Albanci, Srbi i dežurno nepoverenje

Politika

Idro Seferi, dopisnik tiranske Televizije KLAN

Idro Seferi
Foto: Vladimir Đurić

Ljudi na Kosovu zameraju ratna dešavanja, nisu u stanju da ostvare kontakt, jer se najmanje između Beograda i Prištine pričalo o ratu. Beograd je imao i razgovore i razne rasprave sa drugima iz regiona, ljudi na Kosovu nemaju sa Srbijom nikakav kontakt osim te svoje tragične prošlosti. U Srbiji se sve svodi na to da je Kosovo njena teritorija i nema pomaka ka tome da tu treba da živimo zajedno. Da imamo neke odnose, ljudske, da trgujemo, putujemo, da nemamo probleme sa tablicama.

Razgovor sa Idrom Seferijem, dopisnikom tiranske Televizije KLAN iz Beograda, donedavnim izveštačem i komentatorom više prištinskih medija, počinjemo nakon susreta sa gledaocem koji ga je prepoznao; predstavio se kao Ljuba sa juga Srbije, pijačni prodavac na Kvantašu i Kaleniću, ali je u dahu održao trotoarsko predavanje o političkim prilikama na Kosovu, odnosu Srba i Albanaca ("čitam Petrita Imamija"), neoprostivom ubistvu Fehmija Aganija, na početku intervencije NATO u SRJ, vlastitom uvažavanju Aljbina Kurtija ("kako se samo suprotstavio Miloševiću"). Kratki razgovor uvodi nas u priču kojom počinjemo intervju, prva tema su ubistvo Olivera Ivanovića i međusobna optuživanja istrage i zvaničnog Beograda za uskraćivanje informacija, koja ukazuje na moguću dogovorenu opstrukciju.

"Važno je reči da je ovo jedan od najtežih događaja u istoriji, između Kosova i Srbije, nakon ratnih godina i svega što se dogodilo na Kosovu. Slučaj ubistva Olivera Ivanovića nameće pitanje da li Srbi koji žive na Kosovu imaju političke lidere i moć da lokalno organizuju svoj politički život. Godinama nije bilo razgovora o bilo kakvoj saradnji, razmeni informacija, a ovaj slučaj pokazuje da za tim postoji potreba, za komunikacijom, uopšte. Jer, ne postoje saradnja i prohodan put od ranijih slučajeva, što bi omogućilo jednostavan smer istrage, ne samo u slučaju ubistva Olivera Ivanovića, nego i drugih kriminalnih dela. Ima slučajeva da su počinioci zločina u Srbiji pobegli na Kosovo i obrnuto. I zbog političke ideje neprihvatanja jedne ili druge institucije, mnogo kriminalaca je moglo pobeći tokom godina.
Teško je reći šta će biti epilog istrage, na Kosovu se na taj zločin gleda kao na ubistvo koje nema nikakve veze sa Albancima, nego je orkestrirano iz Srbije, ili kriminalnih krugova u Mitrovici. Tako se u Prištini gleda. Mitrovica je godinama tretirana kao neka vrsta off shore zone političkih mišljenja, tu je bila granica saradnje, dakle, pokušaja saradnje, ili njene zabrane. Vidimo da tamo godinama nije uspostavljena neka normalna komunikacija, institucionalna, pre svega, jer ljudi, inače, komuniciraju.

*Komuniciraju, kako posle Ivanovićevog ubistva govore ugledni predstavnici Srba, i kriminalne grupe, nikad nisu ni prestajale da budu u vezi?

Naravno, ali i građani, bez obzira na to što izgleda nestvarno. Pratio sam događaje i u južnom i u severnom delu, Albanci češće idu u severni deo, zanimljivo im je da vide kako izgleda, ali video sam i da trguju. Srbi prelaze u južni deo, postoje reklame na srpskom, kupuju, recimo, instrumente, Albanci ne mogu da prodaju samo Albancima, malo je tržište, ima srpskih bendova. Postoje tržni centri u koje idu ljudi sa obe strane, i to sve češće. Sve u svemu, Mitrovica je jedan siromašan grad gde građani preživljavaju isto na obe strane ibra. Ali sigurno postoje i ljudi koji sarađuju i u drugim nivoima sve do trgovine na crnom tržistu.

*Nakon zločina progovorili su, najpre Rada Trajković, potom i drugi poznati Srbi, koji tvrde da u severnoj Mitrovici odlučuje mafijaška skupina, organizovani kriminal koji Beograd ili ne može da zaustavi, ili drži pod kontrolom. Teška optužba, kako Albanci gledaju na organizovani kriminal kod Srba, ali i u svojoj zajednici?

Sigurno ima najviše ideja oko toga kako stvari stoje u Mitrovici. Ona je poslednja veza, ali i prepreka između Albanaca i Srba. Naravno da sever Kosova ima simboliku, podela ili ne. Iz svega što se dogodilo poslednjih 20-30 godina na Kosovu, u Srbiji, ali i u bivšoj Jugoslaviji vidimo pokušaj da problemi opstaju što duže, a da se o njima priča što manje. Mislim da i u severnom i u južnom delu, ljudi, pre svega, žive skromno, neki ne mogu da ostvare elementarne životne potrebe, čekaju da im neko da nekakvu ideju. Sever i jug su uvek bili podsticaj oko kojeg će se Albanci deliti ili zbližavati. Taj je prostor korišćen za promet, ne samo robe, nego i političkih ideja. To je problem koji nije vezan samo sa Mitrovicom, nego od njega zavisi i budućnost Balkana. Albanci i Srbi nemaju tolike informacije jedni o drugima i stvari često izgledaju mnogo strašnije nego što jesu i zato se ta viđenja razlikuju. Tu uvek dežura nepoverenje.

Idro Seferi

*Insistiram na organizovanom kriminalu, može li da se govori o njegovom kontinuitetu, o tome da on ne zavisi od političkih elita?

Postoje ljudi koji imaju svoj deo kontrole i odgovaraće politici onoliko koliko im je potrebna i koliko su oni njoj potrebni. Naravno da postoje spone Albanaca i Srba, jer, imati robu na jugu, recimo, ne znači mnogo, ako ne možete da je prodate na severu. Tako da postoje te multietničke kombinacije i sigurno u brojkama trgovinske razmene postoji i deo sivih statistika. To je normalno svugde gde postoji interes. Dugo godina se sever video kao mogućnost podele Kosova, ali i kontrole - šta će se dogoditi, kakve će biti tenzije, koliko će se ulagati u stabilnost. Međunarodna zajednica je nastojala da tu bude što manje problema i etnički motivisanih tenzija. Nemoguće je sprečiti sve odjednom, jer, možda su i vlasti mislile da nije dobro odmah rešiti problem Kosova. Jer, kako dalje, da li treba praviti kompromise, kako će narod, glasači da reaguju. Pre pet godina problemi su bili izraženiji, granice su bile niže, imali smo raspravu godinu dana o tome da li je potrebna fusnota ili ne. I sada, kada se događaju ovakvi slučajevi (ubistvo, prim. aut.), a i to što traje predugo, vidimo da granica toga gde bi bio kompromis, mnogo se pomerala. Ne da li će biti fusnote, ili ne, nego da li ćemo uopšte opstati u ovim sredinama. Tu se zato najavljuje novi sporazum koji bi bio poslednji za neko vreme, ali prvi kao realnom rešenju problema.

*Srbi većinom žive u strahu, o tome govore njihovi predstavnici. Kako žive Albanci?

Albanci i Srbi dele gotovo istu sudbinu, kada je reč o privredi, budućnosti, slobodi kretanja. Postoje trzavice, ali, generalno gledano, mnogo je manji broj onih koji žive dobro. Nedostatak perspektive je veliki problem, a teško se odlazi sa Kosova zbog papira, dokumenata. Nakon tolikih svađa, stvoren je prostor "večne tranzicije" koji ne može lako da se savlada. Verujem da, koliko god Srbe i Albance mučili problemi statusa Kosova, nacionalno pitanje, integracija, sloboda kretanja, muče ih i problemi zapošljavanja. Na prostoru u kojem živi manje od dva miliona ljudi, koji su izolovani od svega što se u Evropi dešava, to znači menjanje navika, ponašanja, stvara nervozu, ne daje nikakvu nadu da će se nešto promeniti. Ljudima je hitno potrebno nešto pozitivno.

*Govorite o slobodi kretanja, ona je ugrožena pre svega Srbima kao manjinskoj zajednici. Koliki je stepen međunacionalne mržnje, odakle se ona crpi, koji su to resursi? Vekovni animozitet, ili nešto novijeg datuma što se obnavlja? Da li je moguće, za početak, prekinuti nasilje i život u strahu?

Važno je da godinu ili dve u kontinuitetu imamo pozitivne poruke vlasti iz Prištine i vlasti iz Beograda. Pozitivne namere, onakve kakve se ne menjaju nakon svakog susreta u Briselu. Važno je, takođe, stvoriti infrastrukturu u institucionalnom smislu. Institucije treba da kažu "u redu je, sarađivaćemo", a te institucije, ljudi u njima, sarađuju, često i kao koalicioni partneri. Obični građani čekaju nekakvu dozvolu; i Srbi na Kosovu su često neki instrument, često ne znaju kako da odluče. Dok Albanci Srbe vide kao pretnju kada je politika u pitanju, ali problemi više nisu slični kao nekada i ljudi pronalaze alternativu zvaničnoj komunikaciji. I sarađuju. A verujem da Albanci i Srbi nisu tako daleko, mogu da sarađuju, da pronalaze tačke oslonca, da se povezuju. Ali, institucije nisu nikada došle do nekog istorijskog dogovora. Prvi put u istoriji stavljen je potpis na papir, potpis Albanaca i Srba na nešto, a to je bio Briselski sporazum. U istoriji ne postoji takav sporazum, a to je mnogo važno. Možda sve ide sporo u toj komunikaciji i sigurno može brže i lakše.

*Srbi govore, kao nedavno u susretu sa predsednikom Vučićem, da se boje za svoju bezbednost?

Sigurno da se boje posle ubistva Olivera Ivanovića. Ranije je bilo lakše reći da su to sve etnički motivisani napadi. Na mestu gde nema kontrole, teško je reći ko se od koga boji. Takođe, na Kosovu život mnogo više zavisi od političke situacije, stvara se ta atmosfera u društvu, "šta će se sada dogoditi"; odnosi Beograda i Prištine izazivaju pažnju. U prošlosti je to bilo povezano sa incidentima koji su bili realni, i s jedne i s druge strane. Protesti u Prištini redovno su završavani sukobima i to, bez obzira na nacionalnost, stvara drugačiju bezbednosnu situaciju. Ljudi su zastrašeni...

*Da obrišemo tablu za trenutak, šta na Kosovu Albanci najviše zameraju Beogradu, a šta Beograd najviše zamera Prištini?

Rat. Ljudi na Kosovu zameraju ratna dešavanja, nisu u stanju da ostvare kontakt, jer se najmanje između Beograda i Prištine pričalo o ratu. Beograd je imao i razgovore i razne rasprave sa drugima iz regiona, ljudi na Kosovu nemaju sa Srbijom nikakav kontakt osim te svoje tragične prošlosti. U Srbiji se sve svodi na to da je Kosovo njena teritorija i nema pomaka ka tome da tu treba da živimo zajedno. Da imamo neke odnose, ljudske, da trgujemo, putujemo, da nemamo probleme sa tablicama.

Postoji potreba da dođe do sporazuma. I Albancima i Srbima je potreban auto put, iz Niša do Prištine. Da se povežu Beograd, Tirana, more. Da ljudi mogu da idu negde za dva - tri sata, da se transportuje roba. Mnogo Albanaca iz inostranstva koristi Srbiju, hiljade njih godišnje, kao tranzitnu zemlju, potroše neki novac, sipaju gorivo, pojedu nešto, plate putarinu. I Srbi iz Srbije koriste Kosovo, mogli bi i više, ali ne znaju da postoji auto put Priština - Tirana, jer ovde to nije bilo u redu govoriti. Međutim, svakog leta na prelazima ili tokom zimskih praznika, benzinske pumpe, autoputevi su puni Albanaca i nekada se prave kolone kilometrima što znači da ljudi nemaju problem da idu.

*Vratimo se porukama iz institucija. Kako se one reflektuju na stanje na terenu? Srbi kad pomisle na zajednički život na Kosovu, sa Albancima, ili pored njih, vrte glavom, misle i govore o iseljenim komšijama i rođacima, opasnosti, porušenim nadgrobnim spomenicima...

Ima dosta toga, verujem da mnogo ljudi misli da politika poslednjih godina nije bila realna, da znaju o čemu je reč, da misle svojom glavom. I da znaju šta je država, pružanje mogućnosti, društvo zasnovano na socijalnoj pravdi. Institucije su najvažnije, jer ni Kosovo, ni Srbija nisu privatni posedi, hale, neuređene prostorije, nego pripadaju društvu koje je kako - tako uređeno i na vrhu ima institucije. Dok vrh ne donese odluke, masovno razmenjivanje ljudi i robe nije moguće. A ljudi moraju samo da saznaju to da li su Srbi dobri ljudi, da li negde može nesmetano da se ide. I obrnuto, ne postoji jasna predstava, recimo, u Nišu, da je bezbedno ići preko Kosova. Oni nemaju tu predstavu, poslednjih deset godina to nije tema, bilo je opasno reći da postoje neki ljudi koji zajedno rade. Sa druge strane bolnice po Srbiji imaju paciente sa Kosova svakog dana i to se odvija ali preko ličnih veza.

Idro Seferi

*Koja su još predubeđenja u vezi sa Kosovom koja primećujete? Je li to "crna rupa Evrope", "raj za šverc narkotika", "posed Mafije", "destinacija za pranje novca"...? Šta od državne propagande najpre treba zaboraviti pre odlaska na Kosovo?

Mnogo toga nije tačno, dobri i loši ljudi postoje u svakom narodu, i u Srbiji i na Kosovu. Ako idete sa dobrom namerom, naći ćete ljude koji bi da vam nešto kažu, da vas pitaju. Iako živim u Beogradu, često sam na Kosovu, zbog porodice i posla, srećem ljude koji me mnogo stvari pitaju, zanima ih, 60 odsto Kosovara pripada mladoj generaciji, oni ne misle o Srbima svakog dana, baš kao što ni Srbi ne misle svakog dana o Albancima. Svako ima svoj životni problem, negde nema vode, negde su restrikcije struje, neko traži posao jer ga nema, neko pokušava da nađe bolji od onog koji ima. Nezaposlenost je velika, koncentracija ljudi je u gradovima. Postoji mnogo toga kreativnog u kosovskom društvu, sa tom energijom mladih koji pokušavaju da menjaju stvari. Ostvarena su i neka međunarodna, svetska priznanja, u sportu, dizajnu, hotelijerstvu, to bi trebalo videti. Ne verujem da danas ima onakve mržnje, koja je bila prisutna dok je sve bilo sveže, kada je mržnja bila takva da nije moglo ni da se govori srpski na ulici ili su ljudi strahovali da idu ka Srbiji jer se nikad ne zna. Sada ti problemi nisu izraženi, jer ljudi imaju sopstvene probleme koje moraju da reše, kako bi išli dalje. Mi smo društva u razvoju, dosta smo skromni, pa imamo mogućnosti da razmenimo neke stvari koje nećemo moći sa Nemcima, Englezima, Francuzima. Tu vidim mogućnost za privredni razvoj, pa čak i investicije. Verujem da ćemo za desetak godina imati fabrike u Srbiji koje će otvarati Albanci, kao i da će Srbi otvarati fabrike na Kosovu i u Albaniji. To su projekti koji će uspeti i sve o čemu danas pričamo biće nekim dolazećim generacijama, smešno. Ima onih koji u svemu vide problem i iznervira ih bilo kakav pomak pa u tom smislu i pomirenje, a ima onih koji rade svoje poslove i tolerantni su. Ali naravno za neke stvari jos nije bio ni prvi put.

*U međuvremenu, još jedan pogled unazad, da li je moguće utemeljiti sud za ratne zločine na Kosovu, da li će i kada profunkcionisati?

Prvo, sve zemlje u regionu su imale takav pristup bliskoj prošlosti kojim su je, zapravo, negirali. Samim tim što postoji podeljeno društvo, to je dobar znak, ima ljudi koji podržavaju početak rada suda, ja tu vidim grešku, jer je tom sudu data odrednica kao sudu za zločine OVK. Zločini nisu etnička kategorija. Nigde. Ni u Srbiji, ni za vreme bivše Jugoslavije. Samim tim otpor prema suđenjima za ratne zločine svugde postoji, pa i na Kosovu. Sud sigurno ce profunksionisati, a da li će biti jos jedna priča u nizu to je najvece pitanje trenutno već godinama. Kome će i zbog čega suditi.

*U svakom slučaju, stekao se utisak da se stavlja etiketa terorista Oslobodilačkoj Vojsci Kosova, pretpostavljam da je to, bez obzira na zločine koje su počinili neki njeni pripadnici, frustrirajuće u Srbiji, koja je, u istom periodu, prognala 800.000 svojih građana, institucionalno, vojno i policijski, realizujući etničko čišćenje Kosova?

Sve dok negiramo bilo šta što se dogodilo u konfliktima devedesetih, imaćemo nerešene odnose i sukobe. Ljudi pamte šta je bilo, neki će pokušati da kažu kako nemaju veze sa učešćem u zločinima. Očekivati da niko nije počinio zločine, a tako se ponašaju sve države bivše Jugoslavije - to je već filozofija u koju niko ne veruje. Problem ratnih zločina je u tome što svi pokušavaju da naprave bolju prošlost. Jednostavna je priča, dugo smo živeli svi zajedno, počeli su ratovi, neko je imao veću, neko manju ulogu. Ne treba balansirati zločine i pokušavati relativizovanje onoga što se dogodilo. Za deo ljudi to će uvek biti važno, jer mnogo porodica nije dobilo nikakvu pravdu. I njima nijedan drugi proces nije važniji od samog priznavanja i izvinjenja.

*Sukobi nisu bili elementarna nepogoda?

Neko je u tom trenutku video kao svoju obavezu da učestvuje u ratu, da bude vojnik. I svako ima pravo na pravdu. Ovde nije reč o popravci ljudi koji su nešto ukrali, reč je o popravci društva. Mislim da Haški tribunal nije to uspeo da realizuje. Loše je to što Tribunal nije zatvorio i suđenja za zločine na Kosovu, uključujući proces protiv Slobodana Miloševića, ali Kosovo ima međunarodnu obavezu da takav sud formira. Treba da sačekamo i vidimo šta formiranje takvog suda donosi. Ne postoji politička volja da se prepreke iz prošlosti prevaziđu, kao što ne postoji ni da se ide napred, nego se više razmišlja o lokalnim stvarima.

*Kakva je danas albanska zajednica? Kako mladi ljudi doživljavaju sukobe Albanaca i Srba, mislim na rat i dugogodišnje tinjajuće konflikte i nepoverenje? Postoji li profilisana građanska opcija?

Postoji. Na Kosovu, kao i u Srbiji, postoje ljudi koji žele da svoje društvo vide okrenuto ka znanju, nauci, razvoju, ka muzici, umetnost, oni imaju veliki potencijal. Oni žele da pokažu ovoj regiji i svetu da postoji nada. Ali, ta nada se stalno ubijala u pojam, ubijali su je politika i strah. Na Balkanu postoji strah da će nešto loše da se dogodi onome ko nešto radi, pokušava. Ne razumem taj strah. Inovacija u balkanskoj politici bila bi da neko počinje da se lepo ponaša sa svim ljudima.

*Koriste ga političari na vlasti?

Da, ali i njima bi bilo bolje da tog straha nema. Znate, kao što je u novinarstvu važno da, ako imate u nekoj regiji cunami, treba doći do nekog preživelog. Ako se ovde ovako nastavi sledećih deset, pa i 15 - 20 godina, sumnjam, figurativno rečeno, da će u ovoim prostorima biti živih. Niko neće moći da govori, jer će svi otići. Zaboraviće se da je bilo vreme kad se moglo postati profesionalac, kada je postojala kakva - takva perspektiva. Da je bilo vremena kada je ovde postojala praksa, kao u vreme bivše Jugoslavije, a sad ne postoji.

Kako to neko mlad investira u sebe na vreme koje provede na univerzitetu, šta dobija. To su ključna pitanja, a mi smo se bavli trivijalnostima na koje je u jednom trenutku trebalo staviti tačku. Imamo masovni, regionalni, odlazak lekara koji pristaju da rade i kao medicinski tehničari, sestre, samo da nađu posao. Nismo to hteli. Deo drustva se borilo za drustva ideja, razvoja, napretka, naucenja stranih jezika I pracanje sveta na korak. Nažalost, u nekom trenutku su se ljudi razbežali i oni pametni su zaćutali. Građanima ne treba vlast nego im trebaju na vlasti ljudi bez straha.

*Kako doživljavaš kosovske medije, kako je ljudima koji tamo rade, srpski novinari osećaju se, kako kažu, nebezbedno? Da li su mediji inače podlegli tabloidizaciji?

Uglavnom je na Kosovu situacija takva da možete pisati šta želite, ali se polovina toga neće uzeti ozbiljno. Nema mnogo štampanih, više je online tabloida, jer je pristup veći, na internetu je više od 60 odsto mladih. Oni često vide vezanost svojih problema sa politikom. Izolovani su, čekaju po pet meseci na dobijanje vize, da bi negde boravili nedelju dana.

Novinarstvo je nezahvalan posao, sada ljudi koji ukazuju na probleme imaju možda više problema nego ranije i problematično je to što se sve više novinarskih sporova na Kosovu rešava tučom kolega.

*Konačno, kako je, iz tvog ugla, biti Albanac u Beogradu?

Važno je da ljudi shvate da je balkanski region socijalno podeljen više nego etnički, iako etničke podele dominiraju. Ne znam kako je bilo ranije i kako je drugima Albancima, ja sam se više puta prijatno iznenadio kada me ljudi zaustave sa velikim interesovanjem i radoznalošću pitaju ono što ne znaju o Kosovu. Ili samo da me pozdrave. Imao sam više situacija da, radeći i za neke srpske medije, pozovem sagovornike, pa da me, recimo, sačeka čitav fudbalski klub, ili cela nečija porodica. I srećni su zato što se neki novinar albanskih medija se interesuje za njih.
A u životma nekih ljudi, bio sam prvi Albanac koga su upoznali. Mnogo susreta. mnogo ljudi, to se pamti, saznajemo svi kako je važno i dobro međusobno se upoznavati i komunicirati.

Ovo pitanje mi je više puta postavljeno kao prvo pitanje i lepo je što je sada poslednje.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged , , .