Konačno, da li je važno to u kojoj prilici za kakvu upotrebu, spoljnopolitičku ili unutrašnju, Vučić podržava Dodika. Svejedno je, kazaće nam preživeli iz Srebrenice, majke žrtava, logoraši iz Keraterma, Sarajke i Sarajlije koji pamte opsadu. Latinka Perović podseća na to da je Radovan Karadžić “osuđen na doživotnu robiju za iste ideje i praksu koje danas zagovara Milorad Dodik, jer to je ta ideja u krajnjoj konsekvenci srpske republike kao posebne srpske države i njenog ujedinjenja sa Srbijom”.
Milorad Dodik uknjižio je pozitivno brojanje u sumanutom nacionalističkom nadmetanju koje za krajnji cilj ima zajedničku državu svih Srba; hrvatski premijer Andrej Plenković zatražio je nakon susreta sa vođom bosanskih Srba reviziju Dejtonskog sporazuma. Dodik je, između ostalog, huškao rečenicom da ako “Bošnjaci trpe teror manjine”, kao što je to ustvrdio Bakir Izetbegović, predsednik najsnažnije političke stranke u BH Federaciji, onda Hrvati nisu konstitutivni narod, jer im se osporavaju prava zagarantovana Ustavom i Dejtonskim mirovnim sporazumom. U obraćanju Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija Plenković je, pak, kazao da dvadesetpetogodišnjicu Dejtonskog sporazuma “trebalo iskoristiti kako bi se promislilo o njegovim postignućima, ali i o postojećoj situaciji u Bosni i Hercegovini, sa ciljem čvrstog usmeravanja ove zemlje na njenom evropskom putu”. Zatražio je “punu jednakost Hrvata” kao konstitutivnog naroda u BiH i donošenje izbornog zakona koji bi sprečio izborni inženjering.
Velika svinjarija i velika Srbija
Zahtevom Hrvata da se revidira Dejtonski mirovni sporazum lagano se ostvaruje temeljna Dodikova ideja da treba odustati od Bosne i Hercegovine kao građanske države; Dodik bi da, ako je moguće odmah, prišljamčio gazdinstvo bosanskih Srba uz Srbiju, dok usput anestezira javnost izjavama da “rata neće biti”. U programskom intervjuu zagrebačkom Večernjem listu poručuje da će, verovatno, predstavnici Srba i Hrvata doneti zajedničku deklaraciju i tražiti da izađu iz BiH, “jer im se osporavaju prava zagarantovana Ustavom i Dejtonskim mirovnim sporazumom”.
Iz Beograda ne dobija upozorenja, nego podsticaj. Tako će, umesto srbijanskog predsednika Aleksandra Vučića, ministar vojni Aleksandar Vulin poručiti da “Beograd mora da u sebi i oko sebe okupi sve Srbe, a predsednik Srbije je predsednik svih Srba”. Evo, konačno, i te sintagme koju, prepoznatljivo osokoljen razgovorom s predsednikom, izgovara upravo ministar odbrane. Vulin kaže da Aleksandar Vučić i treba da stvara “srpski svet”, ali i da je dosta ćutanja o istinskim namerama Srba s obeju strana Drine. “Da smo imali hrabrosti da u dve bivše Jugoslavije nacrtamo i kažemo gde živimo, ne bismo danas o ovome pričali. Ali nismo imali hrabrosti, a i velike sile nikada nisu dozvolile Srbima da se ujedine”,izustio je Vulin na TV Prva.
Nekažnjeni zločini i snovi
Kao i to da svi Srbi treba da donose zajedničke političke odluke u važnim pitanjima, da su se dosta “izvinjavali za veliku Srbiju”. Sledi opšte mesto srbijanske ratne propagande s početka devedesetih, po kojem teritorijalno ujedinjena Njemačka nije nikome problem, ali politički ujedinjeni Srbi jesu. Mogao je da doda i to da su Nemci imali denacifikaciju, a da je, eto, upravo on jedan od beogradskih ministara.
Pravo mesto da se podsetimo Dodikovih snova (jun 2018): Svi Srbi iz Srbije i Republike Srpske živeće u jednoj državi kad-tad. Za sto godina? Za sto godina, ako treba – do kraja 21. veka sigurno.
I evo nas u atmosferi bagatelisanih zločina, slavljenja zlikovaca kakav je Ratko Mladić, ratnih zločinaca u parlamentu i na izbornim listama; kao da je smernice dao sam predsednik Srbije (naravno da jeste): “Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on ili bilo ko drugi to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili. I zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu.”
Tako je počela revizija, ne Dejtona, nego ratnih poraza i zločina počinjenih drugima, zločina koji u glavama nacionalista postaju taktičke pogreške. Zločina koji, presudiće Haški tribunal, nisu imali “konkretnu usmerenost” (nameru da se pomogne ubijanje nedužnih). Možda nekom još nije jasna činjenica da je Srbija osuđena za to što nije sprečila genocid, a da za naoružavanje domicilnih desperadosa i vojnih formacija, kompletnu logistiku i provijant upućen VRS nije odgovarala.
Klanica, pa šta
Klanica je u najavi, neko možda i veruje (ljudsko pravo) antiratnom delu Dodikovog intervjua, romantično preverovskim eskapadama (O, Barbara, rat je svinjarija velika/I što je sa tobom sada pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika); neko će imati drugačije asocijacije, rekao bi pesnik ptice sa dlana “svet je lep kada sanjamo”, dok se košmari pretvaraju u javu ubijanja, progona, mučenja.
Ne verovati Dodiku i Vučiću valjda je poodavno uslov za ulazak u pristojno društvo, štaviše, za minimum samoodbrane. Ko je verovao Radovanu Karadžiću i Slobodanu Miloševiću nije dobro prošao, a reč je o milionima. Spremnih i na to da se žrtvuju za tobožnju odbranu Jugoslavije, zapravo za uništenje njenih nesrpskih građana. Za iscrtavanje novih granica koje su pomerali jedino gubici na frontovima.
Nije bilo davno, poneko je zaboravio, mnogi bi poverovali reprizama TV Dnevnika iz devedesetih, najviše je onih koji bi da završe započeto. U gomilanju poraza i činjenju zla po komšiluku.
Nije bilo promene granica bez rata, utoliko Dodikova skaska o istupanju iz BiH nema utemeljenje u razumu, zapravo ima uračunati rizik novog salda koji podrazumeva prezir prema životu. Nije reč samo o Dodiku, nego, pre svega, o praznoglavoj srpskoj eliti i njenom poimanju života kao monete za kupovinu države. A država na toponimu Knez Mihailova 35 (SANU) i u roto mašinama za mlevenje mesa znači isključivo teritoriju unutar koje caruju autoritarnost i poimanje ljudske zajednice isključivo kao tvorevine utemeljene na monopolu fizičke prinude, a ne na institucijama koje služe građaninu, vladavini prava, socijalne pravde i opštem prosperitetu.
Zavadi, pa lupetaj
Sve je tako logično u Dodikovim stavovima koje prenosi Večernji list, ali tek ako prihvatimo premise po kojima Hrvati i svi Srbi neće da žive u Bosni i Hercegovini. Takva je država uistinu neostvariva, što bosanski srpski lider rečito obješnjava: “Stranka Alije i Bakira Izetbegovića zauzima se za građansko uređenje. Ne razumem kome oni to mogu da podvale. S druge strane, Hrvati i Srbi insistiraju na konstitutivnosti naroda i paritetu iz Dejtona, dok se drugačije ne dogovorimo. Sada imate jedan narod koji želi realizaciju ‘građanske’ priče, a druga dva naroda to ne žele, to su Srbi i Hrvati”, kaže Dodik.
Ovde nema mesta za logore, za opsadu Sarajeva, za svirepi progon nesrba. Za genocid.
Ko ne pamti iznova proživljava, stih je koji upozorava na tipove poput Dodika “Kakav rat, kakve gluposti. Neće ovđe biti rata. To su floskule kojima Bošnjaci iz Sarajeva nastoje plašiti strance” (M. Dodik, Večernji list).
Ostale teze iz Dodikovog intervjua sežu u istoriju, poput tvrdnje da se Jugoslavija ne bi raspala da su Hrvati i Srbi postigli dogovor, te da je, po slovu transkripta američkog predsednika Bila Klintona iz 1995, podela BiH bila ravnopravna opcija. “Katastrofalna je greška bila što se to nije dopustilo. Sada bismo imali mirnu regiju i ne bismo imali žive iluzije, a iluzije su opasne. Bosna je iluzija, pre svega zarobljena bošnjačko-muslimanskom paradigmom da ona pripada samo njima i da imaju ekskluzivitet”, izgovorio je Dodik.
Nije ni trebalo da izgovori komandu za juriš.
Memoradumske iluzije
Još jedna epizoda, dakle, u pokušajima stvaranja velike Srbije, kontinuitet sa idejama Memoranduma SANU kao polazne pisane i ideološke verzije vojne strategije. Pun samouverenosti, Dodik će, nakon zagrebačkih razgovora, sebi dopustiti i komadić trapave duhovitosti (“Nismo ništa crtali”), no ostaće neprijatna asocijacija na mart 1991. kada su Franjo Tuđman i Slobodan Milošević u Karađorđevu delili Bosnu.
Oni su, navodno, crtali.
Kao i u svakom ratu, pa i u ovom koji je u toku, stvorena je atmosfera bagatelisanja zločina, laži i monstruoznih iluzija o Slobodanu Miloševiću kao velikom državniku, te Aleksandru Vučiću, čoveku sa vizijom nacionalnog prosperiteta čija veličina pred našim očima poprima mitološke razmere svakim kredit-dolarom skrljanim u kupovinu vazduhoplova, dronova i lovaca bombardera, te papreno skupih protivvazdušnih sistema.
Počelo je. Devedesetih – ko se ne seća ima sreće, ili nema savesti – memorandumskom koračnicom o osporenim pravima jednog naroda (u slučaju BiH ima ih, možda, dva, budući da Srbi i Hrvati kuju savezništvo za uništenje države); pozivanjem na domaći Ustav, u BiH i na međunarodni Dejtonski sporazum. I na zapisano otvaranje mogućnosti mirne secesije. Na scenu stupaju novi kreativni lingvisti i rat postaje višecevna odbrana mira, agresija je istupanje iz države; kartografi svoje stanje stavljaju na papir, a zajapureni pesnici u nacionalnom zanosu ispijaju pravce nadiranja.
Kroz istočnu Bosnu vode svi putevi, još od etničkog čišćenja koje su obavili četnici 1943.
Razlika između Dodika i Karadžića?
Konačno, da li je važno to u kojoj prilici za kakvu upotrebu, spoljnopolitičku ili unutrašnju, Vučić podržava Dodika. Svejedno je, kazaće nam preživeli iz Srebrenice, majke žrtava, logoraši iz Keraterma, Sarajke i Sarajlije koji pamte opsadu. Latinka Perović podseća na to da je Radovan Karadžić “osuđen na doživotnu robiju za iste ideje i praksu koje danas zagovara Milorad Dodik, jer to je ta ideja u krajnjoj konsekvenci srpske republike kao posebne srpske države i njenog ujedinjenja sa Srbijom”. I podseća na to da vlast tvrdi kako je prioritet Evropska unija, a predsednik u govoru u Kosovskoj Mitrovici među utemeljivačima naše budućnosti, pored ostalih, pominje i dve ličnosti – Nikolaja Velimirovića i Dobricu Ćosića.
“Molim vas, to su ljudi koji su smatrali da Evropa nije budućnost Srbije. Nikolaj Velimirović je govorio da je to Istok, Rusija, da su to istočni narodi. To zaista stvara konfuziju. Mi možemo sarađivati i sa Kinom, i sa Rusijom, ali moramo voditi računa o tome da – ako nam je prioritet ulazak u Evropsku uniju – za to postoje neki uslovi. Ne samo u unutrašnjoj transformaciji, nego i u spoljnoj politici. Srbija ne može ostati na klackalici bez velike štete za sebe i za svoju stabilnost, ističe Latinka Perović (RSE).
Srbi su pobednici u ratu, gubitnici u miru, govorio je Dobrica Ćosić. U drugoj polovini prošlog veka Srbi su započeli četiri rata, počinili ratne zločine i doživeli moralni slom od kakvog bi se teško mogle oporaviti i mnogo veće nacije. U vojničkom smislu, kako je to kazao Mirko Kovač, “trebalo je proći desetljeće da bi mit o Srbima koji se znaju tući padne u govna”. Srbi su još jednom, u kratkom vremenskom razmaku, dočekali lidere s obe strane Drine koji žele državu koja se širi u beskraj. Ili one koji osećaju neprolazno raspoloženje naroda. Dijagnozu.
Drina huči. S obe strane. Kao i u prošlom ratu.
Podeli sa prijateljima