Kosovo i Srbija: Zločini pred licem pravde
Sistematsko ubijanje, silovanje, paljenje, progon treba svesti na nivo incidenta svojstvenog svakom ratu. Rotacija je, po ko zna koji put, zavrtela tobožnju nevinost Srba za državne zločine, ovoga puta sa izmišljenim pokrićem u zločinima Albanaca. Optužnice protiv Tačija, Veseljija i ostalih sadrže nove ornamente za nakazna predanja o vekovnom stradanju i neupitnom heroizmu Srba protiv kojih su se urotili svi, pa čak i albanska deca naoružana klikerima, iz tercijarne masovne grobnice, simbola viteštva u Batajnici kraj Beograda.
Na političkoj sceni Kosova ništa više nije isto: u četvrtak 5. novembra objavljeno je da je Specijalni sud prihvatio optužnicu podnetu protiv predsednika države Hašima Tačija, za ratne zločine i nečovečno postupanje tokom kosovskog rata 1998. i 1999. godine, a Tači je podneo neopozivu ostavku, jer, kako je obrazložio, ne želi da se pred Sudom u Hagu pojavi kao predsednik. Čitav vrh Oslobodilačke vojske Kosova naći će se pred Specijalizovanim većima, za ratne zločine odgovaraće Kadri Veselji, predsednik Demokratske partije Kosova, Jakup Krasnići, nekadašnji predsednik Skupštine Kosova, te Redžep Seljimi, šef Poslaničke grupe Samoopredjeljenja, najbrojnije stranke u Parlamentu.
Beograd, samo naizgled, neočekivano odgovara glumeći večitu žrtvu i izražavanjem sumnje u uspeh procesa koji će uslediti.
Na dugačkom spisku najtežih krivičnih dela protiv čelnika oslobodilačkog pokreta kosovskih Albanaca su ubistva, mučenja, progon i nehumano postupanje sa zatvorenicima. Žrtve su bili Srbi, Romi i ljudi drugih nacionalnosti, te Albanci koji nisu podržavali OVK i bili su proglašeni za izdajice. Zločini koji se pripisuju Tačiju i njegovim saborcima imali su, rečnikom haških optužnica i ranijih presuda, nečovečni karakter, specifični prezir prema ljudskom životu, nameru da se izazovu teške patnje žrtava. Od 407 osoba koje su zlostavljane u improvizovanim logorima, ubijeno je vu 98. Neki od ubijenih i preživelih bili su izloženi strahovitim vidovima torture i neljudskom kreativnošću mučitelja.
Zločini i žrtve
“Najkasnije od aprila 1998. pripadnici OVK su držali lokacije na kojima su stotine protivnika bile pritvorene, zlostavljane i/ili ubijane”, piše u optužnici.
Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići “izdavali naređenja” o tretmanu protivnika OVK, ali su i “lično učestvovali u postupanju (prema njima) na terenu” odnosno u “zastrašivanju, ispitivanju, maltretiranju i pritvaranju”.
“Sa svojih visokih položaja, optuženi su pripremali i sprovodili planove za ostvarenje cilja zločinačkog udruženja i učestvovali u omogućavanju, prihvatanju, ohrabrivanju i pomaganju zločina”.
Jedan od ciljeva bio je potpuno kontrolisanje teritorije Kosova.
Zločini su većinom počinjeni u pritvornim centrima u 17 opština na Kosovu, te u oblastima Kukes i Has u Albaniji. U optužnici se, kao mesta stradanja, navode 34 pritvora.
Danas, punih 30 godina nakon mučenja i/ili okrutnih likvidacija nealbanaca u kosovskom sukobu tvrdnja o sporosti, ali dostižnosti pravde ima, za mučene ljude i porodice ubijenih, sve karakteristike teško prihvatljive besmislice. O tome svedoče i neumoljive brojke – prema istraživanjima Fonda za humanitarno pravo iz projekta Kosovska knjiga pamćenja, od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000. na Kosovu izgubilo živote ili nestalo 10.093 civila. Među njima je 8.645 Albanaca, 1.013 Srba, 262 Roma, Aškalija i Egipćana, 84 Bošnjaka, i 203 pripadnika ostalih etničkih grupa.
Kakva masovna nevinost
Na Kosovu se slobodnije govori o tome da su pripadnici OVK, uz činjenicu da su se borili u samoodbrani od osionih nasrtaja države Slobodana Miloševića, njegove vojske i policije, počinili i ratne zločine za koje treba da odgovaraju. Tako sadržaj optužnica dobija i na političkoj upotrebljivosti.
Beograd se, pak, ovaj put odlučio za favorizovanje uloge Srba kao naroda – žrtve; sa Andrićevog venca stigla je uređivačka smernica za tabloide i elektronske medije koja podrazumeva to da se izražava sumnja u moguće rezultate procesa protiv optuženih, naglašavaju i do detalja prenose neljudskosti u postupanju optuženih, što znači i isticanje nevinosti – ne samo zarobljenih i mučenih Srba, nego i, implicite, srbijanskih snaga bezbednosti koje su na isti način terorisale Albance.
Kao da je svakom inkriminacijom iz optužnice krivica Srba za zločine na Kosovu – naravno, i na svim delovima zaposednute teritorije tokom agresorskih pohoda diljem bivše Jugoslavije – umanjena do neprepoznavanja; kao da nisu ni postojale masovne grobnice, odnosno, da se nisu dogodile monstruoznosti koje su im prethodile. Sistematsko ubijanje, silovanje, paljenje, progon treba svesti na nivo incidenta svojstvenog svakom ratu. Rotacija je, po ko zna koji put, zavrtela tobožnju nevinost Srba za državne zločine, ovoga puta sa pokrićem u zločinima Albanaca. Optužnice protiv Tačija, Veseljija i ostalih, bez obzira na njihovu utemeljenost i na istinsko stradanje žrtava, sadrže nove ornamente za nakazna predanja o vekovnom stradanju i neupitnom heroizmu Srba protiv kojih su se urotili svi. Valjda i albanska deca naoružana klikerima, iz tercijarne masovne grobnice, simbola viteštva u Batajnici kraj Beograda.
Upotreba zločina
Aleksandar Vučić, dakle, upotrebljava zločine nad Srbima za novo pozicioniranje Beograda, odnosno skidanje tereta krivice koje pozdravljaju milionska armija saučesnika Slobodana Miloševića, te preživeli i dobro situirani mafijaški bosovi, kriminalci patriotske provenijencije, osnivači i sledbenici nove kosovske mitologije pljače, razbojništva, korupcije, ubistava. Na Kosovu se, pak, ekstremisti raduju uklanjanju Tačija i ostalih sa političke scene, dok izgovaraju hvalospeve borbi OVK protiv Miloševićevog terora.
“Borba Oslobodilačke vojske Kosova je bila i zauvek će ostati čista i pravedna. Nijedan sud, ni domaći ni međunarodni, ne može je zaseniti. Sa Jakupom Krasnićijem, sa drugim članovima glavnog štaba, komandantima zona i vojnicima koji su pozvani od strane Specijalnog suda, štitili smo narod i borili se protiv neprijatelja sve do oslobođenja naše zemlje”, kazao je Hašim Tači pred odlazak u Hag.
Njegov odlazak otvara mogućnost da Vladu Kosova koja ima klimavu većinu u parlamentu, na mogućim prevremenim izborima zameni Samoopredeljenje Albina Kurtija koje se zalaže i za prekid pregovora sa Beogradom. Kurtijev nekadašnji savetnik Škeljzen Gaši, predstavnik je moderne škole neopterećenog shvatanja kosovske novije istorije. Nije više direktno angažovan u politici, a maja ove godine rekao je: “Tokom, a naročito nakon okončanja rata na Kosovu, pojedinci frustrirani zbog strašnih zločina srpskih snaga i pripadnici OVK, čak i visokorangirani, bili su upleteni u ubistva civila razne etničke, a i političke pripadnosti. Na ova ubistva reagovale su mnoge prestižne organizacije za ljudska prava”.
Tada je naglasio i to da u izveštaju Dika Martija, na kojem se dobrim delom temelje inkriminacije iz optužnica protiv kosovskih čelnika, “nema nikakve težnje izjednačavanja zločina državne mašinerije Srbije nad kosovskim Albancima sa zločinima određenih pripadnika OVK nad civilima srpske i drugih etničkih ili političkih pripadnosti, već je očigledan cilj ovog izveštaja bio da se zločini ne prećute“.
Pravda za žrtve
Ključni je, međutim, deo njegovog stava činjenica da “Albanci i Srbi pamte samo zločine suprotne strane”. On konstatuje i to da su najbitnije tačke istorije Kosova pod srpskom vladavinom, u vremenskom razdoblju od 1912. do 1999. zločini koje su počinile vojska i policija, odnosno država, te da zločini Albanaca nad Srbima uglavnom nisu bili organizovani. Škeljzen Gaši smatra da “Kosovo treba da iskoristi ovaj sud da bi se očistilo od kriminalaca“. “Neki se, da bi branili sebe, trude da oslikaju Specijalni sud kao nasrtaj na rat Kosova za slobodu, ili na OVK kao organizaciju. Ovo je, najblaže rečeno, besmisleno. Mi treba da iskoristimo Specijalni sud da bi očistili Kosovo i OVK od kriminalaca, ali i za moralno udovoljavanje porodicama žrtava. Uvek sam imao neku vrstu uzdržanosti prema Specijalnom sudu, jer bi se mogao koristiti za ucenjivanje kosovskih ‘političara’, ali sam se od početka slagao s njegovim osnivanjem, pošto je potrebna pravda za žrtve svih zajednica. Time se takođe šalje jasna poruka za ubuduće, da će u slučaju eventualnih oružanih sukoba, – nadajmo se i radimo na tome da ih nikada ne bude – svi koji budu vršili zločine nad civilnim stanovništvom biti kažnjeni”.
Uz malo dobre volje svako u Srbiji može da se podseti izjava svih optuženih iz redova uniformisanog ološa – ponavljali su da je optužnica protiv njih, zapravo, “optužnica protiv čitavog srpskog naroda”. Iako dobrom delu “srpskog naroda”nije padalo na pamet da kolje, ispaljuje granate na decu, pljačka, siluje. Zato će Gaši ustvrditi i to da “istrage i tužbe nisu namenjene OVK, već individuama, jer OVK nije bila zločinačka organizacija, ali su pojedinci iz njenih redova, čak i čelnici, bili upleteni u zločine”.
Prilika koja neće biti iskorišćena
Specijalni sud za Kosovo u Hagu, poznat i kao Specijalizovana veća, osnovan je 2016. pod pritiskom međunarodne zajednice kao deo kosovskog pravosuđa u kojem rade isključivo strane sudije i tužioci . Reč je o tribunalu koji istražuje ratne zločine, počinjene od januara 1998, do decembra 2000. Period u kojem su počinjeni zločini značajan je i zbog toga što su nakon Kumanovskog sporazuma iz juna 1999. i povlačenja vojnih i policijskih snaga Miloševićevog režima kosovski Srbi bili žrtve neobuzdanog nasilja. O tome je ugledni kosovski publicista Veton Suroi napisao u avgustu 1999: „Mene je sramota da gledam kako kosmetski Albanci prvi put u svojoj istoriji čine takve monstruozne zločine. Naše moralne vrednosti su time pogažene. Naravno, poznat mi je izgovor prema kojem Albanci žele da se Srbima osvete za varvarski rat, ali to ne može biti i opravdanje… Svi oni koji misle da će nasilje prestati čim s Kosova bude proteran i poslednji Srbin, žive u iluziji, jer će se tad nasilje preneti na Albance… Organizovano zastrašivanje Srba predstavlja fašističko ponašanje ne emocionalnu reakciju”.
Novo poglavlje u srpsko-albanskim odnosima otvara novu priliku za uspostavljanje dijaloga koja, treba li sumnjati, neće biti iskorišćena. I nije reč samo o broju optuženih i osuđenih zlikovaca tokom punih 30 godina od eskalacije nasilja – reč je o nameri, očiglednoj na obe zaraćene strane, da se zločini prikriju, istina pretvori u prizemnu propagandnu laž, a budućnost u suicidnu samoviktimizaciju.
Albanci su za zvaničnu Srbiju “ljudi iz šume” (Ana Brnabić, predsednica Vlade), u “boljem” slučaju “Šiptari” (bivši ministar odbrane Aleksandar Vulin).
Srbi i Albanci se ne poznaju, mladi znaju da komuniciraju, ne opterećuju ih prošlost i deseterci, granice i razmena teritorija; ali za vaspitno zapuštene sveta je dužnost sprečiti “Mirditu”, pozorišnu predstavu, filmsku projekciju, razgovor.
Tvrdnja da je nasilje istorijska nužnost opravdanje je za nasilnike.
Srbijom vladaju nasilnici i nacionalisti. Nema dokaza da je ikada tu pošast pobedila biologija.
Podeli sa prijateljima