Osvetnici i njihovo ljudožderstvo

Kultura

Veliki krotitelj

Foto: Zagrebačko Kazalište Mladih

Tit Andronik, Šekspir, reditelj Igor Vuk Torbica, Zagrebačko kazalište mladih

Jedna od uporišnih odlika pozorišta je eksplicitnost prizora. Estetika eksperimentalne poetike izvedbe pomaknuta u odnosu na svakodnevnost životnih prizora, potom oneobičavanje u reprezentacijskom smislu, destrukcija tela i čoveka u njegovom humanitetu destabilizuju dramsku doslovnost i potencijalnu zakonomernost umetnosti time da scensku radnju lišavaju dosadne jednoličnosti i u eksplicitnosti izraza pronalaze jednu alternativnu dinamiku (samo)propitivanja. Takva vrsta umetničkog prekoračenja granice podrazumeva ne samo eksplicitnost u izrazu, nego i scensku dijalektičnost koja, ako sledimo Žorža Munena, primarno postavlja pitanje u kojoj meri pozorište jeste umetnost komunikacije. Pozorište artikuliše specifičnu interdisciplinarnost – od glasa do plesa – ali se kroz njega uvek provlači pitanje jezika i time komunikacije. Jezik pozorišta nije isto što i pozorišni jezik. Jezik pozorišta izlazi iz polja semantičke prirode i prisvaja izvedbene znakove pomoću kojih sa lingvističke prelazi na fenomenološku komunikaciju. Živa reč u pozorištu ulazi u semantički konflikt zaglavljen između smisla i (individualnog) čitanja, pa se na tome hermeneutičkom tragu može govoriti o jedinstvenom pozorišnom kodu, koji sledimo li teoretičara Andre Elboa, podstiče ponovno viđenje literature u novoj perspektivi.

Komunikacijska odlikovnost pozorišnog koda posebno je izražena u savremenim insenacijama klasičnih tekstova budući da se novim čitanjima klasičnih drama na sceni otvara hermeneutičko pitanje savremenog reprezentacijskog stila. Posredi je nasleđe nove dramske perspektive brutalnog izražaja, artoovskog teatra surovosti u kome je fizički drhtaj tela upisani znak jezika. Klasičan tekst postaje kontekst, on usložnjava savremene dileme pozorišne režije koja se kreće između tzv. klasičnog rediteljskog postupka oslonjenog na jezik teksta i novog dijalektičkog izražaja upotpunjenog naslagama metatekstualnosti i psihoanalize. Vanrednu prisebnost, promišljenost i dijalektičnost u ukrupnjavanju svih semantičkih kodova u odnosu klasičnog teksta prema savremenom trenutku pokazao je reditelj Igor Vuk Torbica u recentnoj režiji Šekspirovog teksta.

Nakon nekoliko uspešnih predstava širom regiona, manje poznatih klasičnih tekstova u kojima se bavi mračninom ljudske egzistencije, Torbica je u Zagrebačkom kazalištu mladih maestralno režirao Šekspirovog Tita Andronika, osavremenjenog tako da je njegova primarna odlika surova i neprestana borba gomile osvetnika sa demonima zla u kojima se, baš kao i u današnjem vremenu, ne nazire previše ljudskosti. Uprkos tome, njegova predstava nije pesimistična niti je Šekspirov tekst osavremenjen tako da je ostao sav u krvi i užasu. Torbica je, pak, koristeći više metateatarskih postupaka, dakle specifičnih reprezentacijskih kodova, krvavu i nasilnu Šekspirovu ranu dramu predstavio u ironičnom duhu sadašnjeg vremena prepunog prikrivenog nasilja i zla. Svet ne pokreće samo ljubav i dobrota, već se u njemu odvija stalna borba između dobra i zla. Stradalnici padaju na kolena, ostaju u senci svojih pogrešnih odluka, susreću se sa marginalcima, zlobnicima, moralnim nakazama i ljudožderima.

Šekspir je Tita Andronika napisao kao mladić. Drama je od teoretičara i šekspirologa označena kao najnasilnija od svih napisanih. Postoje tvrdnje da je komad napisan kako bi udovoljio vulgarnoj svetini elizabetinskog doba željnoj krvavih obračuna, premda više teoretičara danas osporava takve tvrdnje. Šekspirolog Jan Kot piše da je ovom dramom Šekspir stvorio velike ličnosti, ali kao mlad pisac nije uspeo da im da pun glas. Još mucaju, piše Kot, ,,ili im je kao Laviniji jezik iščupan. Jer Tit Andronik jeste već šekspirovski teatar, ali to još nije šekspirovski tekst’’. Tit Andronik nagoveštava muke kralja Lira, Tamora nije ledi Magbet samo stoga što nema izraženu svest o svojim nedelima, kao što Lavinija ne produbljuje dubinu svoje patnje nego se prepušta smrti. Drama je stoga dugo vremena bila skrajnuta, gotovo nepoznata, dok je Piter Bruk nije oživeo tematizujući kroz nju pitanja savremenih zločina koji su u prošlom veku preplavili planetu. Posredi je istorijska priča u kojoj središnje mesto zauzima Tit Andronik, povratnik sa ratišta, rimski patricije i vojskovođa protiv Gota. U kolopletu nasilja Andronik posustaje jer u osnovi ne želi, nakon godina ratovanja, ponovo da ubija. On vapi za novim životom i u toj želji čini niz presudnih poteza koji ga vode definitivnom padu. Njegovi ubijeni sinovi, potom neprestano tinjajuća osveta gotske kraljice Tamore, krik i nesnosna muka osakaćene Lavinije koju otac radi časti lišava života potenciraju preveliku i neizlečivu mračninu života u poslednjim godinama rimskog carstva. Nema pravednika, gotovo svi osim Lavinije ophrvani su strasnom mržnjom i nalaze se u neprestanom grču krvi i znoja.

Reditelj ne potencira nasilje niti nasiljem sve završava. Eksplicitne scene odsecanja organa naznačuje sirovim mesom koje se nalazi u rukama glumaca. Sveprisutni krikovi likova u zaglušujućoj atmosferi nadolazeće tragedije upotpunjeni su metateatarskim postupcima, od igre sa svetlom do muzike. Torbica tako pokazuje i drugu stranu čovečnosti i duboku nesreću likova koji sprovode nasilje i osvetu. Prati liniju teksta, ali označava važna mesta u kojima prepoznaje neuralgične teme današnjice. Kontra mraka, krvi i zla celi prvi čin predstave odigrava se na osvetljenoj pozornici i gledalištu, uz minimalnu scenografiju. Aron na početku predstave predočava situaciju tadašnjeg Rima, dok glumci sede za stolom. Oskudna scenografija u obliku kvadrata, beli pod po kome ostaje krvavi trag, klasična kostimografija prevlađujuće crne boje, podvlače rubove psihologizacije likova i priče o borbi za vlast. Poput beogradske predstave Carstvo mraka Torbica u zločinstvu svojih junaka nalazi okolnosti koje čoveka predodređuju da postane to što u svojoj suštini nije. Tako je Tit Andronik sav u jecaju i teskobi pred prošlim nasilnim događajima koji uznemiruju njegovu savest i novim događajima kojima takav kakav jeste ne može da se odupre. On razmišlja i deluje kao vojnik, premda je zapravo slab i bolestan čovek na granici ludila. Rediteljski postupak Igora Vuka Torbice je precizan i besprekorno uspešan jer uspeva da istovremeno pokrije sve slojeve teksta i individualnosti galerije ’’pomerenih’’ likova. Razbijanje pozorišnog klišea je težak posao i za to je, kako piše Franko Rufini, neophodno pristupanje različitim normama povezovanja na sceni. Pri tome se podrazumeva izlaz iz teksta uz neprestano vraćanje tekstu kao osnovi. Torbica je uspeo, dakle, da uz pomoć dramaturškinje Katarine Pejović i pre svih muzičkih saradnika braće Sinkauz režira uspešnu i izvedbeno izvanrednu predstavu o iskonskoj naravi zla. U reprezentacijskom smislu ova predstava odvija se u atmosferi obrednosti, ili rečima Valentine Valentini - između rituala katastrofe i mitova apokalipse - pa ne čudi da u prvom redu ustanovljava značenjski važna mesta materijalne i telesne sfere.

Sreten Mokrović kao Tit Andronik i Katarina Bistrović Darvaš kao Tamora ostvarili su nestvarno velike uloge. Mokrović je od niza epizodnih uloga u ZKM-u u ovoj predstavi dospeo u centar pažnje, pokazavši pritom retko viđenu dikcijsku tačnost i glumačku osećajnost. Neverovatna transformativnost sa kojoj nastupa, od goropadne arogancije do unezverene mahnitosti, Mokrovićevog Tita Andronika vodi do ponora. Kroz celu predstavu on je u grču nasilja, sa mišlju da se baci u provaliju, ali nespreman da to uradi. Sve oko sebe on vidi u odnosu prema sebi, ne izlazi sa teritorije egoistične samodopadnosti, premda ga povremeno skrhaju tragovi ljudskosti. Tamora Katarine Bistrović Darvaš uprkos negativnom predznaku uloge prikazuje se kao oponent patrijarhalnom kolopletu mržnje i ratništva. Ona je lukava, prisebna i osvetoljubiva. Od scena podsmeha nad sveprisutnim ratnim planovima i strategijama borbe za prevlast do scene u kojoj se posluži sa mesom svojih sinova ova Tamora u crnom ustrajava na prkosu prema svojoj okolini. Ona, koju će mrtvu predati milosrđu ptica, individualizuje heroizam antičke Medeje, baš poput Lavinije Mie Biondić koja obučena u belu haljinu, nevina i čista, postaje smetnja opakom patrijarhalnom čoporu krvožednih muškaraca. Tamora ne zaslužuje da bude ni sahranjena, ona je plen i robinja, isto kao što Tit Andronik za svoju propast krivi Laviniju pa je osakaćenu i silovanu ubija. Svi likovi, naime, istrajavaju na nezadovoljstvu i pritajenoj maniji gonjenja drugog. Jer zašto, kaže Aron u završnoj sceni, da gnev ćuti, a bol bude nem?

Crnac Aron, kao drugi i drugačiji po boji kože, u izvedbi Rakana Rushaidata precizan je u izrazu, mračan i emocionalno nedodirljiv. Sugestivni su Dado Ćosić i Vedran Živolić kao Tamorini blizanci, Titovim rečima okarakterisani kao ,,par prokletih paklenih pasa’’, potom Milivoj Beader sa zlatnom maskom zabavljača na balu krvožednih neurotičara. Adrian Pezdirc kao Mark Andronik neshvaćeni je glas razuma. Upečatljivi su Petar Leventić kao Saturnin, sin preminulog cara i Tamorin prosac, samozatajni Frano Mašković kao Lucije, Robert Budak kao Basijan i Emilije i Jasmin Telalović u više fizički zahtevnih uloga.

Predstava Tit Andronik vrhunski je režirana i glumački savršeno odigrana. Njena snaga krije se u dekonstrukciji mita o nedodirljivom principu svevlašća koji pritiska i ruši sve pred sobom. Kada jednom uđemo u koloplet zločina i osvete, teško se pronalazi prečica za izlazak na čistinu. Zaključno, pozorište koje zagovara Torbica nije samo deklarativno politično, nego je iznad svega polemično u odnosu na mitove i ljudske slabosti, na savest i svest o uzvišenoj tragediji ljudskog života koji se bez obzira na okolnosti uvek sudari sa realitetom nadolazećeg časa smrti. Linkovi: Kako je nastajala predstava Tit Andronik Čitanje kazališta – nasilje tragedije

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Kultura, Tekst, Vesti and tagged , .