Evolucija revizionističkih falsifikata

Politika

Srđan Milošević, istoričar

Dovoljno je da postoji podrška fašističkim idejama u nekim delovima državnog aparata, ali je dovoljno i to da postoji spremnost države da ne uradi ništa. Kada u strukturama vlasti postoji podrška tome, onda je to ozbiljna opasnost za pristojne građane i pristojne ljude. Danas je još i gore, jer imamo iskustvo o tome šta dolazi sa njima. Kada nešto u dovoljnoj meri nalikuje idejama na kojima je jahao fašizam, pa ne nalazi na osudu, onda smo u velikom problemu

Ono što je zajedničko svim dosadašnjim rehabilitacijama, što se provlači kroz sve njih, zato što je sadržano i u zakonu koji ih uređuje, je obračun sa prethodnim istorijskim periodom, u velikoj meri i sa Narodnooslobodilačkom borbom. Sa njenim sadržajem i osnovnom idejom, a to su oslobođenje od fašističkog okupatora i bratstvo-jedinstvo jugoslovenskih naroda, kaže za Remarker istoričar Srđan Milošević.

*Tu je i neizostavni socijalni momenat?

Da, on se odvijao paralelno, kao izvođenje socijalističke revolucije. Ali, ono što je zaista okupljalo tu ogromnu snagu bila je, u najširem smislu, ideja slobode od okupatora. Naravno, socijalna sloboda je išla uz nju, paralelno. Ali, moramo da, kao što je to u istorijskim dokumentima, ali i kroz realnost na terenu, konstatujemo da se u dugom periodu prednost davala oslobođenju od okupatora. To je bila politika jedinstvenog narodnog fronta, okupljanja svih snaga u borbi protiv okupatora, i onih koji nisu nužno bili za socijalnu revoluciju.
Zanemaruje se činjenica da je u borbi bilo, istina malo, nekomunističkih elemenata, neko bi rekao zanemarljivo malo, neko da su komunisti obmanuli one koji su se iskreno borili protiv fašizma, ali nisu želeli socijalističku revoluciju. Ali, to su sve krajnje interpretacije, u suštini, ideja je okupljala ogromnu energiju i snagu za borbu protiv fašizma.

*I ta ideja podrazumevala je antifašizam u svakom smislu, u borbama koje nisu razmena mišljenja?

Svakako, to je bila oružana borba, komunisti su još tridesetih godina prošlog veka insistirali na tome da se protiv fašizma ne može boriti nekakvim deklaracijama, dekretima, ideologijom.

*Rehabilitacija ima za cilj uopšteno izjednačavanje dva navodno antifašistička pokreta, ali ostavlja posledice i time što se dešava na personalnom nivou, proglašenjem nadaleko poznatih ratnih zločinaca za nevine? Draža Mihailović, Kalabić, Nedić, svako na svoj način? Šta to znači za budućnost, šta Srbija poručuje državama u susedstvu?

Osnovna ideja onih koji zagovaraju rehabilitaciju je to da se zločini nisu ni dogodili. Dakle, otvoreno falsifikovanje. A kada se ne negiraju zločini, iznalaze se nekakva ’’objašnjenja”, da su to bile divlje jedinice. Poduhvati osamostaljenih jedinica koji nisu preduzimani u koordinaciji sa vrhom četničkog pokreta i Draže Mihailovića lično.
Kada je reč o Nediću, sve se završava objašnjenjem da je on samo izvršavao naredbe okupatora, što je morao činiti, da bi sačuvao ono što se tako patetično i morbidno zove ’’biološkom supstancom naroda”.
Još jedna ideja sa kojom je donet zakon o rehabilitaciji je ideja obračuna sa komunistima, kako se to danas kaže. Ali je od tada, od 2006. do danas prošla evolucija početne namere, do ideje nacionalnog pomirenja. I koncepcije o Srbima kao antifašističkom narodu, gde svoje mesto imaju i ti dojučerašnji ’’crveni đavoli”, komunisti, odnosno partizani. Uz insistiranje na tome da nisu svi partizani bili komunisti, što je notorno. Ali, tih partizana ne bi bilo da nije bilo komunista koji su organizovali Narodnooslobodilački pokret.
To je pokušaj da se od nečega što nije suštinski relevantno napravi konstrukcija koja će suštinski minimizirati ulogu komunista.

*To je, ipak, nemoguće, budući da je, kako ističete, od oko 12 hiljada komunista učesnika NOR-a, devet hiljada poginulo?

Da, to su oni koji su bili partijski organizovani do 1941. Izgubili su svoje živote u prvim redovima borbe za oslobođenje zemlje od fašizma. Tako da mislim da je vrlo banalno, čak i nemoralno, bagatelisanje njihovog doprinosa borbi i njihove žrtve.
A zakon iz 2006, kao i inovacije 2011, su u funkciji nacionalnog pomirenja. To je bio tranzicioni zakon, obračun sa onim što je bilo u prethodnom periodu, sa socijalizmom, komunistima. Ali, sada je njegova uloga u ideološkom narativu zamenjena time da doprinese nacionalnom pomirenju, kako bi se svi Srbi našli na strani žrtava, i antifašista.
Postoje naznake da će se u tom korpusu naći i Milan Nedić. Ima različitih ideja, ali, kada je reč o njegovoj rehabilitaciji - nema dobrog ishoda. Ukoliko bude rehabilitovan, to će biti stravičan poraz za društvo, ako, pak, ne bude, biće reaktuelizovana laž da, eto, neke granice ipak postoje. Pa je Nedić neprihvatljiv kao saradnik okupatora, ali opstaje Mihailovićeva rehabilitacija kojom se uspostavlja lažna slika.

*Prividni balans?

Da, Nedić ne može da prođe, ali je, samim tim ojačana snaga Mihailovićeve rehabilitacije.

*U kontekstu Nedićeve rehabilitacije, logor Staro sajmište se izmešta u NDH, ali se ’’zaboravljaju” rasni zakoni?

To je dodatni pokušaj relativizacije odgovornosti Nedićevog režima, iako je činjenica da Nedić dolazi na vlast kada je pitanje Jevreja u najvećoj meri završeno, savetom komesara u vreme Aćimovićeve uprave. Ali, to ne znači da Nedić ne snosi odgovornost za čitav niz uredbi koje su regulisale položaj Jevreja u Srbiji.
A imam na umu i to da su srpske žandarmerijske jedinice otkrivale Jevreje i predavale ih Nemcima, iako su savršeno dobro znale šta će im se desiti.

*Možemo to da uporedimo sa današnjim odnosom prema živim zlikovcima iz poslednjih ratova?

Reč je o tome da je ustanovljena kultura nekažnjivosti zločina, onda kada se predstavi da su počinjeni u ime srpstva. Kontinuitet takve ideje postoji, to mi se čini nesumnjivim. I onda se ti postupci ne kvalifikuju kao zločini, naprotiv, kao velika dela za spas nacije koja je stalno od nekoga ugrožena.
Možda ne postoji kontinuitet ideje, da se aktuelni zlikovci pozivaju na neke ranije (mada ima i toga), ali postoji kontinuitet doživljaja da se u ime nacije može učiniti sve. Da čak, možda, predstavlja i dužnost. To je taj opasni momenat koji karakteriše odnos prema zločinima, i za vreme Drugog svetskog rata i u vreme raspada Jugoslavije.

*Kako gledate na to što su u brojnim interpretacijama događaja iz poslednjih ratova Srbi žrtve, poklani, pobijeni, ali i neustrašivi heroji iza kojih trava ne niče? Nešto tu nije u redu?

Postoji taj narativ da pravda uvek pobeđuje i ne bih rekao da je to samo specifikum srpskog nacionalizma. Taj koncept žrtve i heroja nije tako nekompatibilan. Stradanjem se legitimiše svaki postupak koji je u odbrani nacije, a onda se konačna pobeda, trijumf, na neki način osvećuje.

*Na to se nadovezuje ideja o iznudici, otprilike, eto, pogodili smo vam Vijećnicu, spalili dva miliona knjiga, ko zna šta biste vi nama?

Postoji i taj element preventivnog zločina koji je imanentan svakom sukubu koji se legitimiše nacionalizmom, koji je inspirisan nacionalizmom, velikim nacionalnim ciljevima koje valja ostvariti. Kojima uvek na putu stoji neko drugi, naročito kada su u pitanju teritorijalni zahtevi i težnja za ujedinjenjem. To je uvek skopčano sa zločinima.

*Da li je period mira posle Drugog svetskog rata loše iskorišćen, da li su deca pogrešno učena, ili, je naprosto, nacionalizam nepobediv i samo dobija različite manifestacije?

Uveren sam da nije nepobediv i da pokušaj i uspeh u mirenju različitih nacionalnih ideja u Jugoslaviji nije bio lažan ili neodrživ. Međutim, to što je moguće da se ’’niotkuda” tako morbidne ideje pojave i da okupiraju mozgove i duše ljudi mogu da budu rezultat nekih dugih priprema i procesa koji nisu uvek vidljivi na površini. Ali se realizuju kroz delovanje nekih organizacija, crkve, tamo gde je nedovoljno modernizovan i osvešćen obrazovni sistem. Deluju i u pogodnom trenutku preuzimaju inicijativu, njihovi predstavnici dospevaju na vlast i na pozicije sa kojih se oblikuje javno mnjenje.
Tu je pitanje treba li optužiti posleratne vlasti i reći da nisu činile ono što su mogle da uspostave pomirenje unutar Jugoslavije. Mislim da koncept bratstva-jedinstva nipošto ne treba bagatelisati. Njega su iskreno podržavala većina koja je mislila da je na toj platformi zemlja obnovljena. Taj koncept nije bio nimalo jeftin, niti je bio puka floskula, ljudi su vaspitavani da se u tom duhu ponašaju, ili, bili su svesni da je to privilegovano mišljenje.

*U tom kontekstu, da li su normalnost i nauka izgubili od medija? Ne mislim samo na Srbiju koja je bila agresor, jednom, drugi put. Sve je bilo grubo, napadno, ljudi su u velikoj meri bili žrtve propagandnih izmišljotina?

Nekakvo globalno objašnjenje nismo do kraja dali i pitanje je sa stanovišta analize i nauke hoćemo li ikada. Osim onih koja sve svaljuju na nacionalizam i nacionalističko divljanje koje je naprosto buknulo od sredine osamdesetih i početkom devedesetih godina. I objašnjenja koje je meni blisko, da je sve bilo jedan kontrarevolucionarni udar. Ali, to su vrlo globalna i uopštena objašnjenja, jako teško ih je elaborirati za potrebe intervjua. Onda su primeri interesantni, ali oni mogu samo ilustrovati jednu ili drugu tezu.

*Ni jednoj od nacija u bivšoj Jugoslaviji nije baš ničeg previše nedostajalo. Ili ne toliko da se ne može rešiti kroz neki dugotrajni proces?

To je dobra perspektiva gledanja na stvari, ali mislim da je Srbija slala signale da nije spremna na dugi proces pregovora i transformacije jugoslovenske zajednice.

*Tu već ulazimo u fazu iz koje nije bilo nazad?

Da, ali ne smemo prenebregnuti činjenicu da su na drugoj strani, u odnosu na Srbiju, takođe postojali nacionalni pokreti koji su, čak u većoj meri, bili osetljivi na svoje nacionalne identitete. I nešto što su videli kao nacionalni interes. S jedne strane, dakle, pozicija Srbije koja ne uvažava neke elementarne i notorne zahteve koji dolaze iz drugih republika, a sa druge, povećana temperatura u odnosu na Srbiju u drugim republikama. Čini mi se da je sinergija ta dva faktora bila odlučujuća za raspad Jugoslavije. Ali, to je opet opis stanja.

*Kolika je dubina poremećaja u kojima se negiraju civilizacijske vrednosti. Da li je društvo nokautirano, može li da se pridigne?

To je uvek jedno od težih pitanja, jako mnogo sve zavisi od eksternih faktora. Nisam pristalica, niti volim strano starateljstvo nad bazičnim stvarima, kao što je, recimo, obrazovni sistem. Uvek je bolje kada pozitivni impulsi dolaze iz samog društva. Ali je činjenica da društvo nekada samo nije u stanju da se izbori i puno zavisi od eksternih faktora. Kada su ti eksterni faktori nezainteresovani za vladajuću paradigmu unutar jedne zajednice i to prepuštaju njoj, moguće je da se stvari razvijaju nezavisno od okruženja. Dok se u drugim segmentima, poput ekonomije, poštuju pravila igre. Poštuj pravila u vezi sa privatizacijom, štednjom, a kada je reč o ideološkom narativu, radi u svojoj zemlji šta hoćeš. Pa tako može u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, pa i u Srbiji.
A do 2000. smo imali drugačiju Evropu koja je bila osetljiva i na politička i vrednosna kretanja unutar zemalja članica EU i onih koje su bile u okruženju i iskazivale težnju da postanu deo EU. Pa se, recimo, Austriji u kojoj je desnica došla na vlast dogodilo da dobije sankcije. Danas je to nezamislivo.

*Na predlog predsednika Republike realizovan je takozvani unutašnji dijalog o Kosovu. Ponovo smo tamo gde je ova priča o raspadu Jugoslavije počela? Fingirana priča?

Moj je utisak da je kosovska priča ispražnjena od svog galvanizujućeg potencijala i da je nastalo svojevrsno zasićenje. Ali, malo je potrebno da ona bude reaktuelizovana. A može jedino pričom da su nekakvi albanski teroristi pokrenuli priču o odvajanju od Srbije u kojoj su imali sva moguća prava. Da je to bilo moguće samo zato što imaju tu velikodržavnu ideju i pomoć sa Zapada. To je sadržaj tog narativa.
Međutim, opasnost postoji i kada neka ideja i koncept nisu najaktuelniji. Ali je pitanje na koji će način, kada se to učini važnim, biti probuđeno.
Mislim da niko ne misli da Srbija može da povede rat za promenu granica na Balkanu, ali da većina ljudi misli da granice jesu nepravedne i da su povučene na štetu srpskog naroda. Ako za deset ili pedeset godina bude reaktuelizovano pitanje granica, nepogrešivo će se to učiniti sa takvog stanovišta.
U dijalogu o Kosovu je čitavo društvo dovedeno na tanak led. Nemoguće je ne govoriti o Kosovu, što znači učešće u dijalogu, ali se postavlja pitanje sa kakvom je svrhom taj dijalog. Iz njega je trebalo da proistekne to šta će se raditi, ali smo odjednom dobili ideju referenduma. Sada me zanima koje će stanovište zauzeti politička organizacija predsednika Srbije. Da li ćemo imati situaciju da vlast, zapravo, nema nikakvu ideju. I sam koncept dijaloga je pogrešno postavljen, vlast je dobila mandat da izađe sa predlogom o kojem bi moglo da se razgovara. Vlast nema nikakav koncept.

*Pojavne manifestacije fašizma u Srbiji imaju zaštitu države. Kao mogućnost da se neko prebije, da mu se podmuklo preti, da se drži u strahu. Podseća na prvu fazu fašizma?

Sa takvim snagama i idejama dovoljno je da postoji podrška u nekim delovima državnog aparata, ali je dovoljno i to da postoji spremnost države da ne uradi ništa. Kada u strukturama vlasti postoji podrška tome, onda je to ozbiljna opasnost za pristojne građane i pristojne ljude.
Danas je još i gore, jer imamo iskustvo o tome šta dolazi sa fašističkim idejama. Kada nešto u dovoljnoj meri nalikuje idejama na kojima je jahao fašizam, pa ne nalazi na osudu, onda smo u velikom problemu.

*Da li ovde država samo ćuti, ili i učestvuje?

A država ima različite mehanizme upotrebe - negde sprečava manifestacije, negde će te radikalne nacionalističke elemente upotrebiti, negde će se samo povući,

*Govorimo, da ne bude zabune, o Aleksandru Vučiću?

Tako je. Sadašnja vlast nema pravi način da se sa ovim pojavama obračuna, iz čega izvlačim zaključak da ona to, suštinski, ne želi.

*Vidite li mogućnost sukoba fašista i antifašista?

Biće sukoba na nivou incidenata, ali previše je incidenata, da vidim da tu postoje i tendencije. Nije samo incidentna situacija, već su vrlo jasno pozicionirne strane u onome što s vremena na vreme eskalira. Po pravilu nisu to dve strane koje vrše nasilje, nego jedna, nasilnička i druga koja pokušava da to nasilje zaustavi.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Politika, Tekst, Vesti and tagged , , .