* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.
Poljubac koji je u onom „idealnom” obliku, u kojem ga, po pretpostavci, većina ljudi shvata, zamišljen je da bude čin privrženosti i jednakog učešća u njoj, dok forma poljupca u ruku ili prsten samo potvrđuje da naša (Zapadna ali i šire, mnoge bliskoistočne) kultura, u srži ideje o iskazivanju ljubavi i privrženosti, ima utkane ideje o potčinjavanju.
Gest koji se u ponedeljak dogodio tokom posete Pape Franje katoličkom svetilištu u Loretu podelio je katolički svet. Papa je prilikom pokušaja prisutnih ljudi da mu poljube prsten pružao ruku, što je ubrzo izazvalo brojne reakcije na internetu – katolički/e vernici/ce širom sveta podelili/le su se na one koji taj gest pozdravljaju odobravanjem i one koji se protive ovakvim tradicionalnim običajima.
„Kulturni rat” između konzervativnih i progresivnih katolika moguće je pratiti i na Tviteru – Rorate Caeli, vebsajt katoličkih tradicionalista, tvitovao je: „Franjo, ako ne želiš biti Hristov vikar, beži odatle!” i „Ovi ljudi ne ljube Jorge Mariu Bergoglia, oni žele da poljube Pera, Hristovog Vikara. Monstruozno je odbiti ih.”
Uz to, Austen Ivereigh, papski biograf i Franjov poštovalac, tvitovao je: „On želi da se poveže sa ljudima, ne da ga tretiraju kao svetu relikviju. On je Vikar Hrista, ne rimski imperator.” Jezuitski sveštenik Russell Pollitt na svom tviter nalogu takođe je dao podršku papinom činu: „Krajnje je vreme da ljubljenje prstena nestane u potpunosti. To je prosto besmisleno i nema veze sa tradicijom. Uvezeno je iz monarhija. Mnogo pompe oko biskupa bi trebalo da se odbaci.”
Običaj ljubljenja ruku vuče korene iz različitih kulturnih tradicija i odnosi se na različita značenja iskazivanja lojalnosti, poštovanja ili potčinjavanja, u zavisnosti od prirode čina – da li je sakralni ili svetovni, da li se ruka ljubi starijoj osobi, osobi više klase, religijskom ili mafijaškom poglavaru.
U ranoj islamskoj tradiciji 7. veka, ljubljenje ruke se kao običaj vezuje za reči Ali ibn Abi Taliba, reči prvog kalifa Proroka Muhameda: „Otac ljubi ruke detetu iz dobrote, dete ljubi ocu ruku iz posvećenja, muž ljubi ženi ruku iz strasti, a Musliman ljubi drugom Muslimanu ruku zbog vere.” U kalifovim rečima prepoznajemo da značenja čina variraju u odnosu na to ko kome ljubi ruku, što nam pokazuje da je ovaj čin duboko vezan za potvrđivanje važećih društvenih odnosa moći, pre svega patrijarhalnih. Otac je taj koji je nadređen detetu, a žena je predmet muške želje. Ipak, običaj vuče korene iz ranog islamskog religioznog ponašanja, gde se podrazumeva da niži u hijerarhiji ljube ruku više rangiranima. Potčinjenost i potvrda odnosa moći u ovom obliku sreće se i u hrišćanstvu. U rimokatoličkoj crkvi, pri susretu sa Papom i kardinalima, ili čak sa niže rangiranim prelatima, očekuje se da katolički/e vernici/ce poljube prsten na ruci sveštenog lica. Ponekad ovaj običaj prati i klečanje vernika/ca na levom kolenu dok ga svešteno lice blagosilja.
U pravoslavnoj crkvi, takođe, običaj je da vernici/ce ljube ruku, bilo episkopu ili svešteniku, uz traženje blagoslova rečima „Oče, blagoslovi!”, „Vladiko, Blagoslovi!”, „Preosvećeni blagoslovi!” „Blagoslov označava konkretan čin kojim se priziva blagodat Božja radi osvećenja lica i predmeta, kao i otklanjanje svega što smeta spasenju vernika. Dejstvo blagodati prostire se kako na čoveka, tako i na predmete i sile oko njega”, objašnjava Nikolaj Velimirović. Ukoliko je prisutno više sveštenih lica, blagoslov se uzima samo od jednog lica, najstarijeg po činu. Dakle, u ovim religioznim praksama, pored ukazanog poštovanja prema crkvenoj hijerarhiji, odaje se i poštovanje prema nečemu što sveštena lica predstavljaju – traži se blagoslov od njih kao posrednika između Boga i ljudi.
Ljubljenje prstena još je direktnije iskazivanje potčinjavanja, iako može da upućuje i na diplomatski čin. Prsten je najčešće pečatni, u formi nakita, i predstavlja simbol autoriteta, gde u rimokatoličkoj crkvi simboliše Hristovog Vikara. Zanimljivo je da se ovaj običaj vekovima održao u dve na izgled sasvim različite institucije – crkvi i mafiji.
Kada su u pitanju običaji mafije, pojavljuju se različite forme ljubljenja. Poljubac u usta od pripadnika Cosa Nostre znači da sledi ubistvo poljubljenog, ako je poljubac u obraz onda je izražavanje jednakosti, a ako je u ruku (prsten) predstavlja čin lojalnosti i potčinjenosti vođi mafije. Često se ovaj gest vezuje za čuvenu scenu kultnog filma „Kum” Francisa Ford Coppole ili deo istoimenog romana Maria Puza kada Bonasera pita Don Vita za uslugu i pokaže svoju poslušnost poljupcem u ruku (ili prsten). Scena je ključna za oslikavanje lika Don Corleonea kao moćnog, ali ipak „milostivog”. U filmu se dešava još jedan poljubac, koji, ovog puta, prima Michael Coleone kada se uspostavlja kao novi kum. Na ovom mestu, zgodno je pomenuti i običaj u rimokatoličkoj crkvi da se prilikom inauguracije novih sveštenika, nakon liturgije, takođe ljubi ruka tek rukopoloženom.
Što se svetovnih običaja tiče, ljubljenje ruke se vezuje za tradiciju evropskih dvorova u 18. i 19. veka, dok je u 20. veku običaj zamenila egalitarnija praksa međusobnog rukovanja. Praksa potiče sa poljsko-litvanskog i španskog dvora iz 17. veka, a vezuje se za muško ljubljenje ruku ženama plemićkog porekla ili istog socijalnog statusa. Običaj se shvatao kao izraz pristojnosti i učtivosti i smatralo se nepristojnim odbiti poljubac. Iako je ova vrsta prakse danas gotovo sasvim iščezla u ovom kontekstu, opstala je na nivou pokazivanja privrženosti, kao simbol muškog poštovanja žena. Ovakav tip „džentlmenstva” u društvima poput američkog i zapadnoevropskog, budući da je namera da se iskaže poštovanje na nivou poštovanja određenih rodnih uloga i društvenih očekivanja od muškosti i ženskosti, pretvara se u svoju suprotnost – iskaz licemerja, gde je poštovanje svedeno na formalnost lišenu istog. U tom smislu, danas mnoge žene odbijaju delove bontona koji se odnose na „činove poštovanja”, poput ljubljenja ruke, otvaranja vrata, uzimanja kaputa i slično, jer samo simbolišu i potvrđuju postojeće muško-ženske odnose oličene u opisanoj tradiciji.
U evropskoj i bliskoistočnoj diplomatiji, još od poznog srednjeg veka, takođe je postojao običaj ljubljenja ruku, koji je pored odnosa moći i hijerarhije u spoljnoj politici odražavao i čin koji upućuje na poštovanje savezništva. U novijoj istoriji, bivši francuski predsednik Jacques Chirac koristio je ovaj običaj kao zaštitni znak svoje diplomatije. Sadašnji predsednik Republike Francuske, Emmanuel Macron, spaja džentlmenski sa diplomatskim običajem kada pri poseti predsednika SAD-a i njegove supruge, ljubi ruke prvoj dami Melaniji Trump. Sa druge strane, postoje primeri drugačijih afiniteta – maloletni princ Kraljevine Maroko Moulay Hassan odbija da mu se ljubi ruka kao znak diplomatskog čina.
U svim oblicima u kojima ovaj običaj opstaje, počev od ranog sedmog veka do danas, on uvek izražava, ili makar simboliše, poštovanje i neku vrstu privrženosti. Međutim, ovaj običaj daleko је od toga da predstavlja praznu formu kulturne tradicije i poštovanja bontona „radi reda”, već je uvek ujedno i politički čin. Kada Papa odbija da mu se poljubi ruka, on time deli zajednicu na one konzervativnije i progresivnije, na one koji ne žele reforme unutar crkve i one koji žele. Kada muškarac danas želi ženi da poljubi ruku, on time ukazuje i na određene stavove koje ima prema muško-ženskim odnosima, njihovim društveno prihvatljivim normama, a preživljavanje običaja ukazuje na preživljavanje patrijarhata i njegovog licemerja. Ako u diplomatiji ovakav oblik iskazivanja poštovanja i dalje preživljava, on ukazuje na preživljavanje jedne kulture hijerarhijskog i imperijalnog društva u kome odnosi moći moraju biti poštovani i iskazani kroz čin potčinjavanja.
Poljubac koji je u onom „idealnom” obliku, u kojem ga, po pretpostavci, većina ljudi shvata, zamišljen je da bude čin privrženosti i jednakog učešća u njoj, dok forma poljupca u ruku ili prsten samo potvrđuje da naša (Zapadna ali i šire, mnoge bliskoistočne) kultura, u srži ideje o iskazivanju ljubavi i privrženosti, ima utkane ideje o potčinjavanju.