinaca danas nekome tako fancy, pomodno, nepatriotski? Takvima valja poželeti da ih ne jure pozivari – valjda će biti dovoljno onih koji će bežati. Pa makar i ne znali, za razliku od mladih iz Inicijative koji znaju, šta se dešavalo tokom agresije Srbije na Hrvatsku, u Vukovarskoj operaciji, novembra 1991. godine.

Kako bi bilo dobro da je reč samo o falsifikovanju istorije; Srbija se u novijoj istoriji nije suočila sa takvim poslom koji nije bio praćen ozbiljnim, tragičnim umišljajem. Imamo posla sa naoružanim, brutalnim falsifikatorima koji već godinama pokazuju da se rat koji su otpočeli neće završiti, da će njihovi saučesnici, poput aktiviste vladajuće Srpske napredne stranke i poznatog zloglasnog majora iz Vukovarske operacije Veselina Šljivančanina, uvek biti heroji i da nema tog suda koji ih neće zaštititi. Takvi ljudi potrebni su Aleksandru Vučiću i njegovoj kamarili, manimo se priče o nezavisnom sudstvu, mladi ljudi iz Inicijative, kojima je presudom saopšteno da ugrabe prvu priliku kako bi zapalili iz ove ludare, nisu imali nikakve šanse. Potrebni su, izgleda, i roditeljima generacije koja neće da nosi tuđi teret zločina i stoga postavlja neugodna pitanja. Štaviše, daje odgovore.
Faktograski gledano, prošle nedelje je Odeljenje Prekršajnog suda Ruma u Inđiji prvostepeno osudilo osmoro aktivistkinja i aktivista Inicijative mladih za ljudska prava na novčane kazne od po 50.000 dinara, zbog toga što su na tribini u Beški na kojoj je govorio gorepomenuti zlikovac, iskazali protest razvijanjem transparenta na kojem je bila poruka „Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama“. Dodatno su uznemirili lokalne naprednjake koji su u svečanim, ukopnim odelima ispunili salu inđijskog Doma kulture, duvanjem u pištaljke, čime su, svakako, narušili blaženi mir stada nad kojim bdi partijska država, ali su i prekršili Zakon o javnom redu i miru. Moraće da plate po 50.000 dinara, ako presuda opstane, a nema razloga da se bilo šta u njoj menja, jer patriotska većina poslovno sposobnih žitelja Srbije nema ništa protiv presude. U ime naroda, dakle.
To što su ih aktivisi SNS napali i povredili, stvar je, pak, još nezavisnijeg Tužilaštva, koje ne nalazi razlog da mlade fašiste goni po službenoj dužnosti.

Zatvor do slobode

Jedno od opštijih mesta u današnjem javnom diskursu svakao je to da su se u Srbiju vratile devedesete. Oni koji danas pokušavaju isto što i Otpor krajem devedesetih suočeni su sa jezivom ravnodušnošću gomile zombija kojom upravlja moćna, beskrupulozna i mafijaška mašinerija.
Iako se naizgled ništa nije promenilo, Vučić i normalnost i dalje su na suprotstavljenim pozcijama, s ključnom razlikom u beznađu. Parole Otpora i danas su aktuelne: "Smrt fašizmu", "Otpor do slobode", zbog čijeg je ispisivanja četvoro aktivistkinja i aktivista (valja da se podsetimo: Teodora Tabački, Marina Glišić, Dragana Milinković i Nikola Vasiljević) provelo deset dana u zatvoru. Vreme inkriminisane radnje noć između između 2. i 3. novembra 1998, presuditelj izvesni Željko Munjiža.
Otpor je, uprkos žestokoj propagandi i pokušajima da se proglasi terorističkom organizacijom, imao solidnu podršku i makar prećutne simpatije. Ono što govore i rade aktivisti Inicijative jednostavno je neprihvatljivo u intenziviranoj kampanji negiranja srpskih zločina. Neprihvatljivo je i za vlast i za desni mrtvi ugao opozicije (gotovo sve parlamentarne opozicione stranke) koji ima iste heroje i unekoliko različitu besmislenu retoriku.
Možda je biti protiv opravdavanja zločina i glorifikovanja zločinaca danas nekome tako fancy, pomodno, nepatriotski? Takvima valja poželeti da ih ne jure pozivari – valjda će biti dovoljno onih koji će bežati. Pa makar i ne znali, za razliku od mladih iz Inicijative koji znaju, šta se dešavalo tokom agresije Srbije na Hrvatsku, u Vukovarskoj operaciji, novembra 1991. godine.

Strategija jednog izvršitelja

Deo toga je nalazi se u haškoj presudi zloglasnom majoru: “Vijeće je zaključilo da je Veselin Šljivančanin odgovoran za ono što se dogodilo na Ovčari tijekom popodneva, znatno prije pogubljenja. Uprkos tome što je bio odgovoran za sigurnost ratnih zarobljenika i što je otišao na Ovčaru u vrijeme kad su oni zlostavljani, Veselin Šjivančanin nije poduzeo ništa da bi zaustavio premlaćivanja ili spriječio da se ona nastave. On je propustio izdati odgovarajuće upute vojnim policajcima koji su stražarili nad zarobljenicima i propustio je osigurati, pa čak i zatražiti, njihovo pojačanje, što je spadalo u njegove mogućnosti i ovlasti. Iz tih razloga, ustanovljeno je samo da Veselin Šljivančanin snosi kaznenu odgovornost za pomaganje i podržavanje zločina mučenja i okrutnog postupanja jer je propustio djelovati (iz presude u postupku ICTY Mile Mrkšić i ostali).”
Domaćim vlastima je, još odavno, upravo taj major, vrlo brzo i pukovnik, bio heroj; Slobodan Milošević ga je postavio za komandanta Podgoričkog korpusa, a pod vlašću DOS predavao je taktiku na Vojnoj akademiji u Beogradu. Pričao je, valjda, kadetima o podvizima srpske soldateske, temeljnom rušenju Vukovara upotrebom manje od hiljadu haubica (980) i sporadičnim naletima avijacije. Sve to sa svega 80. 000 vojnika, protiv gotovo čitave dve hiljade branitelja.
Presuda aktivistkinjama i aktivistima Inicijative doneta je neposredno nakon incidenta u Beški, po prepoznatljivoj šešeljevskoj matrici SNS ih je proglasio za huligane i fašiste, a Aleksandar Vučić je nakon otvaranja fabrike u Rumi žestoko branio lik i delo Šljivančanina: “Video sam ga ispred tamo. Slobodan čovek koji je izdržao svoju kaznu. Šta biste da ga uhapsite ili ubijete ponovo? Nije se pojavio na otvaranju fabrike nego se pojavio tamo ispred da bi me pozdravio“.
Dirljivo, zna oficir šta je subordinacija, a amblematični poslanik Marjan Rističević sumnja u zaveru: “Među onima koji su nasilno prekinuli tribinu u Beški izgleda da ima i državljana Hrvatske.” Ima, garant.

Još malo fašizma

Velika Srbija nije mrtva, naprotiv, jer će istoimena izdavačka kuća, koja je u većinskom vlasništvu haškog osuđenika Vojislava Šešelja, narodnog poslanika, umesto izdavačkih kuća "Karpos" i "E – buk", biti smeštena u Hali 1 Beogradskog sajma na Međunarodnom sajmu knjiga. Ovim kućama su mesta već dodeljena u junu, ali se pojavio predsednik Srpske radikalne stranke i Odbor Sajma kojim predsedava Zoran Avramović, član IO njegove stranke, sa zadovoljstvom je ustupio “Velikoj Srbiji” dva štanda. Tako će posetioci ove kulturne manifestacije moći da pogledaju i kupe naslove jedinog autora ove manufakture: “U čeljustima Kurve del Ponte”, “Lažljiva haška pederčina Džefri Najs", "Engleski pederski isprdak Toni Bler", "Očerupana haška ćurka Kristina Dal", "Mafijaška pudlica Nebojša Čović", "Genocidni izraelski diplomata Teodor Meron", "Vašingtonski seksualni manijak Bil Klinton", "Politički ortakluk kurve del Ponte i kurve del Koštunice", "Podmukli galski picopevac Žak Širak", "Narkomanija Vuka manitoga", "Hitlerovi najverniji sledbenici Helmut Kol i Hans Genšer", "Haško bajramsko prase", “Podmukli galski picopevac Žak Širak”, “Smrdljiva gvajanska svinja Mohamed Šahabudin”, “Bramerc sve više liči na jazavičara”, i tako dalje.
Reprezentativno.

Godišnjica stradanja i iživljavanja

Mobilizacijska komemoracija posvećena žrtvama Oluje podsetila nas je na stradanje Srba, progon više od 200 000 ljudi i ubistvo više od 600 civila u Vojno – redarstvenoj operaciji Oluja (prema podacima međunarodnih organizacija).
Ponovo je u glavnoj ulozi predsednik Srbije koji je uvod napravio tekstom u Kuriru, nateravši nas da se zamislimo o čemu govori, da nije neka greška: “Reč je o stotinama onih koji su došavši iz Hrvatske u Srbiju ili otišavši u daleki svet učinili nešto veliko, nešto sto se pamti i postaje zajedničko dobro svih nas.”
To “zajedničko dobro” su tragična sudbina izbeglica i licemerje države koja im nije dodelila ni status civilnih žrtava rata.
Sve u ime mira i “da se ne ponovi”, poseže Vučić za šešeljevskom logikom, u nadahnutoj i nategnutoj priči o nesreći Krajišnika, podsetio se da su 4. avgusta Nemci pronašli Anu Frank i odveli je na put bez povratka. Govor koji gotovo da izaziva transfer neugodnosti.
“Oni koji su, na isti taj dan, 4. avgusta 1995. godine provalili u Krajinu, ubili više od dve hiljade ljudi i 250.000 prognali, samo su ponovili istu stvar. Isti zločin protiv nekoga ko je različit, ima drugčije ime, poreklo i nekog svog Boga. I u oba slučaja, jedina krivica i Ane Frank i Srba iz Krajine bila je ne nešto što su uradili, nego nečije ubeđenje da će, bez njih, neka zemlja, neki ljudi, biti lepši i bolji. U oba slučaja traženo je i primenjeno konačno rešenje. U oba slučaja, oni koji su drugačiji, optuženi su za samo svoje postojanje. I nije puka koincidencija to što je Hitler, 1919. godine optužio Jevreje za to što se "množe", i što je istu tu reč - "množili su se", upotrebio Tuđman, u svom govoru u praznom Kninu, oslobođenom Srba, od sopstvenih stanovnika.”
Nema tu, ubeđuje se Vučić, želje za osvetom, “za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom.”

Haška i srbijanska nevinost i zaštita

U ovom govoru nema mesta ni za Hrvate koji su prognani, kao ni za činjenicu da su Srbi avgusta 1995. morali da napuste etnički čistu teritoriju, da su balvan-pobunjenici, podstknuti, instruirani i naoružani oružjem JNA, po nalogu iz Beograda, stvorili paradržavu u kojoj su Hrvati bili incident.
Možda je Vučić od Šešelja čuo drugačiju verziju, možda na licu mesta nije video kako izgleda etnički čista teritorija, možda u Šešeljevim kupusarama piše drugačije. Slobodan Milošević je, odabran da realizuje zamisao monstruma iz Akademije, dao nalog Državnoj bezbednosti koja je, kao i obično, bila efikasna. Po slovu optužnice protiv čelnika SDB Jovice Stanišića i Franka Simatovića, reč je o zločinima protiv čovečnosti, progonu, ubistvima, deportaciji, nehumanim delima (prisilno premeštanje), kršenju zakona ili običaja ratovanja (ubistvo). “Stanišić i Simatović su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je nastao najkasnije u aprilu 1991. i trajao barem do 31. decembra 1995. Zajednički zločinački cilj tog poduhvata bio je prisilno i trajno uklanjanje većine nesrpskog stanovništva sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini”, suština je optužnice (materijal ICTY) koja ukazuje na namere zaverenika (Stanišić i Simatović su 2013. proglašeni nevinim, a Žalbeno veće je 2015. naložilo ponavljanje postupka, koji je u toku pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove).
Srbija je tada ćutala, nije želela da zna. Danas zna, ali u njoj vlasnici biračkog prava ne bi da govore o svom saučesništvu, ili bi da slušaju jedino o srpskim žrtvama i junaštvu, ili misle da je baš tako i trebalo da bude.
Ostali će pred sud.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Politika, Tekst, Vesti and tagged , .