Beogradski šapat smrti?

Politika

Odjek hitaca kojima je ubijen kosovski političar

Oliver Ivanovic

Šaptač je ovlašćen da, tragizmom deseteračke epike, saopšti kako je Olivera Ivanovića ubio državni vrh Srbije; za to pouzdano zna nekoliko ljudi, umešanih u zločin iz niskih pobuda, iz kojih se i najskuplja reč pretvara tek u upitno pravo na život. Nije tu kraj, jer dokaza nema, a kamarila zlikovaca iz Miloševićevog šinjela iz petnih žila pokušava da kapitalizuje još jedan kosovski izlet predsednika, lupetajući unaokolo o novom ujedinjenju i tobožnjoj rešenosti građana da ne napuštaju Kosovo, u čemu će im država svesrdno pomoći.

Kosovski političar Oliver Ivanović ubijen je sa šest metaka ispred sedišta stranke koju je predvodio (Građanska inicijativa Sloboda, demokratija, pravda), a na zvuk hitaca kojima mu je nepoznati napadač presudio gotovo sve su se glave okrenule ka Beogradu, tamo gde je, navodno, neko moćan iz srbijanskog državnog vrha tek ovlaš pogledao na sat. Ivanovićeve kolege iz nevučićevskog, opozicionog, dakle, miljea već prvih dana nakon ubistva koje je profesionalno obavljeno 16. januara ukazali su da je kosovski poverenik za teritoriju u stečaju Milan Radojičić, tamošnji staratelj nad imovinom najbogatije porodice u Srbiji; dugogodišnji zastupnici kosovskih Srba u različitim nivoima vlasti Rada Trajković i Slaviša Ristić kazali su da je suštinska vlast na Kosovu Radojičić, koji vodi svoje i familijarne kozanostrinske transakcije iz kafea Grej, štaviše, da je čovek od poverenja predsednika države i gospodar života u severnoj Kosovskoj Mitrovici i srbijanskim naseljima koji joj gravitiraju, moćan i da vodi kadrovsku politiku, sve do ministarskog nivoa, prihvata ili obara tendere, pregovara sa Albancima o politici i biznisu.

Nema običnog sveta

Radojičić je, kažu Vučićevi oponenti, jednostavno glavni, gubernator bez nameštenja; kum je hodajućeg nedostatka dokaza Zvonka Veselinovića, glavnog snabdevača Kosova akciznom robom, a uoči Vučićeve posete kosovskim Srbima Rada Trajković kazala je da se od predsednika očekuje razvlašćivanje tog mafijaškog klana (sudski su nevini od 2016.). Nakon višečasovnih razgovora Vučića i kosovskih Srba izvesno je jedino to da nikom od predsednikovih aktivista neće nedostajati budžetskog novca, ni vlasti, baš kao i to - a jeste se pribojavali nesrpskih tonova - što će jedna samohrana majka dobiti traktor ("evo, javljaju mi"), a neki Milisav pet ovaca, pa će, uputio ga prezident, da nakrivi šajkaču. Još mu samo svirala nedostaje, za to neka se snađe sam. Ili, Rakića neka gusla, Na Gazimestanu, da ga se neprijatelj plaši, jer će dati život, "znajući za šta".
Ima to veze sa tragičnom smrću Olivera Ivanovića, šapat o okolnostima ove svirepe likvidacije daleko se čuje; pritom, nije se Ivanović ustezao da uskoči u vozove državnog monopola, preciznije, vlasti, kažu, međutim, da je bio odmeren i razborit, nema takvih mnogo od osamdesetih godina prošloga veka. Igra je postala isuviše gruba, glave su bile u pitanju, veliki novac na kamari, a Ivanović je počeo da solira, oslonjen na varljivu podršku običnog sveta. Nezvanična verzija ukazuje na to da je proradilo nikad zatomljeno kriminalno "bratstvo-jedinstvo", te da je Oliveru napakovana optužnica za ratni zločin koji nije počinio. Albanci su ga teretili da je, kao komandir policijske jedinice u Kosovskoj Mitrovici, učestvovao u streljanju 22 Albanca, aprila 1999. i u ubistvu desetorice i ranjavanju 25 Albanaca - civila, februara 2000.

Ko puca u prisustvu vlasti

Kakva dobitna kombinacija, Ivanović u sudnici, gledateljstvo u mržnji prema nesrpskom pravosuđu, kriminalci u lokalnim samoupravama i na drumovima. Idilično, kome treba Ivanović na slobodi, bolja je sahrana na Novom groblju.
Jer, ako je ne tako davno, u vreme uspona i održanja Slobodana Miloševića na vlasti, Kosovo, između ostalog, bilo i sigurni rezervoar njegovih glasova, danas je to sigurna teritorija za enormnu zaradu, sa stopom "prinosa" najvišom u Evropi, uz nove krimi mutante i matrice nekadašnjeg držanja za reč.
Šaptač je, dakle, ovlašćen da, tragizmom deseteračke epike, saopšti kako je Olivera Ivanovića ubio državni vrh Srbije; za to pouzdano zna nekoliko ljudi, umešanih u zločin iz niskih pobuda, iz kojih se i najskuplja reč pretvara tek u upitno pravo na život. Nije tu kraj, jer dokaza nema, a kamarila zlikovaca iz Miloševićevog šinjela iz petnih žila pokušava da kapitalizuje još jedan kosovski izlet predsednika, lupetajući unaokolo o novom ujedinjenju i tobožnjoj rešenosti građana da ne napuštaju Kosovo, u čemu će im država svesrdno pomoći. Zvuči kao priča iz mentalne ustanove, ali nije prvi put, podsetimo se vučićevske opaske i najave da će se uskoro (beše tome ovih dana četiri godine) obelodaniti ubice srpskih mladića u kafeu Panda, 14. decembra 1998. tokom sukoba na Kosovu i Metohiji. Dvojica maskiranih napadača upali su u kafić Panda u Peći i otvorili rafal iz automatskih pušaka u srpske gimnazijalce i jednog studenta; šestoricu su ubili, 15 ranili. Opelo je držao zapovednik Srpske pravoslavne crkve Pavle, bio je to mobilizirajući sprovod, završio se jednim od najbrutalnijih etničkih čišćenja Metohije koje su realizovali Srbi. Idealno za jedno nismo znali!

Tu smo vekovima

Beogradska sahrana ima ograničene domete, tek neki novci, više straha, pored toliko plodne zemlje, vekovima srpske. Samo je korak od državotvornosti do trivijalnosti mafijaša, zajednički imenitelji - državna bezbednost i negiranje odgovornosti. Stariji pamte, mlađi ne znaju na kakvom su dobitku, performans u Kosovu Polju, kamenovanja policije koja je posegla za pendrecima (BBC, "Smrt Jugoslavije"), te obećanja "Niko ne sme da vas bije!". I milionskog skupa na kojem se ustoličavao Vožd, programskog dokumenta usvojenog aklamacijom te 1989: " Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo. Pre šest vekova Srbija je ovde, na polju Kosovu, branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. (... Slobodan Milošević, Gazimestan, 27. juna 1989.)"

Eto Srba svojih na svome, u Evropi, do koje ne treba nigde da idu, do koje se stiže autentičnim putevima koji su se donedavno zvali alternativni prelazi. Srbija se vraća na Kosovo, sa kojeg nije ni odlazila, izuzev u retkim trenucima otvaranja drugih frontova. Mitološki gledano, sve se uklapa u davno izrečeni usud od koga se normalnijem komadu ovdašnjeg biračkog tela intenzivno povraća.
Nema odgovora na pitanje gde je razum. Kad bi bar pitanja bilo.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged , , , , .