Blago deci, zaraziće se tugom

Kultura

Čas anatomije

Uz beogradsko gostovanje predstave Čas anatomije, prema Danilu Kišu, u režiji Andraša Urbana, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Nikolas Tulp rodio se pod imenom Klas Piters 1593. godine u Amsterdamu. Završio je studije medicine u Lajdenu, nakon čega je u rodnom gradu držao predavanja iz fiziologije i hirurgije. U nameri da studentima i javnosti pokaže anatomiju ljudskog tela doktor Tulp je povremeno vršio javnu disekciju, najčešće nad prethodno umorenim zločincima ili kriminalcima. Na Rembrantovoj slici Čas anatomije doktora Tulpa prikazan je javni čas iz januara 1632. godine, čin disekcije izvršen nad izvesnim A. Adriansom, kriminalcem i ubicom. Javni časovi anatomije u to vreme bilu su uobičajena pojava, pa su neretko postajali društveni događaj kome su pored studenata mogli da prisustvuju i pojedinci spremni da plate ulaznicu i pod mentorstvom hirurga proniknu u unutrašnjost ljudskog tela.

Čas anatomije poslužio je Danilu Kišu kao inspiracija da napiše istoimenu knjigu povodom sveopštih napade oko izlaska zbirke priča Grobnica za Borisa Davidoviča. U pisanom Času anatomije napravljen je ,,anatomski rez na moralnom i književnom profilu’’ naše sredine. Od prvog časa, piše Kiš, ,,stajao je pred mojim duhovnim očima, kao vizuelna metafora tog mog postupka, kao ilustracija i kao omot te buduće knjige, Rembrantov Čas anatomije, onaj iz muzeja u Hagu, sa portretom profesora Tulpa i njegovih učenika’’. Osim što je ovim umetničkim povezivanjem situacija Kiš potencirao problem aristotelovske estetike ružnog, više od tog estetičkog momenta ukazao je na etički problem neophodnosti anatomskog reza književne poetike prekrivene kolektivnim zanosom različitih ideologija.

Danilo Kiš je u knjizi Čas anatomije istupio protiv antiindividualističke tendencije književnosti i kritike što je video kao posledicu ,,sociološkog pristupa književnim fenomenima, jer po tom i takvom sociološkom pristupu, književno delo nije proizvod individualni nego kolektivni, kao narodna pesma, knjige određene tendencije ne piše pojedinac, nego su one ako ne „iz glave cijeloga naroda”, a ono se delo rodilo u jednom određenom trenutku društveno-političke klime, te kao takvo ono ne može imati individualni pečat, nego samo kolektivni i kolektivistički, generacijski. I ne samo to. Tim se generacijskim ili kolektivističkim duhom uravnilovke ubija vrednost i značenje svake knjige, svakog individualnog glasa, jedna se knjiga rastače drugom, dobra prosečnom, odlična lošom, sadržinska vrednost jedne ubija se formalnim nesavršenstvom druge...’’ Književna kritika je književna vlast, pa se u nedostatku argumenata potežu ideološke diskvalifikacije. Imati muda, prema Kišu, u našoj sredini znači biti uspešan tako da ti glava, u korist muda, biva velika smetnja. Mudonje su pobedile pametnjakoviće. U našu literaturu, duhovito piše Kiš ,,ulazi se po jednom srednjovekovnom strogom ritualu, vatikanskom i papskom, gde srećni kandidat za naziv Vrhovnog Mudonje prolazi pored već oktroisanih kritičara iz velikog reda Mudonja, i gde se svaki od tih kritičara uverava svojeručno u muškost budućeg podanika, pa se klimanjem glave i magijskom rečju habeat prima novis u red pisaca, dokazavši onim šta taj habeat sadrži ne samo svoj književnički talenat, nego i svoju rasnu i književničku pripadnost’’.

Hajka na Danila Kiša potresla je jugoslovenski prostor polovinom 70-ih i pisca dovela u centar pažnje. Napadi su bili ostrašćeni, oštri i ciljano usmereni na diskvalifikaciju iz javnog života. U Grobnici za Borisa Davidoviča, toj ,,ispovesti u senci lomače’’, Kiš je nastupio kritički protiv ideologije nasilja bez predznaka tako da je uzdrmao sve duhove ljudskih previranja i istorijskih naslaga, ušetao je u istorijski vrt pogubljenih turista iznenada i gotovo nečujno, onako kako to Džoni Štulić peva u Filigranskim pločnicima ,,na vrhovima prstiju, grobnica za Borisa, čovječe...’’. Napadi na Danila Kiša nisu posustali čak ni posle njegove smrti, pa je uočljiv kontinuitet osporavanja kao kod malo koga pisca. Od Jeremićevog Narcisa bez lica, preko Branimira Šćepanovića, pa sve do Vasoviće knjige Lažni car Šćepan Kiš uočljiva je tendecija omalovažavanja Kišovog dela, pre svega iz horizonta političkog obesmišljavanja. Kritičare i napadače nije pogodila samo kišovska estetika novog dokumentarizma u književnosti, koliko njegov izričit antinacionalni, antitotalitaristički i antiideologijski stav. Posredi je, adornovski rečeno, zapetost između umetnosti apsolutizovanja i umetnosti realiteta. Dok prva umetnost apsolutizuje svoju funkciju i beži od realnosti, druga tretiranjem stvarnosti u sebe neizostavno uključuje polemički duh.

U decembru 1976. godine Politika Grobnicu za Borisa Davidoviča reklamira kao knjigu koja je u samo pet meseci prodata u čak 4000 primeraka. Nekoliko meseci kasnije u Večernjim novostima, povodom nagrade grada Nice i prevoda Grobnice na francuski jezik, Kiš izjavljuje da se posle svih polemika i priča očigledno nešto ’pomerilo’ i da je, pritom, srećan što se naša književnost približava svetskoj. Uprkos prividnoj samouverenosti sve ove polemike duboku se pomerile i samog Kiša. On potom piše Enciklopediju mrtvih i u poslednjem intervju, samo nekoliko dana nakon operacije, vidljivo izmučen razarajućim stepenom bolesti, izjavljuje da se ,,takve knjige ne pišu nekažnjeno’’. Svestan da pisca i pisanje dodiruje taština i etika on će nastojati da svoju književnost odbrani maglama predoređene patnje i tugovanja, gotovo metafizičkim pojmom stradanja. Pisac je najusamljeniji čovek na svetu, u moru usamljenih otpadnika on je najizloženiji, najranjiviji. Literatura, kako je jednom prilikom izjavio, služi ljudskoj savesti. Za književnost se mora stradavati, za svoje delo neretko umreti.

Čas anatomije

Liniju anatomskog reza stvarnosti povlači i reditelj Andraš Urban u predstavi Čas anatomije, nastaloj prema Kišovom delu, u centar svoje pažnje postavljujući poziciju umetnika. Ko je umetnik i ima li njegova reč težinu? Koliko se čuje glas umetnika u vremenu nasilja i totalitarizma? Ima li smisla umetnički delovati, tražiti dublji razlog i posredovati ka stvarnosti? Pored delova iz knjige Čas anatomije, Urban se koristi široko značenjskim slojevima kišovske poetike, poezije Šandora Petefija i Damira Avdića, potom Frljićevog teatra, zatim poezijom i pamfletskim porukama performativne naravi. Sve to na pozorišnoj sceni deluje ubedljivo i promišljeno, posebno zato što se Kišov jezik ne banalizuje i ne rastače, ne pravi se omaž piscu, već se oštrica njegove reči usmerava ka centralnim temama savremenosti poput taštine, etike, cenzure, autocenzure i nasilja. Veličina i važnost političnog momenta u pozorištu nalazi se u umeću da se otkrije tačka ravnoteže između stimulativne metaforičnosti i paralizirajuće parolaške opštosti. Postoji u svakom umetničkom delu, da parafraziram Morisa Blanšoa, trenutak nerazgovetne žestine koji u isto vreme ima potrebu da se otvori i da se zatvori, da se u prostoru ukaže, isto koliko i da se povuče u dubinu zataškavanja.

Poput prizora iz Rembrantove slike Čas anatomije doktora Tulpa, na sceni tokom Urbanove predstave postavljeno je telo koje predstavlja samog Kiša, dok se oko njega okupljaju napadači spremni da ga omalovaže, pljunu, zabrane, fizički unište. Spočitavaju mu politički pamfletizam, traže zabranu njegove literature, u naletu besa zaključuju da je to knjiga u kojoj nema utehe, knjiga u kojoj nema opravdanja za zločine počinjene u ime napretka. Gomila kolektivista obučenih u stilizovane kostime, kojim se uspešno naglašava karakterna ograničenost i time nesnosna nametljivost likova, u stalnom je afektu, buci i galami. Oni se tokom predstave, iz scene u scenu, ogoljavaju, čak i doslovno, time ostavljajući dojam nesvesnosti vlastite ograničenosti i zatvorenosti. Naglašena telesnost i napadna gestikulacija postaju čisti simptomi društvenih previranja, aktivnosti i nasilnih duhovnih potresa. Fizička napetost glumaca podseća na stalnu nelagodnost zabrane, društvene represije, umetničke neodgovornosti. Atmosfera je ledena, prigušena i hladna, na sceni su reflektor lampe, smenjuju se crna, bela i crvena boja svetlosti. U pozadini je donekle lirska muzika Irine Popović Dragović, potpuno u kontrarnosti sa situacionim prenaglašavanjem na sceni, što je opravdano rešenje koje potencira nesnosnu nerazumljivost kolektiva u odnosu na individualnost i zahteve čoveka kao čoveka. Na sceni su i violončelistkinja Aleksandra Lazin, pijanistkinja Milena Milovanović i bubnjar Ištvan Čik. Efektivna je scena u kojoj glumci izlaze pred mikrofon, gotovo potpuno razodenuti, i šalju poruku da se, po svaku cenu i uvek, čak i kada nećeš moraš opredeliti jer ,,nečiji moraš biti’’, dok je prilično opštim parolama pokrivena scena gde se napadno priziva revolucija. Upečatljivi nastupi glumaca, često u fizički zahtevnim situacijama, uspostavljaju nit sa polaznom osnovom predstave - nametljivom tišinom ljudske tragike. Sugestivno nastupaju Radoje Čupić, Jugoslav Krajnov, Marija Medenica, Sanja Ristić Krajnov, Igor Pavlović, Višnja Obradović, Nenad Pećinar, Draginja Voganjac, Alisa Lacko i Milica Grujičić.

Čas anatomije

Predstava Čas anatomije, u režiji Andraša Urbana, rediteljski je nadahnuta i vizuelno gledljiva izvedba u kojoj se otvaraju važna pitanja duha vremena. Ona nije samo naglasila sveremenost Kišovog dela, nego je još pozorišnom činu dodelila uporišno mesto stvaralačkog prelaska granice. Anatomski rez stvarnosti podrazumeva, pre svega, dodeljivanje mesta čoveku koji je poseban u svojoj individualnosti. Naslov ovog zapisa, jedan stih iz Kišove poezije, čoveka smešta u stalno propitivanje nadolazeće teskobe. Jer čovek je, kako je jednom prilikom izjavio Kiš, ,,svet za sebe, usamljena planeta, zvezda ili zvezdani prah (to ponajpre), meteorska čestica koja se po nekim slepim zakonima privlačnosti-odbojnosti susreće sa drugim česticama, sudara, sudara suludo, besmisleno, a govor, govorenje, tu je samo izvor novih nesporazuma’’. Urbanov Čas anatomije ulazi u nesporazum sa malodušjem, statičnim pozicioniranjem umetnosti i pamfletskim pozorištem koje, zaodenuto maskom opasnih kolektivističkih nada, po pravilu ide na štetu posebnosti Pojedinca i njegove neotuđive privatopije.

Linkovi:

Čas anatomije – online knjiga za čitanje

Kišov intervju nakon operacije, isečak

O Rembrantovoj slici Čas anatomije

Rembrandt's Anatomy Lesson / dokumentarac

Reklama Grobnice za Borisa Davidoviča u Politici, 5. decembar 1976.

Pekić o Kišu, april 1990.

Temat o Kišu, Zarez, broj 16, str. 22-28. (posebno obratiti pažnju na tekst Tomislava Brleka Drugi, isti o Kišovom Času anatomije)

Filigranska Azra

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Kultura, Tekst, Vesti and tagged , .