Zavet ćutanja i poricanja

Politika

Još jedna godišnjica pada Vukovara

Uzalud dokazi, uzalud potraga za mrtvima, svedočenje preživelih - nema pravde za logoraše iz Hrvatske, za ljude koji su zarobljeni braneći svoj grad. Žrtve, neke od njih trajno onesposobljene za normalan život ili rad, preživeli vlasnici trauma i poniženja, ne odustaju. Vukovarska operacija traje već punih 27 godina - naredbodavci i počinioci zločina, njihovi sledbenici i oficijelni guslari misle da je sa lažima lakše, štaviše, lepše živeti.

Muk zvaničnih institucija Srbije i stanovništva koje neguje tradicije negiranja zločina u Hrvatskoj obeležio je i ovu godišnjicu pada Vukovara - izuzetak koji potvrđuje pravilo u skrivanju i poricanju sramote bile su nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo i Žene u crnom. Koje nisu, svojim protestnim stajanjem u centru Beograda, poremetile blaženi mir uzornih žitelja glavnog grada Srbije koji su se, prvog ovogodišnjeg snežnog dana, fotografisali pored uličnih novogodišnjih ukrasa. Bilo je, nekako, svečano, kao kada su Beograđani 19. septembra 1991. cvećem i mahanjem zastavama pozdravili tenkove Prve gardijske oklopne divizije JNA koji su odlazili put Slavonije.

Zavet ćutanja i poricanja, zaborava sablasnih slika preživelih Vukovaraca koji izlaze iz podruma, te reči izveštača srbijanske državne televizije Nina Brajovića: “Vukovar je danas porušen, ali slobodan grad!”
Vukovar je te prve ratne 1991. godine punih 87 dana bio pod opsadom JNA i srpskih državnih dobrovoljačkih bandi; poginulo je više od hiljadu, a ranjeno oko 25 hiljada ljudi. Grad je bio izložen varvarskom uništavanju, urbicidu i kulturocidu.

Nenadoknadiva šteta zlostavljanih

Nema takvih podataka u srbijanskim udžbenicima, u medijima, sa kojih se šepure omiljeni režimski ratni zločinci, poput personifikacije agresije Veselina Šljivančanina, zajapurenog promotera vladajuće Srpske napredne stranke. Nema ni podataka o broju civila i zarobljenika, zatvorenih u koncentracione logore u Srbiji. svojevrsne stravične replike nacističkih konclogora; ne zna se broj ubijenih, ostala su svedočenja logoraša, o bestijalnosti čuvara, vojnika i policajaca, o morbidnoj mučiteljskoj kreativnosti, koju nastavljači u civilu, iz srbijanskog pravosuđa, proglašavaju zastarelom.
Vukovarska operacija traje već punih 27 godina - naredbodavci i počinioci zločina, njihovi sledbenici i oficijelni guslari misle da je sa lažima lakše, štaviše, lepše živeti.
Uoči godišnjice pada Vukovara Viši sud u Beogradu potvrdio je da je hrvatski državljanin Dragutin Guzovski tužio Republiku Srbiju i da zahteva naknadu štete u iznosu od 6.000.480 dinara (oko 50.500 evra).
Guzovski je podneo tužbu zbog toga što je tokom rata u Hrvatskoj 1991. godine bio odveden u logor na teritoriji Srbije. U medijima je bilo reči o tome da su Srbiju tužili i logoraši Antun Horvat i Srećko Glamočak, što nije zvanično potvrđeno. “Šteta” ovih, ali i drugih logoraša koji očekuju međudržavno rešenje njihovih problema, nenadoknadiva je, budući da je reč o psihičkim patnjama i fizičkoj invalidnosti.

Kako umiru logoraši

I tu bismo se mogli podsetiti faktografije, neoborive, kako konstatuje Fond za humanitarno pravo, imajući u vidu broj svedoka. Reč je o verovatno najdokumentovanijem ratnom zločinu Srbije, osmišljenom u državnom vrhu, s neskrivenim zadovoljstvom realizovanom na terenu. Kroz logore Sremska Mitrovica, Begejci, Stajićevo, Aleksinac, Niš, Vojno-istražni zatvor u Beogradu, te logor na Banjici (podzemne prostorije Instituta za bezbednost) prošlo je najmanje pet hiljada ljudi, nad kojima su se logorski stražari svakodnevno iživljavali. Prema podacima Županijskog suda u Osijeku, pak,najmanje 21 logoraš podlegao je torturi. Srbija je dosad priznala samo jednu žrtvu batinanja u Nišu.
“Nijedan logoraš nije umro od starosti”, kaže podnosilac tužbe Dragutin Guzovski. On naglašava da traume, zlostavljanje i neljudski uslovi kojima su bili izloženi logoraši uzimaju danak; torturu smatra “tempiranom bombom koja uzima živote” (DW).
Guzovski je u logoru nakon pada Vukovara bio zatočen šest i po meseci Od toga je 126 dana bio u samici u kojoj vrata nekad nisu otvarali danima; iz logora je izašao sa slomljenom prsnom kosti, slomljenih sedam rebara i zglobnom čašicom na desnom ramenu. U logoru je izgubio 46 kilograma.Tužio je Srbiju zbog nezakonitog lišavanje slobode, deportacije i odvođenja u logor, nehumanog i neljudskog postupanja i totalnog kršenja Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima.

Cinizam pravosuđa i režima

Sa ovim tretmanom savršeno se uklapa nečovečni cinizam srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine koje je podiglo optužnicu protiv jednog logorskog čuvara. Ne zna se po kojem kriterijumu - naravno, u skladu je sa poslovičnim zataškavanjem - tek, iz opsežne dokumentacije koju je Tužilaštvo dobilo od Udruge Vukovar 1991. izvuklo je izvesnog Milana Crevara koji je dvojicu pripadnika Zbora narodne garde "tokom ispitivanja mučio, tražeći da priznaju optužbe koje su im stavljene na teret i daju podatke od vojnog značaja".
Crevar je osuđen na godinu i šest meseci zatvora. Njegove jednako okrutne ili znatno surovije kolege nisu ni dospele na sud.
Fond za humanitarno pravo je 2007. podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu u ime 12 logoraša iz Hrvatske, a sud je odbio zahteve tužilaca uz obrazloženje da je njihovo potraživanje zastarelo.

"Objektivni rok je tri godine, odnosno pet godina, koliko je propisano Zakonom o obligacionim odnosima. Mi smo tvrdili da su se u konkretnom slučaju stvorili uslovi o primeni povlaštenog zastarnog roka, koji znači da zahtev za odštetu zastareva kada zastari gonjenje za krivično delo. Međutim, sud je u naveo da se odredbe ovog člana mogu primeniti samo u slučaju kada postoji pravosnažna osuđujuća presuda kojom je utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornost lica za učinjeno krivično delovanje", objašnjava sudsku logiku Merit Mušanović, analitičar FHP (RSE).
Crna Gora je obeštetila logoraše iz Hrvatske sa ukupno 1,43 miliona evra (zarobljenici u Dubrovačkoj operaciji). Predsednik Srbije Aleksandar Vučić primio je udruženje logoraša iz Hrvatske i uradio očekivano - bio je ljubazan. Korak dalje u svireposti načinila je premijerka Ana Brnabić, rekavši, u vezi sa logorima, da je „apsolutno ponosna kako je Srbija obradila probleme iz prošlosti“.

“Prepisivanje” tamnih strana istorije

Unutar logoskih zidina bilo je, svedoče zatvorenici, nepodnošljivo teško; logorska imitacija života i iživljavanje nad logorašima kroz formu navodnog ispitivanja bili su gotovo identični u svim logorima, a čuvari su imali neograničeno pravo da tuku logoraše čak i do smrti. U istraživanju Tatjane Tabački i Aleksandra Jakovljeva (YU historija, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji) citira se, između ostalih, iskaz svedoka koji je imao bliske susrete sa osuđenim Mirkom Crevarom: “Šandor Željko je svedočio da je zajedno s drugim zarobljenicima na samom ulazu u KPZ Sremska Mitrovica, prolazio kroz špalir vojnika, koji su ih tukli pendrecima, drvenim štapovima i kundacima. Posle 'dočeka' svedok navodi da ga vode u ćeliju, u kojoj je bilo 120–130 ljudi, u kojoj nije bilo kreveta. Ležali su na drvenom podu i nije bilo mesta. Kada god bi zatvorenici čuli otključavanje vrata, bio je to znak da ulaze čuvari i tada su morali da ustanu, okrenu se ka zidu, sagnu glavu i stave ruke na leđa. Kupatilo je bilo u podrumu, a prvih mesec dana zatvorenicima je bilo zabranjeno kupanje.”
Isti svedok govori i o tretmanu tokom ispitivanja i različitim formama mučenja: “Navodi da su ga, na putu do kancelarije za ispitivanje, šutirali i ako bi pao, nastavili su šutiranje uz opasku: 'Pogledaj ustašu, slab je, ne može da stoji' U slučaju da zarobljenik ne padne, nastavili bi sa udarcima po ramenima, vratu, leđima, celom telu. Na ispitivanje su odvođeni kod istražnog sudije. Nekada bi zarobljenik pre razgovora čekao satima, sagnute glave, sa rukama na leđima, nije smeo ni u koga da gleda ili da se nekom obraća. Kao ispitivača u Sremskoj Mitrovici, svedok navodi gospodina Šalića, pripadnika KOS, koji ga je terao da u toku ispitivanja jede so i biber, od čega se gušio, imao teškoće sa gutanjem, povraćao bi, imao bolove u stomaku i osećaj da mu gori u ustima. Unutrašnjost usta mu je bila krvava i ispucala. Govoreći o povredama u Sremskoj Mitrovici, svedok navodi da su mu oštećena pluća, polomljena rebra, zadobio je oštećenje kičme, vida i sluha, ima stalne glavobolje. 'Nas su tukli u Mitrovici poslje svakog doručka, poslje svakog ručka, poslje svake večere. Nigdje više batina nisam dobio nego u Mitrovici, znate.'”

Kako sakriti državne zločine

Godinama je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije lagalo o tome da očekuje okončanje policijskog posla u istragama - niti je bilo ikakvog posla, niti istraga. “Iz dokaza izvedenih u suđenjima Mrkšiću (Mile), Šljivančaninu (Veselin) i drugima za ratne zločine na Ovčari i drugim mestima područja Vukovara, odnosno SAO Slavonija, Baranja, Zapadni Srem, nesumnjivo proizilazi da je - za ispitivanja zarobljenika osumnjičenih za ubistva i druge ratne zločine i njihovo odvođenje i držanje u zarobljeničke logore, general Vasiljević oformio i angažovao tri grupe pripadnika tajnih službi (Vojne službe bezbednosti i drugih), Kontraobaveštajnu grupu i Vojnu policiju JNA. Koordinaciju i nadzor njihovog rada, Vasiljević je lično vršio.O svemu važnijem u ispitivanju zarobljenika, postupanju prema njima, formiranju i radu logora, Vasiljević je lično izveštavao Kadijevića (general Veljko), kao saveznog sekretara za odbranu i naredbodavca za formiranje logora”, beleži u svjoj analizi Lakić Đorović, penzionisani potpukovnik Pravne službe JNA.

Velikosrpske nacionalističke nijanse

Uzalud dokazi, uzalud potraga za mrtvima, svedočenje preživelih - nema pravde za logoraše iz Hrvatske, za ljude koji su zarobljeni braneći svoj grad od velikosrpske anticivilizacijske invazije. Nema empatije u državi koja se pretvara u veliki konclogor, a žrtve, neke od njih trajno onesposobljene za normalan život ili rad, preživeli vlasnici trauma i poniženja, ne odustaju. Dosad Srbija nije dozvolila ni obeležavanje mesta stradanja - snažniji od improvizovanih institucija bili su mladi pripadnici fašističkih bandi.
Oni stariji, baš kao u filmovima i svedočenjima o nacističkim logorima smrti, “ništa nisu znali”. A znali su svi, pogotovu vlastodršci suptilnih velikosrpskih nacionalističkih nijansi, od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića.
Ostaju nepristajanje i laž, “prokleta mogućnost izbora, kazao bi pesnik, “mora da postoji”. Laž, recimo, zašto menjati dobitnu suicidnu kalkulaciju; laž, tako lekovita i podsticajna, pogotovu jer je, zna to Dobrica Ćosić, “ srpski državni interes”. U srpskoj izvedbi maštovita, poput logorskih čuvara: “Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno (Deobe).“

I laž može biti tempirana bomba.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Politika, Tekst, Vesti and tagged .