Smrt ne sme biti vrhovna vrednost

Politika

Dubravka Stojanović, istoričarka

Dubravka Stojanovic

Sva istraživanja pokazuju da su mladi najkonzervativniji deo društva, što mi se čini kao kraj sveta! Ali je i logično - oni su rođeni tih devedesetih, njihovi roditelji su bili u nacionalnom i ratničkom zanosu, oni su išli u škole u kojima se veličala ta vrsta "herojstva", oni su bili "podvrgnuti" toj kulturi koja je tada dominirala... i - oni su naš proizvod. Nas, kao društva. Ma koliko da je to strašno oni su i najtačnija slika nas samih i poziv na buđenje * Neka istraživanja pokazuju da više od 80 odsto studenata kaže da ne zna da je Sarajevo bilo pod opsadom. Možda to i jeste logična reakcija, jer, stvarno, kako to prihvatiti? Možda bi svako društvo gledalo da pobegne? * Da bi se društva i ljudska zajednica oporavila od zločina mora da ga racionalizuje, mora da ga razume. Zato bez učenja o devedesetim nećemo moći da krenemo dalje ni kao društvo, ni kao svaki pojedinačni čovek. Jer, ja ipak verujem da skoro svi znaju šta se dogodilo, tih informacija ipak ima svuda, pa kako onda s tim živeti ako se ne nudi jedan okvir razmišljanja koji pomaže da to prihvatite i razvijete kritički odnos.

Dubravka Stojanović, istoričarka, redovna profesorka Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu govori za Remarker o svom angažmanu i nameri da sa kolegama iz svih zemalja regiona, od Slovenije do Turske i Kipra, radi na izradi zajedničkih nastavnih materijala za učenje istorije koji se bave periodom 1944-2008. Naša sagovornica ističe i to da se značajni deo tog drugog toma odnosi na jugoslovenske ratove.

"Ti udžbenici zasnovani su na principu multipersktivnosti, odnosno - kontroverzni ili osetljivi događaji se prikazuju iz uglova različtih zemalja i objašnjava se zašto se u istoriji skoro dijametralno različito vide neki događaji. Na primer, prikazano je zašto Hrvati slave Oluju, a u Srbiji se istovremeno drže parastosi. Naša istraživanja su pokazala da se o većini takvih pitanja nikada neće doći do konsenzusa, niti da se o istoriji može, na primer, glasati - pa sad, koji je rat bio oslobodilački, a koji osvajački. Isti rat je za nekoga jedno, a za drugoga ono drugo. I nikada nikome nećemo moći da nametnemo svoje viđenje, jer je kontekst taj koji određuje kako ćemo koju pojavu razumeti. Zato je ovo jedini metod koji pomaže da se stavite u cipele drugog, posebno ako je taj drugi žtrtva. Knjige sada predstavljamo u svim zemljama, pa sam upravo bila u Tirani, jer sada prvo idu prevodi na srpski i albanski (knjige su objavljene na engleskom i mogu se naći na www.cdrsee.org). Kad dobijemo prevode moći ćemo da počnemo rad s nastavnicima da bismo ih obučili da rade na ovaj novi način. I onda organizujemo zajedničke seminare, na primer sa srpskim i albanskim nastavnicima, učimo ih kako da predaju o tako osetljivim pitanjima zajedničke istorije kao što je rat na Kosovu ili proglašenje nezavisnosti Kosova. Do sada je kroz naše seminare prošlo više od 2000 nastavnika u regionu, a držali smo ih i u Vukovaru, Mostaru, Bujanovcu i uvek je bilo odlično. Kad ljudima ponudite jedan racionalan okvir, ne sputavate ga da misli ono što inače misli, ali mu omogućite da čuje i drugu stranu uglavnom nema problema", kaže Dubravka Stojanović.

Koje biste ključno pitanje, izazov, za struku izdvojili kao zajednički imenitelj koji povezuje istoričare u državama Zapadnog Balkana, preciznije bivšim jugoslovenskim republikama? Šta je odgovor oko kojeg nema dileme u tim sredinama, koliko su daleko od utvrđivanja istine?

Ključno je uvek pitanje odgovornosti. I to odgovornosti naših društava, ali i odgovornosti nas istoričara, jer, odgovornost naše struke je ogromna. Osamdesetih godina su istoričari sedeli u glavnim TV emisijama i stvarali psihološku osnovu za rat. Bilo tako što su jačali samoviktimizaciju, na primer, u Prvom svetskom ratu, ili šireći strah od novog genocida u Hrvatskoj tako što su otkopavali stare jame i u najsitnije detalje prepričavali zločine iz Drugog svetskog rata. Bio je to način da se stvori strah u narodu, podigne anksioznost i pripremi, u stvari, revanš. Zato je odgovornost današnje generacije istoričara da se s tim suočimo, da spasemo našu struku, ali i u tome da pomognemo našim društvima da shvate sopstvenu odgovornost. Jer, da se razumememo, naša su društva glasala za tu mržnju! E, sad, tu je i pitanje istine, veoma komplikovano! Pravo na istinu jedno je od ljudskih prava. Ali, u istoriji to je vrlo posebno. Istina jeste utvrđivanje tačnih podataka o žrtvama, ono što radi REKOM. Ali ostaje pitanje interpretacije, načina na koji ćemo mi tumačiti određene istorijske činjenice. Mi možemo da utvrdimo šta se desilo u Oluji, ali ne možemo da promenimo činjenicu da će Hrvati taj događaj slaviti, a Srbi oplakivati. To je muliterpsektivnost i ona je nužna da bismo mogli da uđemo u "tuđe cipele", što je prvi korak u prihvatanju pluralnosti istorijskog sećanja. A to je i početak demokratizacije društva, razvijanja svesti o odgovornosti.

Da li su najznačajnije brojke, poginulih ranjenih? Šta se - a da to već sada pouzdano znate - neće utvrditi kao direktne posledice ratova (broj silovanih žena, muškaraca, trajno poslovno nesposobnih ljudi...)?

Važno je raditi u svim tim oblastima, ali naravno da utvrđivanje imena poginulih ima priorirtet. Važno je doći do imena. To nije samo naša obaveza prema žrtvama, to je obaveza prema živima. Utvrđivanje svakog imena ne znači samo poštovanje žrtve, već upravo poštovanje života. Toga u našim društvima nema. Mi slavimo smrt! Ona je ovde vrhunska vrednost. Setite se samo koliko puta su nas u školi učili da nam je glavna dužnost dati svoj život za domovinu! To je ta naša predmoderna matrica, epska.

Utvrđvanjem žrtava vi poručujete da vam je svaki život važan i da se ne sme bacati. Taj odnos mora da se promeni i inače, da bismo postali bolje društvo, da nasilje ne bi bio jedni način "rešavanja" politčkih, nacionalnih ili privatnih problema. Zato je važno pokazati odnos prema žrtvama, makar samo utvrđivanjem njihovih imena.

Može li se, zarad interesa država, utvrditi istina o kojoj se države ne spore? Šta je dosad bilo najznačajnije, šta se izdvajalo kao istinski pokušaj? Pravosudni pokušaji, utvrđivanje sudske istine, zasad više podsećaju na nipodaštavajući odnos prema patnjama žrtava ili ciničnu improvizaciju, nego na utvrđivanje razmera zločina. Poslednji takav slučaj je ishod 14 -godišnjeg procesa u Beogradu optuženima za zločine na poljoprivrednom dobru "Ovčara?

Na žalost, Haški sud je izgubio autoritet. To je bila velika nada, ne samo zbog nas, nego i za ukupno međunarodno pravo. Ali, napravljen je korak unazad u odnosu na Nirnberg. U Nirnbergu se sudilo i Nacističkoj partiji, i industrijalcima koji su proizvodili gas za gasne komore. Ovde se u jednom trenutku odustalo od kažnajvanja po komandnoj odgovornosti, pa smo dobili slučajeve Gotovina ili Perišić. To je sada problem i za naša društva, i za međunarodnu pravdu.

Ali, Hag je ipak, užasno mnogo uradio. Pre svega je skupio ogromnu građu, pa o ratovima devedesetih znamo više nego o Prvom svetskom ratu. To više niko ne može da poništi. Sve je na internetu!

Na optuženičkim klupama našli su se krivci niskih činova i zvanja, neki su počinioci zločina napredovali, drugi se penzionisali, neki imaju biznis od koga enormno zarađuju, neki su za većinu sugrađana heroji. Da li je takva atmosfera samo u Srbiji, ili je slično i u drugim susednim državama? Kako se izboriti s tim?

Nigde nije napravljen diskontiuitet sa sopstvenom ulogom i, pre svega, sopstvenim ciljevima. Videli smo reakciju u Hrvatskoj kad je presuđen “zajednički zločinački poduhvat” u BIH. Zaprepastili su se. Dakle, niko nije pravio taj odmak niko nije postavio pitanje - što smo uošte tamo radili? Koji je nas iz Srbije to program odveo u Knin ili u Prijedor? Zato ti ljudi koji su to smislili i vodili mogu da budu, ostanu ili ponovo postanu heroji.

To je i pokazatelj, čini mi se, nepovratne moralne krize ovih društava, a srpskog na prvom mestu. Kad znate šta se sve desilo, a i dalje mislimo da je to potpuno u redu, napustili smo osnovnu humanost. A s te tačke se teško vraća.

Šta se, objektivno, može očekivati, bez obzira na uspešne pokušaje institucija, ili njihovo šmiranje nekakvih navodnih procesa - šta veći broj učesnika može da prihvati? Šta bi trebalo da prihvate i tretiraju kao vlastito nasleđe mladi ljudi koji imaju svoje živote i u kojima nema mesta za spodove iz devedesetih, za pozivare, mobilizaciju... Kako oni danas doživljavaju prošlost u kojoj su učestvovali njihovi roditelji? Koliki su dometi edukacije, knjiga, umetničkih dela? Da li postavljaju pitanja o bliskoj prošlosti? Ko bi trebalo da im ponudi odgovore?

Društvo se odlučilo za prećutkivanje ili poricanje. Mladi su to oberučke prihvatili. Neka istraživanja pokazuju da više od 80 odsto studenata kaže da ne zna da je Sarajevo bilo pod opsadom. Možda to i jeste logična reakcija, jer, stvarno, kako to prihvatiti? Možda bi svako društvo gledalo da pobegne? Ali baš zato i civilno društvo i država imaju obavezu da ozbiljno rade na tom suočavanju. Po mom mišljenju pre svega škola. To mora da uđe u školske programe, jer bez toga se ostavlja na volju pojedincima da li će to "ugledati", ili neće. A oni uglavnom izaberu da "ne vide". Škola mora da o tome govori upravo da bi se to učinilo na pravi način, da bi se pokrenulo razumevanje, empatija sa žrtvama. Zato smo moje kolege i ja i napravili ove zajedničke mulitperspektivne udžbenike, jer mislimo da je to način na koji o tome treba da se razmišlja i govori u školi. Da se govori o svojoj strani i svojim žrtvama, ali i o tome kako su to videli drugi i, na prvom mestu, o tuđim žrtvama. A da to pri tom ima autoritet jer smo, dolazeći iz svih zemalja, stigli do jednog narativa o poslednjim ratovima i zločinima.

Učenje o tome je ključno za ozdravljenje društva. Imamo primer da se o Holoakustu uči u više od sto država sveta, od Latinske Amerike do Dalekog istoka. To se radi upravo zato jer je to najstrašnije ljudsko iskustvo i zato što je potrebno da se zna da je čovek tako nešto mogao uda uradi. To je jedna od najvažnijih lekcija iz istorije. Zato o tome uče i oni od kojih je to bilo jako daleko, to je dno koje je dotaklo celo čovečanstvo. Da bi se društva i ljudska zajednica oporavila od zločina mora da ga racionalizuje, mora da ga razume. Zato bez učenja o devedesetim nećemo moći da krenemo dalje ni kao društvo, ni kao svaki pojedinačni čovek. Jer, ja ipak verujem da skoro svi znaju šta se dogodilo, tih informacija ipak ima svuda, pa kako onda s tim živeti ako se ne nudi jedan okvir razmišljanja koji pomaže da to prihvatite i razvijete kritički odnos.

Kakav je odnos mladih prema etničkim stereotipima? Prema susednim narodima, mitologemama o Srbima stradalnicima, oklevetanim momcima "velikog srca", žrtvama?

Sva istraživanja pokazuju da su mladi najkonzervativniji deo društva, što mi se čini kao kraj sveta! Ali je i logično - oni su rođeni tih devedesetih, njihovi roditelji su bili u nacionalnom i ratničkom zanosu, oni su išli u škole u kojima se veličala ta vrsta "herojstva", oni su bili "podvrgnuti" toj kulturi koja je tada dominirala... i - oni su naš proizvod. Nas, kao društva. Ma koliko da je to strašno oni su i najtačnija slika nas samih i poziv na buđenje.

Koliko su podložni uticaju ekstremista, kakva su uporedna iskustva?

U susednim državama je skoro isto takvo stanje. Upravo zato što države nisu napravile otklon od sopstvene ratne politike. Vlasti su ostale više-manje iste, niko nema interesa da se preispitaju devedesete. Pogledajte i Hrvatsku, i Bosnu, i Srbiju. Skoro svuda su nepromenjenje elite. Pa zamislite da je Hitler u zatvoru, a svi njegovi izabrani po ko zna koji put na izborima, pa i dalje vladaju?

Govorite o Regionalnoj komisiji REKOM kao o mogućoj nultoj tački?

Da, mislim da bez rezulatata REKOMA uopšte ne možemo da krenemo dalje. Posle Prvog svetskog rata žrtve nisu prebrojane jer su Nikoli Pašiću bile potrebne glasačke "mrtve duše" da bi ostvario pobedu na izborima za Ustavotvornu skupštinu i svim kasnijim skupštinama. O tome se otvoreno govorilo i u ondašnjim medijima i u skupštini, to se znalo. Posle Drugog svetskog rata to se nije uradilo zbog izgradnje mita o NOB na kome je počivala Jugoslavija i zbog međunacionalnih odnosa u teško održivoj federaciji. Radi bratstva i jedinstva nisu pominjani međusobni zločini. I onda su nam osamdesetih eksplodirali u lice, kada su krenuli preuveličavanje brojeva i manipulacija da bi se napravio novi rat. Zato je neophodno da se isto ne ponovi i sa ovim ratom.

Zanimljivo je da su prilikom popisa 2001. naši statističari iz svih zemalja predlagali da se primeni jedan zajednički metod koji bi tačno pokazao broj poginulih, ranjenih, materijalnih gubitak... i Srbija i Hrvatska i Bosna su odbile - upravo zato što svi hoće da manipulišu. I da svoja društva zauvek drže u toj uceni, da podižu emocije, bezobzirno koristeći žrtve. To je monstruozna politika! Zato je utvrđivanje što tačnijeg broja žrtva i njihovo poimenično navođenje - nulta tačka. Tek odatle društva mogu da počnu da se leče.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Tekst, Vesti and tagged , .