Below you'll find a list of all posts that have been tagged as “Toncic”
Mnogo zločina i malo špijunaže Iz Srbije su otišli svi meci sarajevskim snajperistima, sve granate kojima je Mladić “razvlačio pamet” Sarajlijama, sva municija za odmetnike u Hrvatskoj. “Glavni štab VRS procenio je 1994. godine da je od Vojske Jugoslavije dobio, između ostalog, preko 25 miliona metaka za pešadijsko naoružanje i 7500 granata”. Tako je potrebe branitelja ognjišta, odnosno masovnih ubica, …
Dr Kostić je – nimalo antinacionalista – radikalnijim nacionalistima sasvim racionalno, ali ne ponudivši drugačije snove, razvejao nadu kojom se nacionalizam gubitnika vekovima (dva veka, recimo) uspešno hrani. Čopori slepih i osakaćenih predatora bauljaju Srbijom, poraženi, poniženi, delegitimisani; ali, sanjaju. Da će se pojaviti neka sila, zašto ne Rusija, da će profunkcionisati Teslin zrak, ili bar one krntije u oklopima lovaca-bombardera, da ponovo, istinski, na zemlji, iscrtaju granice velike države kakva priliči velikom narodu.
Meni je bila ideja OK (projekat Rimtutituki). Ova pesma će u stvari objasniti našim ortacima u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, na kojim političkim pozicijama mi stojimo. Bez obzira što se zvaničnim kanalima sigurno neće puštati na zagrebačkoj televiziji ili slovenačkoj ili bosanskoj, ona će posebnim kanalima doći do naše publike i to je ono što je meni bio bitan razlog u tom trenutku .
Najviše su propatili Srbi, Hrvati su najveći zlikovci, Srbi su i ubijali, možda i pljačkali, al’ ne treba ništa da plate. Logora nije bilo ni u primisli, četvrtina ispitanika smatra da se u Srebrenici dogodilo masovno ubistvo Muslimana (25 odsto), 15 odsto ubeđeno je u to da su se dogodila ubistva, ali bez etničke identifikacije ubijenih, 12 odsto je reklo da se dogodio genocid.
Sve se uklapa, oni i mi, političar koji baljezga o tome kako nas oni doživljavaju (ipak je Vesić devedesetih više čitao Politiku i Večernje novosti nego Feral); zločini u Lori i Oluji. Ko još zna da je Boris Dežulović autor zbirke Pesme o Lori i da je Feral profesionalno, pošteno, nadasve sa puno saosećanja, izveštavao o ratnim zločinima počinjenim nad Srbima tokom Oluje. I ko još može da se podseti da su ljudi ubijani u Vukovarskoj operaciji, logorima za nesrbe, Opsadi Sarajeva. Zna li Vesić – zna, naravno – za Omarsku, Prijedor, Manjaču, Keraterm, za Stajićevo i Šljivovicu.
Kakvi god bili novinari, nećemo dozvoliti da ih ubijaju, nećemo im ni mi ništa fizički, samo ćemo ih malo verbalno čerečiti, da ih komšiluk prezre. Da pokažemo šta je demokratija u SNS izvedbi, koliko smo, zapravo, tolerantni. Tako bitange doživljavaju i prakticiraju svoju apsolutnu vlast, klanjajući se, kao dobri, lojalni saučesnici, božanstvu koje im je to omogućilo.
Pravosudni epilog učinka jezive državne mašinerije smrti ima u današnjoj Srbiji potpuno drugačiju dimenziju, budući da su počinioci i naredbodavci najjezivijih zločina koje ljudski um može smisliti ovde heroji pravedne borbe i utoliko što nema vidljive empatije za porodice koje su izgubile svoje najbliže, civile koji ništa nisu skrivili, one koji su bili nenaoružani i naivno su mislili da im se neće dogoditi ništa, jer ni za šta nisu krivci. Nema saučestvovanja u bolu majki kojima su ubijena deca, u bolu onih koji tragaju za skeletima svojih najbližih.
Govor mržnje – šta drugo reći o “Šiptaru” koji – te demokratije – može da se dokopa Narodne skupštine, pa čak i da govori. A rekao je “tamo nešto”, pomenuo toponime masovnog patriotizma poput Batajnice, Petrovog Sela, Perućca, Rudnice koji se prećutkuju u ime nacionalne monolitnosti. Izgovorio je i većinskom narodu, odnosno saučesnicima, teško svarljivu istinu: “Ovi ratni zločini naređeni su i sprovedeni od zvaničnika Srbije. Nema prosperiteta bez pomirenja, nema pomirenja bez suočavanja sa prošlošću“.
Desničari, dakle, uzimaju stvar u svoje ruke, a reakcije države ukazuju na to da im, olako ili planski, prepušta deo nadležnosti i ovlašćenja, uzdajući se, valjda, u njihov patriotizam i dokazano dobre namere. Utoliko ovi nasilnici podsećaju na paravojne formacije, zapravo bande koje je mobilisala i opremala država, da obave prljave poslove u susedstvu. Prljavi poslovi su, zasad, u Srbiji, treba zastrašiti medije, nevladine organizacije, opoziciju – valja održavati formu, a i namirivati saborce.
Ne može da funkcioniše ništa o čemu odlučuju zapenušani nacionalisti. Možda, eventualno, mogu nove ratne operacije, kakve priželjkuje Milorad Dodik. Ali se, ko u to veruje, bosanski Srbi za njih ne spremaju, kao ni Srbija koja se, istina preventivno, naoružava. Iz čega sledi podsećanje na mudrost po kojoj je najbolja odbrana napad, što je Srbija dokazala debaklom svojih velikodržavnih hegemonističkih projekata, pripremanim u atmosferi koja je gotovo identična sadašnjoj.
Nezavisna komisija je utvrdila da je treća osoba ubila vojnike. I iz Vašingtona i odavde, stigao je izveštaj da je ubica treća osoba. To mnogo boli i sada vam kažem, teško je, teško je živeti sa time. Svaka majka koja je imala dete to može da razume, ali ona koja to nije doživela, ne zna kako je… “, svedočila je Rosa Jakovljević.
Konačno, da li je važno to u kojoj prilici za kakvu upotrebu, spoljnopolitičku ili unutrašnju, Vučić podržava Dodika. Svejedno je, kazaće nam preživeli iz Srebrenice, majke žrtava, logoraši iz Keraterma, Sarajke i Sarajlije koji pamte opsadu. Latinka Perović podseća na to da je Radovan Karadžić “osuđen na doživotnu robiju za iste ideje i praksu koje danas zagovara Milorad Dodik, jer to je ta ideja u krajnjoj konsekvenci srpske republike kao posebne srpske države i njenog ujedinjenja sa Srbijom”.
Da li će se dokazati uloga Srbije u osmišljavanju i pokretanju rata: “Milošević je bio pokretačka snaga zločinačkog plana, a primenu je poverio Stanišiću i Simatoviću”, rekao je u uvodnoj reči na početku drugog suđenja tužilac Daglas Stringer. Da li će se presuditi presuđeno direktna veza srbijanskog političkog vrha sa potpaljivanjem rata i agresijom na Hrvatsku i Bosnu – nešto godinama jasno svakom žitelju Srbije i svim žrtvama u susedstvu, ostaje da se vidi.
Bio sam zapanjen, zatečen i neprijatno iznenađen, ‘kvalitetom i kvantitetom’ izljeva velikosrpskog nacionalizma, brojnošću ljudi koji su spremni da stanu iza takve političke opcije. Čak su i kolege sa kojima sam bio, a iz Crne Gore su, bile začuđene tom brojnošću, nisu tako nešto očekivale. Da postoji toliko građana Crne Gore koji baštine viziju utapanja Crne Gore u viziju velike Srbije. Najgori četnici nisu u Bosni i Hercegovini – uverio sam se u Crnoj Gori.
Bilo bi dobro da je ovo tek prolazna hipnoza ili kolektivna terapija pod nadzorom stručnjaka, priča od koje, ako nema koristi, nema ni štete. Ali, mozak srpskog nacionaliste neizlečivo je opsednut idejom velike države, opasan je za svog vlasnika i ljude oko njega, redovno ispostavlja tragične račune. Zar i nakon rezultata crnogorskih izbora još ima optimista koji pitaju ko će ovde da ratuje i čime.
U svoje ime, ne nalazeći opravdanje ni za druge, ispisuje stihovano priznanje – kako to katarzično zvuči, sa onim mračnim gitarskim backgroundom – duboko humanistički dobacuje uže čitavom jednom društvu, da ga spasi i zadrži u civilizacijskom okruženju… Ispisuje stihove bolne istine, tek nekoliko reči koje milionima nisu bile potrebne; bilo je odveć teško priznati: “Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko/Ova je borba bila ispod časti/Protiv razuma.”
Šta bi sahranjena 43 miliona evra (Hram) značila za srbijanski zdravstveni sistem u poslednje tri i po godine, posebno u vreme pandemije, ili, šta bi pretpostavljenih 200 miliona evra (stadion) značilo za obrazovanje i kulturu u Srbiji, ne želi da zna Aleksandar Vučić. Zato što brine, zvuči kao opšte mesto, jedino o opstanku kamarile koja ga podupire, a to košta. Zato je njegovo trošenje budžetskog novca za Srbiju pojavni oblik suicida iz kojeg, duboko anestezirana i zakržljala, ne želi da izađe.
Dok je Srbija u tranzicijskom periodu optuživala MKSJ da je anitsrpska organizaciju, postranzicijska analiza pokazuje da niti jedna od postjugoslavenskih država nije toliko utjecala na MKSJ u svoju korist kao Srbija. I, ako je suditi samo po MKSJ presudama za genocid, ova strategija Srbije se i te kako isplatila. Jer MKSJ nije utvrdio odgovornosti niti Srbije niti srpskih optuženika za genocid, ali niti bilo koji drugi zločin na području BiH. I sad, ispada da su upravo su Bošnjaci ti koji su od MKSJ najviše očekivali, koji su s MKSJ najviše surađivali, a na kraju je njihova očekivanja Tribnal najviše iznevjerio.
Etničko čišćenje započeto 1991. i 1992, okončano je 1993, od kada u takozvanoj Republici Srpskoj Krajini nema Hrvata. Slobodan Milošević upustio se u realizaciju velikosrpskih planova smišljenih u lagumima Srpske akademije nauka i umetnosti i angažovanjem srbijanskog Resora državne bezbednosti, nesputanih besmrtnih ekstremista i bandita, iscrtao nove granice unutar Hrvatske. Bile su to srpske pobunjeničke zajednice, od milja nazvane autonomnim oblastima (Krajina, SAO Zapadna Slavonija i SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem), koje su se 1992. ujedinile u Republiku Srpsku Krajinu. U stvaranju ovog mutanta počinjeni su temeljno i sistematično pripremljeni zločini nad hrvatskim stanovništvom.
Menjaju se nazivi, što ide u komadu sa vandalizmom i korupcijom skrnavljenjem toponima, ljubavi, uzdaha. Života. Za Vesića je “mazohizam” ono do čega se nije dokotrljao, što nije dosegao, što je ignorisao. Ubiti Jugoslaviju u nazivima ulica krajnji je domet tako opasnog defekta, kompleksa nesrećnika išutiranog sa štrafte (sažaljevamo), pomešanog sa bahatošću, opasnog odmetnika od civilizacije.
Vređanje, ponižavanje, pretnje Bošnjacima, teritorijalne pretenzije i prizemne, providne laži obeležavaju odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini. Zvanični Beograd remeti krhotine balkanskog primirja – Srbija nije respektabilni partner, nego sused koji će uvek učiniti jedino što može, da smeta okruženju i isijava gubitničke frustracije koje ne treba potcenjivati.
Nacionalistička, delegitimisana, nepouzdana opozicija u Srbiji može da funkcioniše kao demokratska, baš kao i vlast Aleksandra Vučića, jedino pod apsolutnim nadzorom staratelja, eksperta kojima nisu nepoznati najprizemniji ulično-kancelarijski marifetluci.
Hoće li Evropska unija efikasno – ucenom, usloviti svoju pomoć pristajanjem molilaca da promene odnos prema zločinima Srba, uključujući i genocid u Srebrenici, pitanje je koje se zasad ne postavlja. Iako se Izveštaj EK odnosi uglavnom na propuste i jasnu nameru vlasti (zataškavanje), opozicionari, pak, koji pišu u Brisel, svojim su javnim istupima učestvovali u stvaranju klime afirmisanja zlikovaca i nakaznog prekrajanja novije istorije.
Režim je pokazao slabost, videlo se, još prilikom promene odluke o izbacivanju studenata iz domova, da je pobuna moguća i učinkovita. Ovo drugo odstupanje Vučića, odustajanje od policijskog časa, jeste odstupanje autokrate koji se vraća u sedlo. A pobuna normalnih, protiv čega god bila, laži, diktature, katastrofalne perspektive za život u Srbiji, nema nikakvih izgleda pored poremećenih ili onih koji imaju jasne zadatke.
U Hagu je osuđen vojno-politički vrh Republike Srpske; u Srbiji, državi saučesnici, odgovaraju optuženi za neposredno izvršenje zločina. Niko u Srbiji ne odgovara za celokupnu logistiku genocida, pruženu, uostalom, i za sve ratne operacije Srba u Bosni i Hercegovini.
Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na polju Kosovu, rekao je još 1989. godine Slobodan Milošević. U tim neisključenim, zapravo podrazumevajućim oružanim bitkama, počinjeni su zločini. Miloševićevim saučesnicima ne bi smelo da bude lakše zbog optužnog predloga protiv predsednika Kosova. A biće, evo već seire, puni srpske nevinosti.
Numerički ishod zaokruživanja ukazuje na činjenicu da su se vlasnici biračkog prava, gotovo s gnušanjem, odrekli evropske orijentacije, pokazavši da – zvuči tako pesimistično, ali ne i iznenađujuće – brižljivo neguju ratnu i nacionalističku sklonost ka flertu sa desnicom, njenim primitivnim i uglađenim pojavnim oblicima. Stranke pobednice, baš kao i država Srbija, nose teret ratne prošlosti, a u odnosu prema susedima (SPAS nije imao tu priliku) nastavljaju rat mirnim sredstvima, suludim naoružavanjem, mržnjom, lažima i uvredama.
Fašizam je veoma prikladno rešenje u kriznim situacijama, a kapitalisti na to računaju. Naravno, sa uvek istim pogrešnim računom da će ga moći kontrolisati. Fašizam uvek dolazi na vlast u koalicijama, obično sa liberalnim strankama. Da, danas nastaje heterogena unija desničarskih profašista, pro-domobrana, pro-ustaša, pro-nedićevca itd.; na sličan način šire se i u EU, a briše se granica između tih pokreta i desnih političkih partija. Šta mogu postići, koliko daleko stići, još je otvoreno pitanje.
Zabrinjavajuće je, da je u nekim zemljama lokalni fašizam na vlasti, da su to članice EU ili negde u okruženju, i da se to toleriše.
Kakav poklon za Srbiju koja ih nije zaslužila, nesnosno su bolji od nje. Uostalom, videsmo li negde to da velikih 38 procenata poslovno sposobnih osoba tvrdi kako je u Srebrenici počinjen genocid nad Bošnjacima. U kom to segmentu ovog razbucanog društva, partiji, zboru stanara, debatnom klubu.
Dve najjače stranke, dakle, imaju kao nosioce liste učesnike u ratovima Srbije protiv suseda, eksponente ratne politike Srbije, a ornamentalni detalji njihovog mirnodopskog nadmetanja, poslužiće i ovoga puta inaćenju i suludom tumačenju tobožnje nevinosti Srba, njihovih žrtava, te epskim momentima odbrane ognjišta i furuna. Onima sa upitnom poslovnom sposobnošću dovoljno za zaokruživanje iza paravana.
Srbija bezuspešno, uprkos novcu iz budžeta, ne uspeva da dokaže državnu nevinost tokom rata u Bosni i Hercegovini, pa i sumanuti masakr tuzlanskih civila, a artiljerac osuđen za smrt 71 osobe, prosečne starosti 23 godine, uživa na slobodi u Beogradu. Nakon što je pobegao iz Sarajeva u Beograd, ima, kaže njegova odbrana, psihičkih problema. Nije reč o nemirnoj savesti.
