Junačenje žrtve koju svi mrze

Politika

Ljubinka Trgovčević, istoričarka

Postoji uverenje koje znači “svi vas mrze, ali vi ste najveći, najmoćniji”. To je potreba da se bude “lider u regionu” - kad to čujem, uvek se uplašim. Ta nadmenost koja dolazi od onih koji bi da budu “lider u regionu” znači da mi nismo svesni ni svoje pozicije, ni svoje veličine. Često sam govorila svojim studentima da naša država ima oko šest miliona stanovnika - mi smo mnogo manji nego jedan afrički grad, kao što je Kinšasa. Da ne govorim o megapolisima, Kairu, Meksiko Sitiju, Njujorku. Dakle, mi smo mali narod, na nivou jednog grada, jedan promil u svetu. I zbog toga treba da budemo svesni svoje pozicije.

Ljubinka Trgovčević, poznata istoričarka, dugogodišnja profesorka na Fakultetu političkih nauka, govori za Remarker o nekim aspektima stvaranja Jugoslavije, žrtvama, mitologiji, nadmenosti malog naroda, nacionalizmu.

O Jugoslaviji čija se stogodišnjica obeležava često se govori kao o versajskoj tvorevini, državi koju su stvorili saveznici. Njeno stvaranje je, međutim, bilo drugačije. Već od tridesetih godina 19. veka postoji ideja o tome da su Južni Sloveni veoma bliski, da je reč o narodima koji su proistekli iz jednog naroda, ili veoma bliskih, da govore slične jezike, ili jedan isti. Bečkim dogovorom iz 1850, u čijem su sastavljanju učestvovali eminentni naučnici sa hrvatske strane, sa srpske Vuk Karadžić, rekli su da je to jedan jezik.

S druge strane, sve su te države, ili narodi (kada kažem države, mislim na Srbiju i Crnu Goru, kao na prve države Južnih Slovena) živeli u okviru tuđih velikih multinacionalnih carstava, koja su bila najnerazvijenija u Evropi, u okviru kojih nikada nisu imali mogućnost da se slobodno razvijaju. A reč je o “proleću naroda”, kada se svi narodi bune i traže svoje nacionalne države. To su shvatili i Hrvati koji nisu mogli slobodno da se razvijaju u okviru Habzburške monarhije, s obzirom na pritisak Mađara i Nemaca. Oni su u jednom trenutku mislili da će moći da se dogovore da u okviru Habzburške monarhije imaju svoj corpus separatum, ali to nije uspelo. Posebno je teško bilo Slovencima koji nisu imali nikakvu samostalnost u okviru Habzburške monarhije. Ti narodi uvideli su da je jedino rešenje stvaranje nove države koja bi okupila bliske narode u jednu nezavisnu i slobodnu državu.
Tako je stvorena ideja o ujedinjenju koja je naišla na veliki odjek u javnosti početkom 20. veka. Tada imamo veliki broj manifestacija i stvaranja jugoslovenskih udruženja, studenata, književnika, novinara, i kada ta ideja dobija prostor među inteligencijom, među mladima. Tako da većina u intelektualnim elitama veruje da je jedini način da se ti narodi slobodno razviju stvaranje jedne države.

*Da li su te želje ostvarene i da li se Jugoslavija razvijala očekivano, jednako kao i drugi delovi sveta, države sa kojima može da se poredi?

Reč je o narodima koji su pripadali različitim civilizacijama, Makedonija i Kosovo su do 1913. godine bili deo Osmanskog carstva, a Hrvatska i Slovenija postojale su u okvirima habzburškog sistema. Dakle, oni su imali drugačije zakone, drugačiji je bio kulturni prostor u kojem su se razvijali. Zato je problem bio usaglašavanje, novčanog i poreskog sistema, negde su postojali i tragovi feudalnog društva. Tada su postojala tri relativno razvijena naroda i oni koji su bili mudriji predlagali su da svaki od tih naroda u okviru zajedničke države ima određenu samostalnost, što se nije desilo. Vidovdanski ustav napravljen je po francuskom sistemu unitarne države, u kojoj su srpska kruna i vojska imali primat. Samim tim i srpska administracija, što je odmah dovelo do pojave nezadovoljstva među Hrvatima i Slovencima. S druge strane, važan je bio ekonomski faktor, jer su neki delovi nove države bili potpuno nerazvijeni u pogledu pismenosti, infrastrukture, zakonske regulative. Od običnih stvari, kakva su katastri, do čitavog niza civilizacijskih napredaka, industrije koja u nekim delovima nije postojala. Ako se imaju u vidu i rat i razaranja koja je pretrpela posebno Srbija, vidi se sa kojim se problemima susretala država. I logično je to da nije mogla odmah da ih reši.

*Druga Jugoslavija se raspala u krvi, zašto baš na taj način? Nacionalizam je, nesumnjivo, jedan od ključnih. U čemu je specifičnost srpskog, koji je na svojoj strani imao silu?

Prve tragove možemo da nađemo - mnogi bi otišli iI dalje u prošlost - od Ustava iz 1974, kojim je većina država dobila samostalnost. Potom, neuspešni socijalistički eksperiment u privredi (ne govorim o društvu, jer tu je jako mnogo urađeno), koja se pokazala nedovoljno uspešnom. I tada, pošto je taj kolač za deobu bio mali, dolazi do surevnjivosti između pojedinih republika: kako razvijati svoj prostor, jer su svi lokalni političari zavisili pre svega od svojih lokalnih birača. Tako da počinje ono što se u javnosti videlo kroz ideje da radi, recimo, Zagreb, ili Primorje, a da Beograd i drugi centri od toga profitiraju.

Zapravo, prvi sukobi nastaju zbog težnji da se svi delovi države jednako razvijaju. Prvi problemi na javnoj sceni nastaju kada se trebalo izdvajati za Kosovo i druge nerazvijene delove Jugoslavije i kada su razvijeniji delovi, oni koji su u nasleđu imali veči stepen razvijenosti, Hrvatska i Slovenija, počeli tome da se suprotstavljaju. Tako da je teško reći kada je počeo raspad Jugoslavije, ali je svakako on, osim političkih, imao i te ekonomske elemente koji su bili jako bitni.

Kada je reč o političkim elementima, ne treba zaboraviti da je Jugoslavija, kao i niz država političkog bloka, iako je bila poseban primer, bila država sa autoritarnim režimom jednog čoveka. I nestankom tog čoveka dolazi, kao što je profesor Vasa Čubrilović, jedan od pripadnika Mlade Bosne, govorio, do pojave “malih ljudi na velikim položajima”. Posle tog velikog čoveka, na vlast dolaze pioni koji su pokušavali da budu njegova zamena, a to nisu umeli, već su čak i jačali staljinistički model koji je napušten još pedesetih godina. Svako je hteo svoj atar da osvoji i zaštiti. I tu se ponovo javljaju težnje koje su se javljale paralelno sa jugoslovenskim programom iz 19. veka, da su svi narodi hteli da zaokruže svoj prostor. Jer, nisu im bile dovoljne republike, već su želeli da imaju svoje države. Što je, naravno, ako govorimo o istoriji Evrope, prirodan proces.
Nije uspeo eksperiment da se stvori jedinstvena jugoslovenska nacija. Bilo je suviše kasno, da se počelo 50-60 godina ranije, kao u slučaju Italije i Nemačke, možda bi taj eksperiment uspeo. Ovako, od 1919. bilo je suviše kratko vreme, pa je Jugoslavija podeljena na najkrvaviji mogući način.

*Gde bi trebalo tražiti uzroke mržnje koja je ispoljena prilikom rata kojim se raspala zajednička država? Kakva je tu uloga srpskog nacionalizma?

Naravno da nije samo srpski nacionalizam doprineo raspadu, iako smatram da je on najodgovorniji. Zato što su Srbi i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji bili najveći narod, te su, kao takvi, imali i najveću odgovornost. Jer, svi drugi, posebno mali narodi, imaju strah od većeg, s obzirom na mogućnost hegemonije. I, može se reći, u drugoj Jugoslaviji je ona bila mnogo manja, ali u prvoj, Srbi su apsolutno imali neku hegemoniju. Jer, ako uzmemo, na primer, to ko su bili predsednici vlada - bili su Srbi, samo jednom je bio jedan Slovenac. Zato potpuno razumem kako su se drugi osećali. I ono što se tada generisalo je, s obzirom da nije bilo moguće napraviti etnički čiste države i granice, posebno u Bosni (bez obzira na sve etničko čišćenje), da su politički lideri morali da se služe nacionalnom propagandom. Lako je dokazati da su mržnju podgrevali političari. Takođe, tu su i elite. One su stvarale Jugoslaviju. Običan narod nije znao o drugim narodima, ko su, kako žive, elite su govorile da je potrebno ujedinjenje, da će to biti slobodna država. Tako je i jugoslovenski raspad nastao od strane elita. Jer je svako počeo da meri koliko je u toj zemlji zanemaren, da li je i koliko ostvario svoja prava, ili nije. “Intelektualci”, dakle, ljudi koji su imali neke titule, koji su bili književnici, umetnici, našli su sebi prostor da ukazuju na teškoće u Jugoslaviji i razvijaju mržnju među narodima.
Recimo, kada govorimo o Srbima i Hrvatima, nije tačno da su se oni vekovima mrzeli. Ipak su živeli u Habzburškoj monarhiji zajedno, jedni pored drugih,iI nikada nije dolazilo do nekih sukoba, a da nisu bili izazvani sa strane, ili da to nije bilo u ratovima. Postojao je suživot Srba, Hrvata i Muslimana u Bosni, ne kažem da je to bila idealna zajednica, ali, u Habzburškoj monarhiji nisu dizali ustanke jedni protiv drugih, nego protiv stranih sila.
Dozvolilo se, da, pre svega preko velikih medija, propaganda učini svoje i da, prosto, zavadi narode preko mere, jer ti narodi nikad u istoriji nisu bili toliko zavađeni kao devedesetih godina.

*Nema sumnje u to da se mržnja širila preko ekrana i stranica novina, ali, srpski nacionalizam je postojao i ranije. Koji su bili njegovi resursi, pa se razvijao tako da postane ovoliko opasan?

Resursi su različiti, pre svega, ideja da svi Srbi žive u jednoj državi postojala je još u 19. veku. U Načertanju, međutim, nije Ilija Garašanin napisao da će svi Srbi morati da žive u jednoj državi, nego je govorio o pokrajini, o delovima. Videći da je nemoguće napraviti prostor koji bi bio ekskluzivno srpski. Drugo, Srbi su imali veliku traumu zbog žrtava u Prvom i Drugom svetskom ratu. I ta trauma je dovela do uverenja da Srbi uvek ginu - zato što ih svi mrze.

*To je šizofreno, u isto vreme Srbi kao da mazohistički uživaju u poziciji žrtve, ali se i junače. I prete?

Tu veliku ulogu ima Kosovski mit koji u sebi sadrži elemenat žrtve. Dakle, treba da se žrtvujete za državu, za veru, što je jako važno, tako da je taj element žrtve bio važan. Drugi elemenat je junaštvo i tu se oni poklapaju, žive jedan pored drugog, I junačenje i žrtva. U temelju tog mita je žrtvovanje za višu stvar i svako ko je rastao na epskim pesmama, što je jako aktivirano devedesetih godina, znao je da za carsko nebesko treba podneti neke žrtve.

*Kako te dve mitološke komponente stvaraju ratne zločince?

Prave ratne zločince, naravno, kao što su i u svim drugim ratovima (ne govorim samo o srpskim zločincima). Recimo, arhetipski srpski neprijatelj Srba još od 19 veka su muslimani, odnosno “Turci”, kako su Srbi zvali sve muslimane. Srbi svoju borbu, za svoju veru i svoju naciju vide, pre svega, preko Crkve i preko krsta. Čitavu svoju oslobodilačku borbu od početka 19. veka vodili su kao borbu krsta protiv polumeseca. I to se sada ponovo aktiviralo, jer su neprijatelji Srba postali oni koji su imali drugu veru; Albanci, kao muslimani, pa Hrvati, koji su katolici, i rat dobija tu versku dimenziju. I to je bilo neobično, s obzirom na to da je većina naučnika, a podsetimo, reč je o vremenu pre pojave ovog radikalnog islamskog fundamentalizma, smatrala da su religije postale manje bitne, da je reč o dobu sekularizacije i da se nacije više neće stvarati na verskim osnovama.
Pokazalo se da je to predviđanje o sekularnoj Evropi bilo pogrešno, što se videlo u našim ratovima i, kasnije, sa razvojem verskih fundamentalizama u čitavom svetu.

*Taj model, dakle, nije potrošen?

Sada postoji nekoliko vrsta tih fundamentalizama, najprisutniji je strah od islamskog fundamentalizma, koji je nama Evropljanima, pa i čitavom svetu, najjači. Na manjem primeru vidimo jevrejski, koji se vidi u odnosu prema Palestincima na području Izraela. I, naravno, svih drugih.
Kod nas je greška SPC i srpskih intelektualaca, to što se srpski nacionalni korpus vezuje samo za pravoslavno hrišćanstvo. Što ne dozvoljava da se može biti neke druge vere, jer je napušten građanski koncept države koji je uvela Francuska.

*Da li je danas srpski nacionalizam pokretačka snaga onoga što vidimo u spoljnoj politici Srbije, u konfiktima na Balkanu, ili je reč o nekim drugim interesima? Ima li tu nacionalizma?

Ima. U poslednje vreme imali smo polemike u javnom prostoru, povodom obeležavanja sto godina od stvaranja Jugoslavije, odnosno od kraja Prvog svetskog rata. I sama činjenica da mnogo ljudi, od vrha države, stalno povećava broj mrtvih u Prvom svetskom ratu znači želju da se pokaže kako je Srbija sve žrtvovala, a ništa nije dobila. To je, na neki način, naša patološka potreba da stalno pokazujemo broj žrtava.
Osim toga, kaže se da su “Srbi ginuli za Jugoslaviju”. To je veoma upitno. Oni su ginuli 1914. i 1915. da odbrane svoju državu i 1918. da se vrate da je oslobode. Veoma mali broj srpskih vojnika i građana je poginuo na prostoru Hrvatske i Slovenije, jer je on već bio skoro napušten od austrijske vojske. Nisu Srbi ginuli za tu državu, ginuli su da oslobode svoju državu.
Sada vidimo tragove tog nacionalizma: mi smo narod žrtva, treba da se ujedinimo, jer nas svi mrze. I to viđamo svakog dana, manje ili više.

*Kako to da povežemo sa tim da je Srbija “faktor mira” - imamo nesreću da pamtimo tu sintagmu - a učestvuje u svim konfliktima? U Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni I Hercegovini, Hrvatskoj?

Teško je to reći, to je uverenje koje znači “svi vas mrze, ali vi ste najveći, najmoćniji”. To je potreba da se bude “lider u regionu” - kad to čujem, uvek se uplašim. Ta nadmenost koja dolazi od onih koji bi da budu “lider u regionu” znači da mi nismo svesni ni svoje pozicije, ni svoje veličine.
Često sam govorila svojim studentima da naša država ima oko šest miliona stanovnika - mi smo mnogo manji nego jedan afrički grad, kao što je Kinšasa. A mnogi ljudi ne znaju kolika je Kinšasa. Da ne govorim o megapolisima, Kairu, Meksiko Sitiju, Njujorku. Dakle, mi smo mali narod, na nivou jednog grada, jedan promil u svetu. I zbog toga treba da budemo svesni svoje pozicije. Apsolutno sam protiv toga da budemo poslušni, ali treba da budemo svesni da smo, ipak, mali narod.
Problem balkanskih naroda je to što su svi svoje nacije pravili po nemačkom modelu. To nije samo vezivanje krvi i tla, nego i ono što su Nemci formulisali još od Herdera, duh nacije. I da, bukvlno, samim rođenjem dobijate nešto od svoje nacije. Da rođenjem u Srbiji dobijate srpski duh. I to je, takođe, pogrešna kategorija koja je iz nacionalnog korpusa isključila veliki broj drugih ljudi koji imaju, pre svega različita religijska uverenja.

*Da li je stranka na vlasti u Srbiji, Srpska napredna stranka, nacionalistička, ili se ne oslanja ni na kakvu ideologiju, nego je interesna grupa?

Vidim na vlasti prerušenu Srpsku radikalnu stranku, nestručnost, primitivizam i bahatost. Ideologije nema, ne znamo da li su levo ili desno, sada su prisustvovali kongrsu narodnjačkih partija – to su desničarske partije. Kod SNS ne može da se pogodi, ne znam da li više od dva posto članova zna šta je program te stranke.

*U društvu imamo još mnogo desnije stranke i organizacije? Da li je njihovo delovanje profašističko, ili fašizam na delu?

Imamo na desnom krilu političkog spektra Dveri koje nisu pokazale fašističke elemente, ali ima pokreta koji unose te elemente. Našoj političkoj sceni nedostaje socijaldemokratski centar, stranke koja bi bila nešto levo u odnosu na centar, budući da su srednja levica i srednja desnica rigidni politički pokreti koji ograničavaju slobode i ljudska prava.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged .