U Beogradu je 15. septembra održana šesta po redu Parada ponosa. Šta je ono na šta smo ponosne/ni, a šta je to čega se stidimo?
Prvo, ponosne smo što su se dugogodišnji napori aktivistkinja i aktivista da se poveća vidljivost LGBTQ zajednice i Parada uspostavi kao društvena praksa, vremenom prepoznali od strane društva i vlasti. Istorija Parade nam govori mnogo o tome na kakve su otpore i opasnosti aktivistkinje i aktivisti nailazili. Nasilje na prvoj Paradi ponosa održanoj 2001, u organizaciji organizaciji Labrisa i Gaytena (a uz podršku brojnih nevladinih organizacija i aktivistkinja iz Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Irske i Italije), ultradesničarski orijentisane grupe, predstavnici Crkve, navijačkih klubova, članstvo pojedinih političkih partija, su napale i povredile oko 40 učesnica i učesnika Parade. Prvi sledeći pokušaj obeležavanja Parade ponosa odigrao se tek 2004. godine, u organizaciji Udruženja za promociju ljudskih prava seksualno različitih „Pride”. Parada je trebalo da bude održana 8. aprila te godine. Međutim, u noći između 17. i 18. marta, došlo je do eskalacije nasilja na ulicama Beograda i većih gradova, kao reakcija na nasilje usmereno protiv srpske etničke manjine na teritoriji Kosova. Akteri uličnih sukoba ponovno su bili pripadnici desničarskih organizacija. U očekivanju da bi se nasilje moglo ponoviti i tokom održavanja zakazane Parade ponosa, indicirano mnogobrojnim pretnjama, organizatori su na kraju doneli odluku da je otkažu. Gej strejt alijansa i Labris u proleće 2009. intenzivirale su pripreme za održavanje parade ponosa u Beogradu. Samo jedan dan pre zakazanog održavanja Parade, organizatori su saopštili da je ona faktički zabranjena iznenadnim rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova po kome je određeno da Parada, iz bezbednosnih razloga, treba da se održi na drugoj lokaciji, dalje od centra grada, na šta organizatori nisu pristali. Posle ovog neuspešnog održavanja Parade 2009, i nakon pritiska koji su zbog toga na vlast i državne organe Srbije izvršile međunarodna zajednica, 2010. zahvaljujući opsežnoj policijskoj akciji, parada je konačno održana, ali pod vanrednim okolnostima: policija je park Manjež držala pod blokadom, pri čemu su učesnici/ce skupa puštani u park nakon pretresa i po upisivanju brojeva ličnih karata i dobijanja žutih traka koje je trebalo da nose na ruci. Za vreme održavanja Parade na centralnim gradskim ulicama brojne grupe huligana (kojih je po procenama bilo oko 6000) sukobljavale su se s pripadnicima policije: u sukobima je, prema navodima u medijima, bilo 142 povređenih, od čega 120 policajaca. Prvi put su nakon ove Parade pokrenuti krivični postupci protiv vođa ekstremističkih organizacija. Iako je Parada ponosa 2010. godine okarakterisana kao uspešna, pokušaji organizovanja Parade 2011. i 2012. su bili bezuspešni. Državni organi su zabranili održavanje parade zbog previsokog rizika i nemogućnosti da se učesnicama i učesnicima skupa garantuje bezbednost. Međutim, 2013, za razliku od prethodnih godina, ovoga puta je zabrana dovela do protestnog okupljanja u centru Beograda koje su mediji prozvali „noćnim Prajdom”. Organizovani putem društvenih mreža, slanjem SMS poruka, i predvođeni organizatorima/ama zabranjenog Prajda, demonstranti i demonstrantkinje su se okupili najpre ispred zgrade Vlade Srbije, odakle je, uz policijsku pratnju, krenula protestna šetnja ka zgradi Narodne skupštine. Prva Parada ponosa koja je prošla bez većih incidenata organizovana je 30. septembra 2014. od kada se uz veću podršku policije održava svake godine bez nasilja.
Ponosne smo na sve aktivističke grupe čiji je rad doprineo boljem položaju LGBTQI+ ljudi u Srbiji. Istoriju njihovih napora ne treba zaboraviti danas kada je aktivizam često optuživan za “pozersku” funkciju u društvu, elitističku poziciju nekolicine privilegovanih ili jurenje sopstvenog interesa unutar NGO sveta. Osvrnimo se na početke samoorganizovanja LGBTQI+ aktivistkinja/ta koji mnogo više govore o solidarnosti nego elitizmu. Godine 1990. u hotelu Moskva počelo je da se okuplja nekoliko gej muškara i lezbejki. Ovi sastanci, koji su kasnije nastavljeni po privatnim stanovima, rezultirali su osnivanjem grupe za afirmaciju lezbejskih i gej ljudskih prava i kulture Arkadija 13. januara 1991. Nisu imali izvore finansiranja, ni prostor, njihove izjave prenosili su pojedini nezavisni mediji kao Vreme, Republika, Radio B-92 i Radio-Pančevo. S obzirom da je osnovana u vreme raspada SFRJ i početka rata, Arkadija nije mogla organizovati veći broj aktivnosti javnog karaktera, ali se 1991. godine prvi put obeležio 27. juni Međunarodni dan ponosa. Taj dan je organizovana tribina u Domu omladine u Beogradu, čija je tema bila gej i lezbejski aktivizam, kultura i umetnost. Iako je tribina izazvala veliku pažnju javnosti, prošla je bez ijednog incidenta. Arkadija je 1993. i 1994. izdala dva broja istoimenog biltena koji se bavio temama dekriminalizacije ali i AIDSa, objavljeni su kratki prikazi gej i lezbejskih knjiga, poezije, autentična priča o lezbejskom coming out-u, izvodi sa radionica i ankete o javnim stavovima. U okviru veoma važne organizacije Centra za ženske studije pokrenute su Lezbejske studije u periodu od 1994. do 1997. godine, a predavačice su bile Lepa Mlađenović, Zorica Mršević, Ria Convenc iz Belgije, Ingrid Foeken i Anja Mulenbelt iz Nizozemske i Kris Korin iz Velike Britanije. U martu 1995. godine osnovana je grupa za lezbejska prava Labris, koja je prvo delovala u okviru Arkadije, ali se naknadno osamostlila. Grupa Labris je za cilj imala osnaživanje lezbejki, rad na povećanju lezbejske vidljivosti i povezivanju sa lezbejskim grupama iz Istočne Europe. Aktivistkinje su se okupljale u prostorijama Centra za ženske studije, Autonomnog ženskog centra i Žena u crnom, organizovale su sastanke i radionice, te radile na medijskoj promociji lezbejskih prava. Godine 1998. pokrenut je web sajt Gay-Serbia.com, kao web portal za LGBT zajednicu Srbije i Crne Gore. Iste godine održana je tribina u prostorijama Centra za ženske studije u Beogradu povodom obeležavanja Međunarodnog dana ponosa LGBT osoba, a zatim trodnevni seminar za rad na SOS telefonu za lezbejke, u organizaciji Labrisa i pokrenuta je Kampanja protiv homofobije za unapređenje položaja lezbejki i gejeva. Gej-lezbejska grupa New Age – Rainbow (osnovana 1999. u Novom Sadu) 2000. godine organizovala je prvu međunarodnu gej i lezbejsku konferenciju u Novom Sadu. LGBT centar za promociju prava seksualnih manjina je takođe osnovan 2000. godine u Beogradu, kao i nevladina grupa Istopolne studije i grupa Queeria. LGBT radna grupa Socijaldemokratske omladine je već u decembru 2000. godine počela medijsku kampanju legalizacije istopolnih veza, koja je nasilno prekinuta u februaru sledeće godine. U saradnji Dečjeg romskog centra i Labrisa organizovan je 2001. protesni skup Protiv rasizma i homofobije, na glavnom beogradskom trgu. U junu Labris postavlja izložbu lezbejskih fotografija Lesbian Connexions u u Studentskom kulturnom centru u Beogradu povodom obeležavanja Međunarodnog dana ponosa, a 30. juna održava se prva Parada ponosa. Tokom 2001. i 2002. osnovano je nekoliko LGBT organizacija ko što su SPY (Siguran Puls Mladih), Queeria, Lambda i Guerilla, koje su zatim pokrenule svoja istraživanja, on-line časopise, javne tribine, i koje se bave, svaka na svoj način, senzibilisanjem javnosti o pitanjima LGBT osoba. Godine 2005. pokušaj novosadske policije da napravi popis LGBT osoba i prikupi što više ličnih podataka o njima dovodi do osnivanja Gej strejt alijanse koja u fokus u svog budućeg rada stavlja lobiranje i zagovaranje prava LGBT osoba, istraživanja i analize položaja LGBT osoba u Srbiji i dokumentovanje slučajeva nasilja i diskriminacije, a 2006. osniva se Trans grupa podrške u okviru organizacije Gayten LGBT, koja radi sa trans osobama i čiji rad još uvek nije javan. Na Međunarodni dan borbe protiv homofobije i transfobije 2008. godine, Srpska lekarska komora potvrdila je svoje slaganje sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i javno potvrdila da se homoseksualnost ne nalazi na listi bolesti u Srbiji. U periodu od 2008. do 2011. aktiviraju se brojne LGBT organizacije, ostvaruju prvi kontakti sa državom, podižu prve krivične prijave i tužbe protiv nasilja i diskriminacije nad LGBT osobama, usvaja Zakon o zabrani diskriminacije (2009), realizuje prva Parada ponosa (2010) nakon devet godina od prvog pokušaja. Do danas su umnožene organizacije za zaštitu ljudskih prava LGBTQI+ osoba, pravnu i psihološku pomoć, osnaživanje i povećanje vidljivosti kvir umetnosti i kulture, iako brojni problemi poput nasilja i diskriminacije ostaju prisutni i dalje.
Ponosne smo što postoje organizacije koje se bave beleženjem i procesuiranjem slučajeva nasilja nad LGBTQI+ osobama. Osećaj ugroženosti, izolacije i nezaštićenosti je daleko manji nego s kraja 1990. i početka 2000., iako zabeleženi slučajevi nasilja govore da ono uprkos zakonskim posledicama ne jenjava. Aktivistikinje organizacije Labris napadnute su prilikom akcije ispisivanja grafita 1995, na što prolaznici apsolutno nisu reagovali, a sam slučaj nije prijavljen policiji. Prvi javno deklarisani gej aktivista Dejan Nebrigić ubijen je 29. decembra 1999. u svom stanu na svoj 29. rođendan. Osim što je bio jedan od osnivača Arkadije i neformalni lider pokreta za prava lezbejki i gejeva, Dejan Nebrigić bio je prvi gej muškarac u Srbiji koji je javno istupio i podneo tužbu zbog ugrožavanja lične bezbednosti motivisane homofobijom. Ovaj sudski proces nažalost nije okončan presudom, već njegovim ubistvom. U martu 2003. u Beogradu ubijena je Merlinka (Vjeran Miladinović) prvi javno deklarisani transvestit, na prostorima bivše Jugoslavije (poznata po ulogama u filmovima “Marble ass” reditelja Želimira Žilnika i “Lepe žene prolaze kroz grad”). Prijavljen je slučaj kršenja ljudskih prava nad osobama istopolne seksualne orijentacije u Nišu, jula 2003. Dvojica punoletnih muškaraca bili su izloženi verbalnim i fizičkim napadima od strane članova porodice zbog njihove emotivne veze, ali je nakon prijave slučaja policij pritisak koji je vršen nad M.M. pojačan i to pod direktnom pretnjom vatrenim oružjem. Nekoliko učesnica/ka beogradskog Queer Festivala su bili fizički napadnuti od strane pripadnika klerofašističke organizacije “Obraz”, 19. septembra 2008. godine, u toku trajanja Queer Festivala. Policija je na licu mesta uhapsila i privela dvojicu napadača protiv kojih je podigla krivične prijave za krivična dela nasilničko ponašanje i krivično delo nanošenje teških telesnih povreda. Pored ovih krivičnih prijava, Labris je podigao i krivičnu prijavu za krivično delo rasna i druga diskriminacija iz člana 387. Krivičnog Zakonika, jer je fizički napad i nasilje na učesnike i učesnice Queer Festivala bilo motivisano homofobijom i diskriminacijom prema osobama drugačije seksualne orijentacije. Ovo je jedan među prvim krivičnim postupcima koji je pokrenut upravo zbog nasilja prema LGBT osobama u Srbiji za ovo krivično delo. Sa ciljem da se napadi na LGBTQI+ osobe evidentiraju i procesuiraju u skladu sa zakonom, kao i da se zajednica podstakne da prijavljuje ove slučajeve, marta 2016. godine osnovano je udruženje Da se zna! Koje pruža pravnu i psihološku pomoć žrtvama nasilja i diskriminacije.
Ponosne smo što smo na sve koje su se izborile/li za zakone koji štite LGBTQI+ zajednicu pravno, iako je ova borba ono što tek predstoji kada su u pitanju brojne izmene u porodičnom ili imovinskom pravu. U junu 1994. godine kada su dekriminalizovani homoseksualni (muški) odnosi u Kaznenom zakonu Republike Srbije, brisanjem člana 110, usledila je promena Zakona o javnom informisanju 2003, koji članom 38 zabranjuje govor mržnje prema osobama istopolne orijentacije. Zakon o radu iz 2005, u delu zabrana diskriminacije štiti i radna prava istopolno orijentisanih osoba, a Zakon o visokom obrazovanju iz iste godine štiti i prava istopolno orijentisanih osoba u domenu obrazovanja. U septembru 2005, Skupština Srbije usvojila je i novi Krivični zakon koji izjednačava potrebnu minimalnu starosnu dob za stupanje u seksualne odnose, bilo da je reč o heteroseksualnim odnosima ili o homoseksualnim odnosima (i gejevi i lezbejke). U martu 2009 godine, a na predlog Vlade, usvojen je Zakon o zabrani diskriminacije, kao deo usvajanja većeg broja zakona usklađenih sa zakonodavstvom EU.
Ponosne smo što nas je više, što je Parada najveseliji protest u godini (dobro i Prvi maj), što su na Paradi transparenti o radnim pravima, materijalnim uslovima i problemima LGBTQI+ zajednice, što je sve više autovanih ljudi koje nije sramota i strah da priznaju svoju orijantaciju, što prihavtaju svoje identitete i kada se čine drugima kontradiktorni (kao pojava ikone Bogorodice sa duginim bojama). Što je prednost kvir kulutre upravo u mogućnosti da njene predstavnice/ci u sebi spoje najrazličitija nasleđa a da se ne oseća kao “izdajnica/ik”.
Nismo ponosne što i dalje postoje porodične šetnje kao vid protesta protiv Parade ponosa, uvredljive nasilne parole i transparenti ultra desnice, na izostanak razumevanja od strane crkve koja bi trebalo da se zalaže za ljubav i mir kao svoje vrednosti a osudi nasilno ponašanje “svojie pastve”. Nismo ponosne što mora toliko mnogo policije da nas okruži da bismo se osećali/le bezbedno, a što ta ista policija nije tu za nas kada nam je potrebna. Nismo ponosne što i dalje postoji toliko mnogo ljudi koji te otprate posle šerovanja slika sa Parade ili imaju svoje cenjeno mišljenje za tvoj manje cenjeni inbox. Nismo ponosne na to što je sve ovo veselje na dan Prajda jedan mali bubble ljudi koji su puni podrške i razumevanja, a ni to uvek nije tako. Što većina ljudi iz ruralnih oblasti i dalje nema luksuz autovanja ili eksponiranja, što većina ne radi na poslovima gde je okružena slobodoumnim ljudima bez predrasude, što često LGBTQI+ ljudi ne traže pomoć ili podršku institucija ili organizacija. Nismo ponosne na to što ovaj šareni veseli svet dele samo privilegovani koji smeju i mogu da se autuju, izlažu ili samoprihvate. Takođe nismo ponosne na to što premijerka koja nas podržava, koristi svoje privilegije da ostvari osnovna ljudska prava uskraćena ostalim pripadnicama/cima zajednice.
Nismo ponosne na kontroverze unutar zajednice koje svedoče kako o mizoginiji ili dominaciji muškaraca unutar LGBTQI+ organizacija, ili pak o transfobiji unutar krugova levice i radikalnog feminizma. Još u Godišnjem izveštaju Labrisa za 2010. godinu uočena je nedovoljna zastupljenost žena aktivistkinja u organizaciji Parade, što se može posmatrati kao odraz rodne neravnopravnosti koja postoji u široj zajednici na procese odlučivanja vezane za zajedničke akcije unutar LGBT pokreta. Pre nekoliko dana u kombiju sa kog se čuo razglas i na sceni u Manježu, Prajdom su dominirale dragsice čije bivanje ženom se svodi na performans od nekoliko sati nedeljno, dok su fulltime žene, bile one cis ili trans žene, lezbejke, strejt ili bi, manjina “na sceni”. Tu je bila kuma, Sara Jo, cis žena heteronormativnih standarda izgleda i transžena, ništa manje heteronormativna, ali svakako više poznata po svojoj mizoginiji DJ Sonja Sajzor. Nismo ponosne što zajednicu predstavlja neko ko o diskriminaciji žena kao žena, bi žena kao žena i kao bi osoba, ili lezbejki kao žena i kao lezbejki, ne zna mnogo, a pretenduje da zna. Nismo ponosne na to što organizacija Prajda ne prepoznaje opasnost i posledice odabira svojih reprezenata i što ne vodi računa o svim slovima “alfabet supe” (LGBTQIA…). Nismo ponosne što se unutar zajednice ne može voditi dijalog i rasprava o ciljevima i sredstvima borbe, budući da smo svi/e nasledili/le “muškost” balkanske politike prema kojoj je legitimno postaviti sebe kao moralnog sudiju drugima i bastion dogme, bila ona pravoslavna il marksistička, a kao ultimativne kriterijume rasuđivanja koristiti isključivo “racionalne” argumente logike (posebno omiljeno bivšim, sadašnjim i večitim studentkinjama/ima Filozofskog). Nismo ponosne na nedostatak sluha za drugog o kome nas je feministička borba tako dugo vaspitavala i nedostatak solidarnosti koja je trebalo da bude naše najveće socijalističko nasleđe. I na kraju, nismo ponosne na katastrofalan manjak samokritike i strpljenja kod svih nas, bez obzira na pol, rod, seksualnu orijentaciju, klasu, rasu, sposobnosti, nacionalnost, veroispovest, etnicitet, ličnu istoriju i uslove života.
Korišćeni izvori:
Savić, Marija. 2011. „Istorija LGBT aktivizma u Srbijiˮ. u: Čitanka lezbejskih i gej ljudskih prava. Saša Gavrić (ur). Sarajevo: Sarajevski otvoreni centar i Fondacija Heinrich Böll. str. 102-110.
Vasić, Vladana. 2012. “LGBT aktivizam u Srbiji” u: Čitanka lezbejskih i gej ljudskih prava (Drugo, dopunjeno izdanje). Aida Spahić, Saša Gavrić (ur.). Sarajevo: Sarajevski otvoreni centar i Fondacija Heinrich Böll, str. 101-111
“Hronologija lezbejskog i gej aktivizma u Srbiji, 1990-2008” u: Od A do Š o lezbejskim i gej ljudskim pravima. Marija Savić (ur.) 2009. Beograd: Labris, str. 77 -105
Knežević, Nenad. 2014. “Out and Proud: LGBT zajednica i politike posle 2000 godine” u: Među nama, Neispričane priče gej i lezbejskih života. Beograd: Heartefact. Str. 349 -360
* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.