Šestog maja, 20 godina nakon prvog sastanka, lideri Evropske Unije i zemalja Zapadnog Balkana, tzv: ‘WB6’, sastali su se na drugom Samitu u Zagrebu, koji je morao biti održan online zbog pandemije. 2000. godine, EU je zemljama Zapadnog Balkana ponudila proces stabilizacije i pridruživanja, koji je obuhvatao sporazume o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), kao i pregovore o članstvu kao korake prema punopravnom članstvu. Kada se Hrvatska pridružila 2013. godine, neizrečena ambicija bila je da će se i ostale zemlje Zapadnog Balkana uskoro pridružiti ili se makar čvrsto nalaziti na putu ka članstvu, što je bilo bazirano na očekivanjima da je bivšim komunističkim zemljama koje su ušle u EU 2004, za to bilo potrebno oko 15 godina.
Dve decenije docnije, niti jedna od WB6 zemalja nije ni na pola puta. Od tada do sada, one ili implementiraju njihove SSP, ili pregovori teku izuzetno sporo. Istovremeno, političke reforme koje su neophodne po političkim kriterijumima uglavnom stagniraju. Krhki i fragmentirani parlamenti i kratkotrajne vlade su odlika demokratskih institucija; nedovoljno slobodni i fer izbori; pretnje slobodi govora i medijskim slobodama; brojna kršenja ljudskih prava; neefikasna državna uprava; korupcijom, kriminalnom i slabim pravosuđem ugrožena vladavina prava; kao i bilateralni politički problemi koji idu dotle da negiraju postojanje susednih država. Lista je dugačka i u suštini pokazuje da politička reforma ili stagnira ili ide unazad, produbljujući jaz zavisnosti koji je manifestuje potrebom za međunarodnim intervencijama kako bi se rešili bezbrojni problemi zbog uskogrudih i sitničavih interesa moćnih političkih aktera i pojedinaca.
Postoji nekoliko značajnih kontrasta koji su simptomatični za stagniranje političkih reformi. Jedno su političke i birokratske prepreke ka inkluzivnom participaciji regionalnih inicijativa iza kojih stoji EU u kontekstu toga da niču kao pečurke posle kiše. Drugo je otvoreno potcenjivanje državnosti susednih država na svetskoj pozornici, u kombinaciji sa oficijelnom posvećenošću dijalogu koji treba da vodi ka priznavanju. Dodatna je agresivna kampanja protiv priznavanja na međunarodnom nivou, otvoreno zagovaranje promene granica po etničkim linijama i prećutno kršenje sporazuma o slobodnoj trgovini koji izazivaju kontramere, u kontekstu zvanične posvećenosti dobrosusedskim odnosima i slobodoj trgovini. Tu je takođe i otvoreno poricanje kršenja ljudskih prava iz prošlosti u međudržavnim odnosima i zanemarivanje onih unutar države, u kombinaciji sa zvaničnom opredeljenošću najvišim standardima ljudskih prava pred EU. Ova i druga pitanja ozbiljno ugrožavaju bilo kakvu političku reformu koja bi ukazala na pravu posvećenost regionalnim ili EU integracijama. Poruka za EU je da postoji ozbiljan problem kredibilnosti vis-à-vis misije podržavanja evropskih vrednosti i principa, za društva koja biraju lidere više zainteresovane za manipulisanje pravilima igre demokratskih oblika igre nego za političku reformu koju tako ponizno obećavaju EU i svojim građanima.
Uzevši u obzir ovu političku stagnaciju, ovogodišnji samit služi kao prilika da se podrže promene u politici proširenja EU koje bi trebalo da predstavi Evropska komisija u svojoj junskoj Strategiji proširenja. Te političke novine se pre svega vide u pristupu implementaciji nego u sadržaju. Dve dekade kasnije, EU još uvek nudi svojim partnerima iz balkanske šestorke nešto tako nejasno kao što je to ‘evropska perspektiva’, status koji imaju post-sovjetske zemlje u Istočnom partnerstvu, sporazum bez namere punopravnog članstva. Neko bi mogao prepoznati rizik da se evropska politika proširenja udaljava od SSP, sporazuma sa eksplicitnom namerom za članstvo. Štaviše, izostanak bilo kakve reference o potencijalnom vremskom okviru za članstvo, ukazuje da se EU udaljava od pristupa koji je zauzela 2018. godine da će region ući u članstvo u tri runde: Crna Gora i Srbija, Albanija i Severna Makedonija i na kraju, Bosna i Hercegovina i Kosovo. Umesto toga, zahvaljujući domaćim pritiscima protiv EU proširenja koje je dovelo do ‘nove metodologije’ koju je predložio francuski predsednik Makron, ove promene čine politiku proširenja podložnom uticajima vremenskog ograničenja koje je u prošlosti podsticalo reforme u zemljama koje su se pridruživale.
Štaviše, pored implementacije SSP i pregovora o pridruživanju koji teku paralelno, druga promena je ekstenzivno direktno uplitanje zemalja-članica u proces reformi i pojačana uloga u donošenju odluka. Uzevši u obzir jednoglasno odlučivanje, da bi se svih 27 zemalja složile o širokom dijapazonu stvari u svim oblastima čine posao pridruživanja EU mnogo više glomaznijim i vremenski zahtevnijim. To takođe može dodatno da politizuje donošenja odluka i otvaranje vrata za zemlje-članice da donose odluke na osnovu svojih uskih, domaćih interesa i osećanja, čak i izbornih ciklusa. Dodajući na ovo neizbežno oslabljenu ulogu Evropske komisije kao najkompetentnije, objektivne i neutralne sile iza politike proširenja, rezultat bi lako mogao da učini punopravno članstvo u EU daleko više nepredvidivim i nesigurnim za bilo koju zemlju iz balkanske šestorke.
Zagreb 2020 se održao da bi se obeležila godišnjica Zagreba 2000. godine, koja, uzimajući u obzir nameru da se unapred piše istorija Zapadnog Balkana, kao što je EU, kroz svoju politiku samita, radila za sebe tokom svog ‘odrastanja’ – ambicioznim skokom od nacija kojima se vlada u krhkim, nedovršenim državama do postnacija. Uzevši u obzir etnički podeljene i zavađene prošlosti – i bez regionalnog, a kamoli evropskog javnog i političkom prostora i vrednosti – zavidan je zadatak da se definiše zajednička politička budućnost u EU za Zapadni Balkan. Toliko da se rizikuje da se percipira kao visoko nesiguran izbor između fundamentalnih promena koje su inspirisane nepovratnom političkom emancipacijom i umornom stagnacijom koju ugrožava privlačnost nacionalizma koji bi nas mogao odvesti u još nekoliko decenija nestabilnosti koje podsećaju na ratnu prošlost. Sve u svemu, u očima mnogih Albanaca, Bosanaca i Hercegovaca, Kosovara, Crnogoraca, Severnih Makedonaca i Srbijanaca, jaz između potencijala i realnosti ovog zadatka čini se jako širokim i dubokim. Možda je važnije pitanje koliko dugo ćemo ostati zadnje dvorište Evrope, ili još gore, arena gde se takmiče politički i ekonomski uticaji velikih sila u sve više multipolarnim svetom u doba populizma.
Dve decenije docnije, da li smo osuđeni da nastavimo da ‘putujemo’ samo do Zagreba?
Artan Çollaku
Ekspert za javne politike i EU integracije iz Kosova
Tekst je dostupan i na engleskom jeziku i deo je zajedničkog projekta razmene sa portalom sbunker.net iz Prištine.
Pročitajte i verziju na albanskom jeziku na sajtu Sbunkera.
Podeli sa prijateljima
