BEOGRAD 21.05.2016. Marina Fratucan, voditelj i televizijski novinar. Foto: Danilović Dalibor
Početak oktobra. Još jedna, već četrnaesta, generacija brucoša na odseku za medijske studije u Novom Sadu. Budući novinari. Valjda. Mada ih sve manje želi u ove, smatraju njihove starije kolege, nesigurne vode. Sigurniji im je, kažu PR. Ali onaj korporacijski, ne ovaj, sve aktuelniji novinarski, za koji ih, bar se nadam, ne školujemo na našem Odseku.
Ove godine je meni pripao zadatak ili čast da ih pozdravim i poželim dobrodošlicu. Bilo mi je logično da to pre svega bude u svet novinarstva. Ostalo i tako sve mogu da pronađu na sajtu fakulteta. Mogu i o stanju u medijima, ako guglaju. Ako prate nacionalne televizije i najtiražnije novine biće presrećni što se novinarstvu uče u jednoj od najslobodnijih i najdemokratskijih država, koja je na sigurnom putu ka EU, i u kojoj se sloboda medija visoko poštuje što je prepoznato i od samog Brisela. Ako pak, odu na neki od sajtova novinarskih udruženja i mnogobrojnih nevladinih organizacija saznaće da je stanje u medijima "nikad gore od devedesetih", da se opstanak medija guši "na sve moguće načine", kao i da se "svako ko drugačije i kritički razmišlja i promišlja automatski žigoše kao neprijatelj Srbije i uklanja, pre svega sa malih ekrana, ali i stranica dnevne i nedeljne štampe”.
Volela bih da mogu da kažem da je istina negde između i da nije baš sve tako crno i da preteruju i jedni i drugi i da onaj ko hoće profesionalno i neostrašćeno da radi to i može. Nažalost, ne mogu. Ne samo zato jer sam i sama za ovih 33 godine bavljenja novinarstvom već četvrti put sklonjena sa RTV Vojvodine, nekada TV Novi Sad, već zato što su me sklonili isti oni koji su zaista vladali jednim delom devedesetih, što su me sklonili uz iste parole izdajice srpskog, a ljubitelja pre svega hrvatskog naroda, da ne pominjem mnogo vulgarnije optužbe i što je zapravo matrica ista. Ako je ista posle 27 godina, pa još i primenljiva i na moje mlađe kolege, bivše studente, okupljene u Pokretu Podrži RTV, na koje sam inače, baš ponosna, onda ne znam na koji način situaciju u medijima 2017. mogu okaraktetisati kao negde izmedju ovih što hvale i ovih što kukaju.
Da li smo početak dna počeli da dotičemo ukidanjem Oljinog Utiska nedelje, a dotakli ga Vukašinovim štrajkom glađu ili nam do dna treba još jako puno? I da je malo, meni je iskreno DOSTA. I da se tako lako mirimo sa urušavanjem, ponižavanjem i nestankom profesije, da tako lako odustajemo od javnih servisa koji su, kolikogod to utopijski i bajkovito zvučalo naši, građanski, a ne njihovi, da tako jako ċutimo kada nas onaj koji bi trebalo da odgovara i zazire od naših pitanja na svakom presu, koji, inače služi za pitanja ućutkuje, da nemamo šta da kažemo ni kada bilo ko od kolega ostane bez posla, da tako malo briga javnost za medije koji i zbog njih postoje i konačno da tako nikako ne verujemo da išta možemo promeniti.