Below you'll find a list of all posts that have been categorized as “Tekst”
Mnogo zločina i malo špijunaže Iz Srbije su otišli svi meci sarajevskim snajperistima, sve granate kojima je Mladić “razvlačio pamet” Sarajlijama, sva municija za odmetnike u Hrvatskoj. “Glavni štab VRS procenio je 1994. godine da je od Vojske Jugoslavije dobio, između ostalog, preko 25 miliona metaka za pešadijsko naoružanje i 7500 granata”. Tako je potrebe branitelja ognjišta, odnosno masovnih ubica, …
Dr Kostić je – nimalo antinacionalista – radikalnijim nacionalistima sasvim racionalno, ali ne ponudivši drugačije snove, razvejao nadu kojom se nacionalizam gubitnika vekovima (dva veka, recimo) uspešno hrani. Čopori slepih i osakaćenih predatora bauljaju Srbijom, poraženi, poniženi, delegitimisani; ali, sanjaju. Da će se pojaviti neka sila, zašto ne Rusija, da će profunkcionisati Teslin zrak, ili bar one krntije u oklopima lovaca-bombardera, da ponovo, istinski, na zemlji, iscrtaju granice velike države kakva priliči velikom narodu.
Sledi tekst u kojem sam, koliko je to bilo moguće u ovom trenutku, sakupio relevante, proverene informacije o vakcinama protiv koronavirusa. Tekst je podeljen u dva dela: prva je lista činjenica koje smatram kritičnim za donošenje odluke. Zatim sledi detaljna analiza dostupnih podataka o vakcinama koje uskoro dolaze na tržište.
Smatram da je važno da, pre nego što zaključite bilo šta o vakcinama protiv koronavirusa, imate jasne i tačne informacije o njima, na jednom mestu.
Meni je bila ideja OK (projekat Rimtutituki). Ova pesma će u stvari objasniti našim ortacima u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, na kojim političkim pozicijama mi stojimo. Bez obzira što se zvaničnim kanalima sigurno neće puštati na zagrebačkoj televiziji ili slovenačkoj ili bosanskoj, ona će posebnim kanalima doći do naše publike i to je ono što je meni bio bitan razlog u tom trenutku .
Najviše su propatili Srbi, Hrvati su najveći zlikovci, Srbi su i ubijali, možda i pljačkali, al’ ne treba ništa da plate. Logora nije bilo ni u primisli, četvrtina ispitanika smatra da se u Srebrenici dogodilo masovno ubistvo Muslimana (25 odsto), 15 odsto ubeđeno je u to da su se dogodila ubistva, ali bez etničke identifikacije ubijenih, 12 odsto je reklo da se dogodio genocid.
Sve se uklapa, oni i mi, političar koji baljezga o tome kako nas oni doživljavaju (ipak je Vesić devedesetih više čitao Politiku i Večernje novosti nego Feral); zločini u Lori i Oluji. Ko još zna da je Boris Dežulović autor zbirke Pesme o Lori i da je Feral profesionalno, pošteno, nadasve sa puno saosećanja, izveštavao o ratnim zločinima počinjenim nad Srbima tokom Oluje. I ko još može da se podseti da su ljudi ubijani u Vukovarskoj operaciji, logorima za nesrbe, Opsadi Sarajeva. Zna li Vesić – zna, naravno – za Omarsku, Prijedor, Manjaču, Keraterm, za Stajićevo i Šljivovicu.
Kakvi god bili novinari, nećemo dozvoliti da ih ubijaju, nećemo im ni mi ništa fizički, samo ćemo ih malo verbalno čerečiti, da ih komšiluk prezre. Da pokažemo šta je demokratija u SNS izvedbi, koliko smo, zapravo, tolerantni. Tako bitange doživljavaju i prakticiraju svoju apsolutnu vlast, klanjajući se, kao dobri, lojalni saučesnici, božanstvu koje im je to omogućilo.
Pravosudni epilog učinka jezive državne mašinerije smrti ima u današnjoj Srbiji potpuno drugačiju dimenziju, budući da su počinioci i naredbodavci najjezivijih zločina koje ljudski um može smisliti ovde heroji pravedne borbe i utoliko što nema vidljive empatije za porodice koje su izgubile svoje najbliže, civile koji ništa nisu skrivili, one koji su bili nenaoružani i naivno su mislili da im se neće dogoditi ništa, jer ni za šta nisu krivci. Nema saučestvovanja u bolu majki kojima su ubijena deca, u bolu onih koji tragaju za skeletima svojih najbližih.
Sistematsko ubijanje, silovanje, paljenje, progon treba svesti na nivo incidenta svojstvenog svakom ratu. Rotacija je, po ko zna koji put, zavrtela tobožnju nevinost Srba za državne zločine, ovoga puta sa izmišljenim pokrićem u zločinima Albanaca. Optužnice protiv Tačija, Veseljija i ostalih sadrže nove ornamente za nakazna predanja o vekovnom stradanju i neupitnom heroizmu Srba protiv kojih su se urotili svi, pa čak i albanska deca naoružana klikerima, iz tercijerne masovne grobnice, simbola viteštva u Batajnici kraj Beograda.
Govor mržnje – šta drugo reći o “Šiptaru” koji – te demokratije – može da se dokopa Narodne skupštine, pa čak i da govori. A rekao je “tamo nešto”, pomenuo toponime masovnog patriotizma poput Batajnice, Petrovog Sela, Perućca, Rudnice koji se prećutkuju u ime nacionalne monolitnosti. Izgovorio je i većinskom narodu, odnosno saučesnicima, teško svarljivu istinu: “Ovi ratni zločini naređeni su i sprovedeni od zvaničnika Srbije. Nema prosperiteta bez pomirenja, nema pomirenja bez suočavanja sa prošlošću“.
Desničari, dakle, uzimaju stvar u svoje ruke, a reakcije države ukazuju na to da im, olako ili planski, prepušta deo nadležnosti i ovlašćenja, uzdajući se, valjda, u njihov patriotizam i dokazano dobre namere. Utoliko ovi nasilnici podsećaju na paravojne formacije, zapravo bande koje je mobilisala i opremala država, da obave prljave poslove u susedstvu. Prljavi poslovi su, zasad, u Srbiji, treba zastrašiti medije, nevladine organizacije, opoziciju – valja održavati formu, a i namirivati saborce.
Završavam radni dan, zatvaram kompjuter i krećem ka Centru za kulturnu dekontaminaciju na otvaranje sedmog festivala „Mirëdita, dobar dan!”. Više se plašim da li ću uspeti da nađem parking mesto na Slaviji nego grupe onih koji se okupljaju samo povodom festivala, ali sa druge strane kordona.
Dok pre neki dan sedim na još jednom pretresu u predmetu Srebrenica-Kravica, razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji odvijaju u tišini, isto onako kao što su se i ratni zločini dešavali, pa zataškavali – bez uznemiravanja finog sveta koji se ne interesuje mnogo za patnje drugih i jako ljuti na reč “genocid”. Razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji dešavaju van konteksta jer mi kontekst ne znamo. Naš kontekst su oblikovali ratovi, proterano stanovništvo, ubijeni, silovani i oni koji se i dalje vode kao nestali i jako je prijatno da ga ne znamo
Godinama unazad beleže se slučajevi nasilja, zlostavljanja i svakovrsne diskriminacije. Danas se već vide konture države koja će dugi niz godina počivati na strahu, neobuzdanim vidovima rasizma, ksenofobije, nasilja radi nasilja, na iživljavanju i podsmehu usmerenog ka ubijenim, korumpiranim institucijama.
Ne može da funkcioniše ništa o čemu odlučuju zapenušani nacionalisti. Možda, eventualno, mogu nove ratne operacije, kakve priželjkuje Milorad Dodik. Ali se, ko u to veruje, bosanski Srbi za njih ne spremaju, kao ni Srbija koja se, istina preventivno, naoružava. Iz čega sledi podsećanje na mudrost po kojoj je najbolja odbrana napad, što je Srbija dokazala debaklom svojih velikodržavnih hegemonističkih projekata, pripremanim u atmosferi koja je gotovo identična sadašnjoj.
Nezavisna komisija je utvrdila da je treća osoba ubila vojnike. I iz Vašingtona i odavde, stigao je izveštaj da je ubica treća osoba. To mnogo boli i sada vam kažem, teško je, teško je živeti sa time. Svaka majka koja je imala dete to može da razume, ali ona koja to nije doživela, ne zna kako je… “, svedočila je Rosa Jakovljević.
Napori da se normalizuju narativi da je Zapadni Balkan previše za EU ili obrnuto mogu se efikasno rešiti samo preispitivanjem naše kritike prema EU. U isto vreme, EU bi trebalo da bude proaktivnija i da zadrži svoje obaveze prema ljudima Zapadnog Balkana. Ovo je od suštinske važnosti za budućnost Zapadnog Balkana u EU i budućnost EU na Zapadnom Balkanu.
Posljednje istraživanje Centra za demokratiju i ljudska prava u Crnoj Gori (CEDEM) je potvrdilo da većina građana, njih 61%, želi nezavisnu Crnu Goru integrisanu u evro-atlantske strukture. Da li će moderna muzika ili “vizantijska simfonija” biti na repertoaru u narednom period zavisi od toga hoće li transformacija crnogorskog političkog sistema biti demokratska ili teokratska. Za razliku od “žuči i meda”o kojima govori Njegoš, ove dvije stvari smiješano ne mogu se piti.
Konačno, da li je važno to u kojoj prilici za kakvu upotrebu, spoljnopolitičku ili unutrašnju, Vučić podržava Dodika. Svejedno je, kazaće nam preživeli iz Srebrenice, majke žrtava, logoraši iz Keraterma, Sarajke i Sarajlije koji pamte opsadu. Latinka Perović podseća na to da je Radovan Karadžić “osuđen na doživotnu robiju za iste ideje i praksu koje danas zagovara Milorad Dodik, jer to je ta ideja u krajnjoj konsekvenci srpske republike kao posebne srpske države i njenog ujedinjenja sa Srbijom”.
Ako se tome dodaju još pravila uspostavljena inicijativama poput „Berlinskog procesa“, „mini-Šengena“ i stotina bilateralnih sporazuma, postaće suviše složeno da bi se tržište moglo nositi sa tim. Ova sve veća usloženost simptom je opsesije u regionu institucionalnim izomorfizmom koji površno imitira EU. U odsustvu realne procene tržišnih potreba i kapaciteta za reforme, ova opsesija pojačava percepciju građana u regionu da „radimo više“ umesto „radimo bolje“ i savršeno hrani samoispunjujuće proročanstvo da ulazak u EU izgleda kao put bez kraja. A to ima ozbiljne političke implikacije.
Sredinom prošlog meseca francuska spisateljica i blogerka Pauline Hermange objavila je knjigu “Moi les hommes, je les deteste” (Ja mrzim muškarce) u kojoj navodi “da ima dobre razloge da mrzi muškarce” i da je bes prema muškarcima put emancipacije i oslobađanja ako se ženama dozvoli da ova osećanja izraze. Da li je mizandrija emancipatorna?
Retko se dešava da u realnom vremenu gledamo državnu instituciju kako se pravda i mic po mic priznaje greške, nagoveštavajući nam koliko bi sve one bile podložnije javnoj kontroli kada državni vrh ne bi revnosno delio indulgencije zaslužnim lakejima.
Da li će se dokazati uloga Srbije u osmišljavanju i pokretanju rata: “Milošević je bio pokretačka snaga zločinačkog plana, a primenu je poverio Stanišiću i Simatoviću”, rekao je u uvodnoj reči na početku drugog suđenja tužilac Daglas Stringer. Da li će se presuditi presuđeno direktna veza srbijanskog političkog vrha sa potpaljivanjem rata i agresijom na Hrvatsku i Bosnu – nešto godinama jasno svakom žitelju Srbije i svim žrtvama u susedstvu, ostaje da se vidi.
„Hoćemo l’ VIŠE?“ naslov je nove predstave Altteatra, ali i pitanje s kojim treba početi svaki intervju, svaki posao, svaki rad, svaki cilj. „Hoćemo l’ VIŠE?“ izraziti ljutnju, pokazati bunt, započeti revoluciju. „Hoćemo l’ VIŠE?“ započeti promjene. Džejna Hodžić, scenaristkinja i dramaturginja Narodnog pozorišta u Sarajevu te autorica teksta za predstavu „Hoćemo l’ VIŠE?“, odgovara za Remarker… ali se i prisjeća predstave posvećene preminuloj majci, nagrade Evropske filmske akademije, analizira proteklu sezonu u NP-u Sarajevo, pokušava prihvatiti ovo „novo normalno“ pandemijsko stanje…
O čuvenim pregovorima Srbije i Kosova od prije desetak dana u Vašingtonu pisano je dosta. Pisano je dosta i o, najvjerovatnije, kratko-živućem sporazumu dvije strane. Najviše je ipak ko-mentarisan nesvakidašnji, za mnoge po Srbiju ponižavajući, susret između predsjednika Tram-pa i predsjednika Vučića.
Bio sam zapanjen, zatečen i neprijatno iznenađen, ‘kvalitetom i kvantitetom’ izljeva velikosrpskog nacionalizma, brojnošću ljudi koji su spremni da stanu iza takve političke opcije. Čak su i kolege sa kojima sam bio, a iz Crne Gore su, bile začuđene tom brojnošću, nisu tako nešto očekivale. Da postoji toliko građana Crne Gore koji baštine viziju utapanja Crne Gore u viziju velike Srbije. Najgori četnici nisu u Bosni i Hercegovini – uverio sam se u Crnoj Gori.
U utorak je psihoterapeutkinja Sanja Perković objavila na svom Facebook profilu da je osoba sa kojom je imala seksualne odnose odlučila da taj snimak objavi i pošalje njoj važnim ljudima. Hrabra terapeutkinja odlučila je da o tome ne ćuti i zamolila sve ako do snimka dođu da joj proslede ne bi li imala dokaze za sudski proces. Sanja je među malobrojnim ženama koje su odlučile da javno govore o osvetničkoj pornografiji čije su žrtva. Kako se žene nose sa nasiljem, nepravdom i stigmom, zašto je ovu vrstu nasilja teško zaustaviti, sankcionisati i čime je ona motivisana?
Odugovlačenje priznanja u toku narednih nekoliko godina, dok Kosovo nastavlja sebi da puca u nogu unutrašnjim podelama i populizmom je idealan scenario za Vučića. On želi i verovatno će uspeti da na pitanju Kosova provede makar još jedan mandat, osiguravši prednost u odnosu na zahteve međunarodne zajednice za demokratizaciju, dok će Kosovo ostati izolovano i bez transatlantske perspektive, zrelo za izazivanje ozbiljne krize kakvu region nije video godinama.
Čim se malo odmaknemo o isprazne formulacije iz naslova dokumenta i pokušamo da svojim rečima objasnimo šta je tačno potpisano u Vašingtonu, ko je potpisao s kime i šta je zaista sadržaj, vrlo brzo nam postaje jasno do koje mere je čitav događaj bio bizaran. Kao što je već postalo karakteristično za Trampovu administraciju, niko se nije zamarao protokolima, ustavnim ovlašćenjima i sličnim tričarijama rezervisanim za ozbiljne države.
Bilo bi dobro da je ovo tek prolazna hipnoza ili kolektivna terapija pod nadzorom stručnjaka, priča od koje, ako nema koristi, nema ni štete. Ali, mozak srpskog nacionaliste neizlečivo je opsednut idejom velike države, opasan je za svog vlasnika i ljude oko njega, redovno ispostavlja tragične račune. Zar i nakon rezultata crnogorskih izbora još ima optimista koji pitaju ko će ovde da ratuje i čime.
