Snimamo nastavke naše krvave franšize

Politika

Aleksej Kišjuhas, sociolog

Foto: Igor Mihaljević

Nedostaje nam da uvidimo već jednom da je ta jeftina, utešna i jadna politička ideologija krvi i tla, zapravo, donela toliko zla, nesreće i nevolje, prvo u susedstvu, a zatim i nama samima. Dok naširoko i mahom revizionistički raspravljamo o zlom i naopakom komunizmu, mi u ovom društvu ne raspravljamo na isti način o velikosrpskom nacionalizmu. I zato je to duh iz boce koji još uvek tumara među nama poput aveti, ili junaka iz horor filma koji nikako da umre *Čak i ukoliko građani Srbije negde duboko u podsvesti znaju za zločine, na njih radije odgovaraju tradicionalnim srpskim pozdravom „A šta su oni nama radili“ *Stotinu mu Kozara i Neretvi, jugoslovenski narodi i narodnosti su raspamećujuće propatili i podneli nezamislive ljudske žrtve, da bi nam sada smetao jedan (Žarko) Zrenjanin? Da bismo rehabilitovali Dražu i Nedića? Pa kako nas nije sramota?

Aleksej Kišjuhas docent je na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, saradnik više portala u regionu i stalni kolumnista dnevnika Danas. U razgovoru za Remarker govori o teretu ratnih zločina koji nosi Srbija, sramnom obračunu sa antifašizmom, velikosrpskom nacionalizmu.

U jednoj od nedavno obavljenih analiza, kolumni u Danasu, ističete postojanje paralelne stvarnosti; uprkos ratnim zločinima počinjenim tokom agresija na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, neoborivih činjenica o opsadi Sarajeva i Vukovarskoj operaciji, izuzetno visok procenat ispitanika u sondažama javnog mnjenja ništa ne zna. Da li je reč o posledicama nakazne istoriografije i sračunatoj propagandi kojom se, voljom svih političkih garnitura na vlasti, još od kraja osamdesetih godina prošlog veka, potpaljuju ili anesteziraju (prema potrebi) građani Srbije? Možda, jednostavno, građani znaju šta se događalo, ali odbijaju da prihvate činjenicu da su u zlodelima bili saučesnici?

Ima tu svega. I istinskog neznanja, i iskrivljene stvarnosti, i nakazne istoriografije, i nage propagande, i jedne „psihologije za (po)četnike“. Ne smemo da zaboravimo na to da jeste prokleto teško suočiti se sa etničkim zločinima sopstvenog naroda, posebno ako se devedesetih implicitno ili pak eksplicitno navijalo za to da oni budu počinjeni. Odnosno, kada su građani Srbije bacali cveće na tenkove, TV Dnevnik im je bio redovna terapija, “30 minuta mržnje“ tokom kojih se uredno navijalo za „naše“, kao da je reč o nekakvom rijalitiju ili fudbalskoj utakmici. I sad, kada je gužva prošla, da li su i ti građani zločinci ili odgovorni? Svaki impuls u ljudskom telu će se boriti protiv takvog pogleda u ogledalo. A ne treba prenebregnuti ni stvarno neznanje: gde se u srpskim medijima moglo čuti nešto o opsadi Sarajeva? Dok su, recimo, Markale ili Račak propagandistički tretirani kao CNN-ova zavera protiv srpskog naroda. A zašto bi onda bilo drugačije sa Vukovarom ili Sarajevom? Zato, čak i ukoliko građani Srbije negde duboko u podsvesti znaju za ove zločine, na njih radije odgovaraju tradicionalnim srpskim pozdravom „A šta su oni nama radili“.

„Odgovornost“ je reč na koju se, privatno i javno, obično odgovara spasonosnom tvrdnjom da „nema kolektivne krivice“ (što se obično pretvori u potpuno negiranje odgovornosti). Političari joj dodaju i izmišljotinu po kojoj se u Srbiji istinski sudi ratnim zločincima. Individualno. Nema, dakle, mesta preispitivanju pojedinca, glasača, poreskog obveznika koji je finansirao masakre, rezerviste. Kako vidite budućnost takvog društva?

Nažalost, mora se priznati i to da je bilo društava u istoriji koja su prosperirala i bez preispitivanja sopstvene odgovornosti ili krivice u tom nekakvom ratu. Savest nije tako učestala pojava kod ljudske životinje. Posleratna Nemačka, Vili Brant na kolenima i ostalo, više su izuzetak, nego pravilo. Ni Japan nije naročito preispitao svoju ulogu u Drugom svetskom ratu, a Turska i danas, čitav vek kasnije, negira genocid prema Jermenima. Međutim, mnogo veći problem (budućnosti) srpskog društva je u tome što deluje kao da Srbija svoje ratove nije ni završila, i da je na delu tek primirje na ovom glupavom i ratobornom poluostrvu. Hoću da kažem da ni posleratni Japan možda nije naročito drobio o masakru u Nankingu, ali je bar katarzično ukapirao da je taj odvratni rat bio izgubio. I da se sad valja posvetiti razvoju mirnodopske tehnologije i industrije nekakvoj Tojoti i Sonijevom vokmenu, a ne novim ratovima koji bi ispravljali istorijske nepravde i „krive Drine“. A plašim se da mi to još uvek nismo shvatili i da je to osnovna prepreka našem društvenom razvoju.

Podsećate i na to da se „previđa“ činjenica o dva miliona Albanaca koji žive na Kosovu i na jedan od temelja pogubne propagande, po kojem je „slika Srbije u susedstvu i svetu tako traljava i teško popravljiva samo zbog puke zlobe, pakosti i belosvetske zavere“?

Mene zaista impresionira to što je Miloševićeva propaganda u pogledu Kosova i danas toliko živa, vitalna, uporna i žilava, skoro dve decenije nakon onih nesrećnih „targeta“, „Volimo te otadžbino naša“ songova i Milovana Drecuna koji hrabro ulazi u teroristička gnezda opremljena radio aparatima, zamislite, nemačke proizvodnje. Kosovo je u percepciji srpskog društva i dalje samo opaki prostor gde neki „šiptarski teroristi“ otimaju „srce Srbije“, kada ne diluju drogu i ne vade ljudske organe. U neku ruku, mi živimo besmrtne reči onog nesrećnog vojnika u Sloveniji, „oni se kao ocepljuju, a mi im kao ne damo“. Ali, deluje kao da se Kosovari „ocepljuju“ tek tako, iz puke zlobe i pakosti, rekoh, i kao da mi sami tome nismo doprineli, odnosno doprinosili decenijama, ako ne i duže. Mi zaista ne shvatamo da na tom Kosovu živi dva miliona Albanaca koji ne nose oružje i koji uopšte ne zarezuju ili ne bendaju srpska „ognjišta“, „nejač“ i „svetinje“. I da ljudi rođeni posle bombardovanja sada imaju vozačke dozvole, studiraju, ne govore srpski jezik, zaljubljuju se, izlaze u grad, piju neko pivo, vode ljubav a ne rat.

Imate li odgovor na pitanja koja, u vezi sa dominantnom većinom, retorski postavljate: „Imaju li kritičku ili bilo kakvu svest? Osećanja odgovornosti, empatije, krivice? Da li imaju dušu?“

Naravno da nemam. Ali, ako je Filip K. Dik svojevremeno mogao da zamisli distopijske androide ili bioinženjerske „replikante“ koji ne osećaju empatiju, mogu i ja da zamislim politički ili društveni inženjering koji je takve bezosećajne replikante kreirao u našem društvu.

Kako na ovakva pitanja, a posebno na činjenice iz bliske prošlosti, odgovaraju srbijanski naučnici? Možemo li da očekujemo snažnije glasove i temeljne analize, ili je realnije novo crtanje granica, možda novi nacionalistički programski dokument?

Znate, nisu ni srbijanski naučnici neka homogena kategorija. Ima tu sjajnih ljudi koji se izvrsno bave i nekim univerzalnim (a ne samo balkanskim) stvarima, naučnim otkrićima, teorijama i istraživanjima, i koji su zaista neko i nešto i na međunarodnoj naučnoj sceni. A ima i onih koji savesno i hrabro podsećaju na činjenice iz prošlosti i bave se srpskim društvom na jedan kritički i posve suvisao način. Ali, da, ima i onih koji mahom crtaju nove granice ili vlažno sanjaju o njima. Stvar je obrazovne i naučne politike koje od njih, ili koje od nas, će podržati.

Sudeći po sadašnjem raspoloženju građana, velikosrpski nacionalizam ima izvesnu budućnost? Takvi su snovi, izgleda, nepovratno napustili spavaće sobe opasnih pojavnih oblika života?

Naravno da ima, kada se velikosrpski nacionalizam toliko uporno neguje, zaliva, i prihranjuje. Jer neki ljudi od te skaradne društvene hortikulture dobro žive, a usput i miluju ganglije ovog unesrećenog stanovništva. To je famozni „šesti oktobar“ koji nam je nedostajao i koji nam nedostaje. Jedno kolektivno uviđanje činjenice da to nešto što nas je bilo narajcalo tokom devedesetih zapravo nije valjalo, da jednostavno nije trebalo tako. Nije problem Milošević, već miloševićizam. Nedostaje nam da uvidimo već jednom da je ta jeftina, utešna i jadna politička ideologija krvi i tla, zapravo, donela toliko zla, nesreće i nevolje, prvo u susedstvu, a zatim i nama samima. Dok naširoko i mahom revizionistički raspravljamo o zlom i naopakom komunizmu, mi u ovom društvu ne raspravljamo na isti način o velikosrpskom nacionalizmu. I zato je to duh iz boce koji još uvek tumara među nama poput aveti, ili junaka iz horor filma koji nikako da umre. Pa samo snimamo nastavke naše krvave franšize.

Sve vrednosti, kao i dostignuća, kakvo je pobeda nad fašizmom, poljuljani su ili izvrgnuti ruglu. Revizionističkim podvizima i rehabilitovanjem zločinaca i saradnika fašista. Tvrdite da „treba biti baš izrazito talentovan da bi se jedan narod, odnosno njegova politička, kulturna i intelektualna elita, tako izdašno fekalno olakšala po sopstvenim pobedama, nasleđu i sećanju.“ Odnosno da je „odustajanjem od multikulturne i progresivne Jugoslavije u ime četničke Velike Srbije devedesetih - srpski narod izgubio poverenje i poštovanje antifašističkog sveta i na Zapadu i na Istoku“. Šta bi najpre trebalo uraditi da se anuliraju bar neke od pogubnih posledica ratova i njihovog mirnodopskog nastavka?

Meni je to sve iskreno neverovatno, nepojamno i jako, jako žalosno. Etički, kosmički, ne znam više ni sam. I sada razni rusofili i putinoljupci treba da nas podsećaju na našu autohtonu, hrabru i slavnu antifašističku prošlost? Pa onda brže-bolje i navrat-nanos pravimo igrokaze sa nekim fejk partizanima i kič petokrakama po šapkama, zato što se Putin milostivo spustio sa helikoptera? Stotinu mu Kozara i Neretvi, jugoslovenski narodi i narodnosti su raspamećujuće propatili i podneli nezamislive ljudske žrtve, da bi nam sada smetao jedan (Žarko) Zrenjanin? Da bismo rehabilitovali Dražu i Nedića? Pa kako nas nije sramota? Nema mnogo svežih primera jednog odistinskog i nepatvorenog herojstva ovog - ili bilo kojeg - naroda na planeti. I zbog plitke politike i besramnog antikomunizma mi danas toliko ponižavamo neke neverovatne ljude, seljake, radnike i intelektualce, naše sunarodnike, koji su imali hrabrosti da uzmu oružje i bespoštedno tuku po fašistima. Da bismo mi, njihova deca i unuci, imali život vredan življenja. Ne znam, sve mi je to jako strašno.

Kako mladi ljudi sa kojima radite gledaju na ove probleme? Koliko je kod njih prepoznatljiv uticaj roditelja, prethodnog školovanja, udžbenika, postavljaju li pitanja o raspadu Jugoslavije, krivici za rat?

Znate, jednom me je jedna studentkinja na času iz Socioloških teorija bila upitala sledeće: kako to da je njena generacija, rođena 1998. godine, a čiji su roditelji bili odrastali u Jugoslaviji tokom relativno liberalnih i slobodoumnih 1970-ih i 1980-ih godina, proizvela i vaspitala decu, dakle njene kolege, koja - poste? I nije ih blam da tu svoju „posnu bogougodnost“ šeruju na Fejsbuku ili Instagramu godine 2018. I, moram priznati da nisam siguran da imam precizan odgovor na to pitanje. Mladi u Srbiji, kao i svi mladi na ovom zgodno nezgodnom svetu, samo žele da pripadaju i da budu „kul“. Ali, naš kleronacionalistički društveni kontekst je učinio da je postalo „kul“ izbegavati meso i „mrs“ zbog nekih arbitrarnih datuma u crkvenom kalendaru. Pa oni bez naročitog stida jašu na toj matrici po svojim društvenim mrežama. Srećom, i hvala tom istom internetu, ima i mladih ljudi i studenata koji nešto čitaju, koji polemišu, koji ne pristaju na tu matricu. Ali, raspad Jugoslavije i krivica za rat za njih su već uveliko stvar istorije i YouTube dokumentaraca, a ne društvene realnosti u kojoj i dalje živimo. S jedne strane, možda je to dobro. Ali, sa druge, upravo oni su ti koji me moljakaju da im potpišem preporuku za studentsku razmenu ili za nastavak studiranja u u Nemačkoj, Holandiji. I ja potpisujem, svakom. Nemačkoj, Holandiji. I ja potpisujem, svakom.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged , , .