Vrat od stakla

Kultura

Predstava „Vrat od stakla“ po istoimenom dramskom tekstu Biljane Srbljanović, u režiji Jagoša Markovića

Predstava „Vrat od stakla“ po istoimenom dramskom tekstu Biljane Srbljanović, u režiji Jagoša Markovića pretpremijerno je izvedena, 4. oktobra u JDP-u. U predstavi su Bogdanka (Seka Sablić), Svetlana (Vesna Trivalić), Nadežda (Anita Mančić), Mirna (Milica Gojković), ali i Ljuba (Dragan Mićanović), komšija (Irfan Mensur) i Vlajko (Marko Janketić). U predstavi glume i Slobodan Tešić, Bojan Lazarov, Miloš Samolov i Ana Čarman.

Za dugačkim trpezarijskim stolom, koji je centralno postavljen na bini, ne sedi Isus, već najstarija ukućanka Bogdanka, doktorka pravnih nauka i profesorka Pravnog fakulteta u penziji, opozicionarka, tviterašica. U dnu bine, se njena unuka Mirna nezainteresovano njiše na ljuljašci. Najbliže publici, o sebi govori njena majka Svetlana. S leve strane stola, u uglu, svoje vreme provodi Nadežda i iz predostrožnosti po ko zna koji put šije veo. Na suprotnoj strani od Nadeždinog kutka, takođe iz predostrožnosti da se ne zameri hijerarhiji kojom upravlja žena, pa još i tašta, ali i društvenom sistemu uopšte, teško se budi i stalno spava Svetlanin muž, komunalni policajac Ljuba. U tom dorćolskom stanu, u kome žive tri generacije od samog početka predstave naglašena je fizička distanca. Kretanje likova po sceni i njihovo međusobno približavanje najčešće je rezultat konflikta i lične potrebe, stupa naglo kao afekt, a ne sentiment. Izvan stana dopire buka uličnih protesta - njihov intenzitet i značaj različito utiču na ukućane u skladu s godinama i ličnim pogledom na život. Samoća se među ovim ukućankama i policajca Ljube, koji je više deo enterijera nego član domaćinstva, čini ličnim izborom. Ni komšija koji neprimetno ulazi i izlazi u ovaj stan, do pred sam kraj, nema šta da kaže, osim što navija za Noleta, krivi Maju Volk i britanske navijače za njegove loše rezultate, dok jede suvo meso koje mu poslužuje Svetlana.

Međutim, kada društvena (ne)pravda u plavoj koverti i plavoj uniformi uskomeša aktere i natera ih da zbiju redove i nađu žrtveno jagnje, postaje jasno da su svi oni žrtve istorije i sistema, koji je najmoćniji, ako ne i jedino moćan prema „malom“ čoveku. Zbijanje redova i jasno upiranje prstom u očiglednog krivca među njima, za sve nedaće u ovoj porodici trebalo bi da zaplet nekako dovuče do hepi enda, za makar neke od njih. Ipak i pored glasnog smejanja publike i zasluženih aplauza glumcima, kojima publika nagrađuje monologe koji razbijaju četvrti zid, jasno je da srećnog kraja nema. Vizualno režija i scenografija Jagoša Markovića je nenametljiva bez „neočekivanih“ pomagala i rešenja koja bi neki drugi dramski tekst ili manjak dramskog teksta učinili gledaocima i glumcima prijemčivijim i zanimljivim. Prostor koji je režijski dat dramskom tekstu i glumcima, nenametljiv scenski pokret, kao i opšti ritam predstave, ponekad remeti muzika koje najavljuje, komentariše ili razdvaja zaplete.

Identifikacija s likovima i njihovim nedaćama prirodno se uspostavlja od samog početka i snažna je tokom cele predstave, likovi su pretežno dragi, a na momente nesnosni. Od trenutka kada se Svetlana obrati svojim ukućankama o neuspelom pokušaju odustajanja od psihoterapije pa sve do zidova koji Vlajkov stan u Višnjićevoj ulici dele u hostel, punih dva sata gledaocima se sa scene pravo u lice i direktno u telo izručuju snažne emocije i bolno iskren dramski tekst. Snažan smeh publike, nemost, oči pune suza i uzdasi smenjuju se tokom predstave, dok istina o ovim likovima, nama kao jedinkama, ali i nama kao društvu ne rasparča ovu porodicu na deliće, a stan u Višnjićevoj na profitabilne celine.

Vladimir Cerić

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Kultura, Tekst, Vesti.