Pravosudni nastavak etničkog čišćenja

Politika

Masovno ubistvo u Podujevu: Prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije


Tadašnji premijer Ivica Dačić u susretu sa porodicom Bogujevci
Foto: Duško Jelen

Određivanjem ponižavajući niske naknade sestrama Bogujevci, žrtvama državnih zločinaca, sudije su pokušale da ponize preživele Albance, iako je odavno jasno da mogu tek da nastave ponižavanje Srbije, države u teškoj fazi afektivnog negiranja stvarnosti i poricanja istine o vlastitim zločinima. Reč je o zločinačkoj prirodi tvorevine dostojne jedino prezira, koja danas, suštinski, predstavlja tragični civilizacijski nesporazum, u čemu njeni podanici morbidno uživaju.

Nema kraja iživljavanju Srbije nad mrtvim i čudom preživelim Albankama i Albancima, žrtvama monstruoznih sudskih procesa u kojima država kontinuirano pokušava da negira vlastitu mračnu prošlost; takva je i presuda Višeg suda u Beogradu objavljena prošle nedelje, o nadoknadi nematerijalne štete sestrama Bogujevci, žrtvama policijske formacije Škorpioni. Sud je obavezao Republiku Srbiju da isplati naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 3.050.000,00 dinara Sarandi,
Jehoni i Lirie Bogujevci koje su teško ranjene u podujevskom masakru, ubistvu 14 članova porodice Bogujevci i Durići, koje su pripadnici Škorpiona počinili 28. marta 1999. godine. Po milion, dakle, za mrtve majke i braću, za prostrelne i nezaceljive rane, za ponovno proživljavanje tragedije u suočenju sa okrutnim, bahatim pravosuđem i bezizražajnim pogledima ubica u prvom, istorijskom svedočenju o ratnom zločinu koji su preživele kao deca. Među žrtvama Škorpiona u Podujevu bilo je sedmoro dece uzrasta od dve do petnaest godina i sedam žena. Teško ranjena, preživela su deca,
Saranda, Lirie, Jehona, Genc i Fatos Bogujevci. Saranda je izgubila majku i dvojicu mlađe braće, Fatos majku i stariju
sestru. Lirie Bogujevci ranjena je u vrat i osam meseci dobijala je hranu kroz stomak.

Ubijeni su Shpetim (10) i Shpend (13) Sala (39) Nora (15), Shefkate (43) Shehide Bogujevci (67); Nefise Bogujevci Lugaliu (54) i njena snaja Fezdrije Llugialiu (21), deca iz porodice Durići, Dafina (9), Arber (7), Mimoza (4) i Albin (2), kao i Fitnete (36) i Isma (69) Durići.

Imaju imena, zvuče strano u Srbiji. Teška faktografija. A može i poetski: Mi moramo pokusati svoju porciju krvi (R.P. Nogo).

Život kao nezaštićeno dobro

Ostali najbliži srodnici ubijenih, kako podseeća Fond za humanitarno pravo, organizacija koja godinama zastupa žrtve, pokrenuli su postupak protiv Srbije još 2007. godine. Sud je 2015. godine doneo presudu kojom je 24 člana porodice (roditelje, supružnike, braću, sestre i decu) 14 ubijenih civila albanske nacionalnosti obeštetio ukupnim iznosom od 25,9 miliona dinara, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled smrti bliskog lica. Ali, još nema izvršne presude, budući da se predmet nalazi pred Apelacionim sudom koji treba da odluči po žalbi. Dosuđeni iznos je u ovom slučaju jednako ponižavajuć - i on ukazuje na neoborivu činjenicu da se otezanjem postupka i odnosom prema
preživelima, Albanci na koje je Srbija nasrnula neobuzdanom silom nipodaštavaju, odnosno da je upravo ovakvo neljudsko ponašanje srbijansko pravosuđe shvatilo kao svoju nakaznu misiju. Svojevrsni paragrafski kontinuitet mržnje osramoćenog i obeleženog gubitnika. U komentaru na obeštećenje dosuđeno sestrama Bogujevci, Fond za humnitarno pravo konstatuje da “cilj dosuđivanja pravične naknade nematerijalne štete nije da se uspostavi stanje koje je postojalo pre prouzrokovanja štete, jer to u krajnjem slučaju nije ni moguće, već da se žrtvama pruži određena satisfakcija”.

“Prilikom dosuđivanja pravične naknade sud je dužan da vodi računa o zaštićenom dobru koje je povređeno i cilju zbog kojeg se naknada dosuđuje. Ukoliko uzmemo u obzir da su sestre Bogujevci u vreme zločina bile maloletne (trinaest, deset i osam godina), da im je u zločinu ubijen veliki broj članova porodice, da su i same pretrpele teške povrede koje su
zahtevale dugotrajno lečenje, kao i da posledice tih povreda trpe i danas, FHP smatra da je dosuđeni novčani iznos utvrđen paušalno i da ne pruža adekvatnu satisfakciju u odnosu na pretrpljene povrede. Dodeljivanjem ovako niskih iznosa naknada štete oštećenim, sudovi Srbije obesmišljavaju cilj naknade nematerijalne štete, ali i nipodaštavaju patnje koje su sestre Bogujevci preživele kao deca”, zaključak je Fonda.

Kako sakriti etničko čišćenje

Sudije su pokušale da ponize preživele Albance, iako je odavno jasno da mogu tek da nastave ponižavanje Srbije, države u teškoj fazi afektivnog negiranja stvarnosti, poricanja istine o vlastitim zločinima. I tu nije kraj, jer je neko radio radio u ime naroda. U ime države - nekima zvuči prihvatljivije. Bivšem premijeru Srbije Ivici Dačiću ne prija ni jedno, ni drugo, previše je tu istine, pa je logična i reakcija saučesnika: “Bilo bi loše ukoliko se ovakvom izložbom podrazumeva da se govori o našim ili njihovim žrtvama, jer žrtve su žrtve", izgovorio je Dačić na otvaranju izložbe “Bogujevci – vizuelna istorija” u Kulturnom centru Beograda, decembra 2013.

Kratak komentar, pa idemo dalje: Kakav bednik.

A baš na toj su izložbi Jehona, Saranda i Fatos Bogujevci prikazali artefakte koji svedoče o životima porodica srednjeg sloja, fotografije ubijenih, kao i predmete direktno vezane za sam zločin koji su preživeli, delove garderobe, obuće.Podelivši sa publikom najdublja osećanja na nezaboravnu tragediju, Dačić se nije zaustavio: “Krivci to nisu učinili u ime Srbije, niti ih je za to neko ovlastio.”

Nevažno da li je time izgovorio bezočniju laž, nego kada je izrazio saučešće “svim žrtvama”. Možda kao glasnogovornik zločinačke stranačke formacije nije znao ono što će konstatovati Međunarodni tribunal za ratne zločine o etničkom čišćenju Kosova: “Vojska Jugoslavije i MUP Srbije su u proleće 1999. na organizovan način, uz značajnu upotrebu državnih
resursa sproveli široku kampanju nasilja nad albanskim civilima, s ciljem da ih proteraju sa Kosova i tako održe političku kontrolu Beograda nad Pokrajinom”.

Ubica s planovima

Svakako nije potpuno lagao kada je kazao da su krivci za zločin kažnjeni. Govorio je delimičnu istinu - nisu svi krivci osuđeni, a njihovo izdržavanje kazne posebno je poglavlje ovdašnjeg poimanja pravde za masovne ubice nesrba.
Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu osudilo je juna 2009. za zločin u Podujevu na dvadeset godina zatvora državne izvršitelje Željka Đjukića, Dragana Medića i Dragana Borojevića, a na 15 godina zatvora Miodraga Šolaju. Četiri godine ranije na kaznu zatvora od maksimalnih 20 godina osuđen je Saša Cvjetan.

Poslednje reči Šefkate Bogujevci bile su: “Oni su samo deca”. Možda je, sužene svesti, Saša Cvjetan nije čuo. Bio je zauzet.

“Moj rođak je počeo da plače. Pogledala sam ih (Škorpione). Moja tetka (Šefkate) je bila na zemlji. Ponovo je pucao u nju. Onda je promenio oružje. Uzeo je mašinku od drugog vojnika i pucao na nas. Bila sam i dalje svesna. Čula sam sve. Ali, ne mislim da su znali da smo još uvek živi. Onda je neko počeo da krklja, jer nije mogao da diše, pa su ponovo
zapucali”, podsetila se Saranda Bogujevci (RSE). Slučaj Saše Cvjetana, zasad drugi poznati,oslikava, suštinski, zlikovačku prirodu države Srbije - Cvjetan je, smatra već pominjano pravosuđe, resocijalizovani čovek koji ima planove i ambicije, zato je, marta ove godine, pušten na slobodu. U dva kazneno-popravna zavoda, Sremskoj Mitrovici i u Beogradu - proveo je ukupno 16 godina i četiri meseca, a obrazloženje odluke kojom se oslobađa podseća na pamet i moral Ivice
Dačića. U tom kretenoidnom panegiriku zapisano je kako ubica "za vreme trajanja izvršavanja kazne radne obaveze izvršava bez primedbi“, te da je njegovo ponašanje bilo „u skladu sa pravilima kućnog reda”.
Sledi čista dijagnoza, samo nema latinskog, konstatacija da je> “ Cvjetan imao podršku primarne porodice i vanbračne supruge, a nakon izdržavanja kazne osuđeni ima u planu da se zaposli.“

Sloboda za ubice, prezir za Srbiju

Nema razloga za sumnju, pojavni oblik života poput ovog masovnog ubice nemoćnih u Srbiji će sigurno naći posao (ili ga je već našao). "Veoma smo razočarani, neprihvatljivo je da se jedna osoba, osuđena za ratne zločine oslobodi. A Saša Cvjetan nije dao nikakve indikacije da se pokajao za počinjene zločine. Njegova stranica na društvenim mrežama još
uvek postoji, i na njima se vidi da podržava jedinice koje su počinile zločine i na Kosovu i u Bosni, a vidi se i njegov nacionalistički pristup prema Kosovu. To znači da kada bi mu se ponovo pružila ista mogućnost, ponovo bi učinio iste zločine", rekla je povodom Medićevog oslobađanja Saranda Bogujevci.

Cvjetanovo je oslobađanje jezivo, a jednako sumanuta bila je i odluka iz 2017, da bude premešten u poluotvoreno odeljenje; bio je glavnokomandujući jedne radne brigade, koristio je pravo na godišnji odmor, vikende, izlaske u grad.
Ugled Srbije nije ugrožen, ne samo zato što ga nema, već i zbog toga što smo čuli kako je takav status imao možda i opasniji zlikovac, u svakom slučaju, subordinacijski iznad Cvjetana, Slobodan Medić, zapovednik Škorpiona. Čuli smo kada je taj ubica Bošnjaka u Trnovu 31. decembra 2013. u popodnevnim časovima, poginuo u saobraćajnom udesu na putu Sremska Mitrovica-Veliki Radinci. Vozio je svoj auto, sa ženom i sinom išao je na doček Nove godine.

Cvjetan možda više neće ubijati, ubica je resocijalizovan, to mu dođe kao veliki uspeh države Srbije. Tvorevine dostojne jedino prezira, koja iz dana u dan pokazuje da predstavja tragični civilizacijski nesporazum, u čemu njeni podanici morbidno uživaju. Kako žrtvama srbijanskih vojnih i policijskih formacija zvuči kada predsednik te tvorevine Aleksandar Vučić na Kosovu izgovori kako će i Albanci uživati benefite od novog srbijanskog kosovskog investicionog ciklusa? Verovatno teško, uvredljivo, onespokojavajuće. Kako taj čovek sme to da radi, pa to se ne sme, nije ljudski.

Kako iživljavanje nad tuđim bolom i patnjom zbog ubistva dece ili roditelja zvuči normalnim ljudima u Srbiji?
Neko će već dati odgovor.

Može se, jednostavno, otići u komšiluk i reći kao R.P. Nogo: “Mi moramo pokusati svoju porciju krvi.”

Odlomci iz knjige utisaka sa izložbe "Bogujevci: Vizuelna istorija", Beograd 2013.
Foto: remarker.media

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Politika, Tekst, Vesti and tagged , .