Faktografija i tuga, mržnja i bol
U Hagu je osuđen vojno-politički vrh Republike Srpske; u Srbiji, državi saučesnici, odgovaraju optuženi za neposredno izvršenje zločina. Niko u Srbiji ne odgovara za celokupnu logistiku genocida, pruženu, uostalom, i za sve ratne operacije Srba u Bosni i Hercegovini.
Da se podsetimo i toga zašto baš 11. jula obeležavamo godišnjicu, ove godine i četvrt veka, genocida u Srebrenici; o tome je na svoj način, jezikom faktografije, ali i emotivno, pisao Bogdan Bogdanović: “Šestog juna srpska vojska je otpočela neprikrivenu agresiju, koja se gotovo odmah preobratila u masakr. Krvava svetkovina je već 11. jula dostigla vrhunac. Zvuči perverzno koliko i besmisleno docnije objašnjenje holandskog ministra odbrane kako njegovi vojnici nisu imali mandat da brane enklavu već samo da zaplaše napadače! U svakom slučaju, Ratko Mladić je bio neprikosnoveni žrec krvoločne svetkovine. Šepurio se pred kamerama i deci nesrećnih talaca delio bombone i čokolade, roditeljski je milovao mališane po kosi, a zatim je njihove očeve i majke, a i njih same predavao dželatima.”
U Srebrenici nije bilo genocida, izustio je juna 2012. tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Vredelo je saslušati ga, baš kao i advokata Srđu Popovića: “On (Nikolić) je stvarno neuračunljiv čovek.”
Takvih u ratovima nije nedostajalo, tiha suseda iz Katanićeve na Vračaru, Biljana Plavšić javno je govorila o svojim koljačkim željama, a i radila na tome (osuđena na 11 godina zatvora, izdržala dve trećine kazne) da snovi postanu java: “Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorije – nema tu mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, ja njima moram dati da oni imaju neki način života, da sebi organizuju život, da ne bi mene sve vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih 30 muslimanskih posto teritorije“, kazaće nekadašnja predsednica Republike Srpske.
Visoka cena ljudskosti
Baš se potrudila da njene želje postanu realnost, da se ostvari etnički čista teritorija, cilj koji je, u konačnici, postao entitet Bosne i Hercegovine utemeljen na genocidu. Entitet koji će, tvrđaše nacionalni pisac Dobrica Ćosić, biti “preskupa, ali jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka”.
O toj visokoj ceni koju su krvlju platili Bošnjaci, a gubitkom ljudskosti njihovi krvnici s obe strane Drine, izjašnjavao se i Međunarodni sud pravde. I konstatovao da je Srbija “prekršila obavezu sprečavanja genocida iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida – u vezi sa događajima u Srebrenici, u julu 1995. godine – te da nije ispunila obaveze iz privremenih mera koje je Sud naredio 8. aprila i 13. septembra 1993. godine u ovom predmetu, tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici”.
U Srbiji je ta presuda iz februara 2007 – voljom vlasti i snagom režimskih medija – dočekana kao dokaz nevinosti.
Za genocid u Srebrenici osuđen je vojno-politički vrh RS; u Srbiji, državi saučesnici, odgovaraju optuženi za neposredno izvršenje zločina, pripadnici Centra za obuku Specijalne brigade MUP RS Jahorina, državljani Srbije. Niko u Srbiji ne odgovara za celokupnu logistiku genocida, pruženu, uostalom, i za sve ratne operacije Srba u Bosni i Hercegovini.
Bezumnik krvavih ruku
Komandant Vojske RS general Ratko Mladić čeka drugostepenu, pravosnažnu presudu; proglašen je krivim pred Većem koje je utvrdilo njegovu nameru da uništi Bošnjake u Srebrenici kojima je zapretio da “mogu opstati ili nestati”. Novembra 2017. izrečena je presuda kojom se utvrđuje da su pripadnici vojske i policije RS u julu 1995. izvršili napad na zaštićenu enklavu Srebrenicu, da bi u danima nakon pada bilo ubijeno više od sedam hiljada muškaraca i dečaka. Proterano je više od 40 hiljada žena, dece i starih osoba.
Mladić je u prvostepenom postupku osuđen na doživotni zatvor za genocid, zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja, odnosno, udružene zločinačke poduhvate, ubistva, progone, terorisanje civila i uzimanje talaca.
U prvoj presudi za genocid, izrečenoj Radislavu Krstiću, bivšem načelniku Štaba i zameniku komandanta Drinskog korpusa VRS Tribunal konstatuje da se masakr Srebrenici mora nazvati pravim imenom – genocid. “Oni koji su za njega odgovorni, nosiće žig i on će služiti kao upozorenje drugima koji pomisle da počine jedan tako jeziv čin“, rekao je prilikom izricanja predsednik Veća Teodor Meron.
Veće je, takođe, zaključilo da je u srebreničku operaciju uključen veliki broj jedinica, te da je operacija isplanirana u Glavnom štabu VRS.
Najviše osuđenih za zločine u Srebrenici i okolini bili su pripadnici Štaba VRS, Zvorničke brigade, Drugog odreda Specijalne policije Šekovići i Centra za obuku “Jahorina” MUP-a RS (kojem su pripadali i optuženi pred Višim sudom u Beogradu).
General Ljubiša Beara dobio je, prema respektabilnom svedočenju, naređenje od Mladića da pobije Muslimane zatočene u Bratuncu nakon okupacije Srebrenice. Osuđen je na doživotni zatvor za genocid, udruživanje radi vršenja genocida, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja
Proces Beari obeležila je monstruozna teza odbrane, da načelnik za bezbednost Glavnog štaba VRS ne može biti kriv za genocid u Srebrenici, budući da je ubistvo 5.336 osoba bošnjačke nacionalnosti (broj ubijenih naveden u optužnici) “ne predstavlja ni jedan procenat Bošnjaka u Bosni i Hercegovini”.
Pesnik bosanskog karakazana
Kazna doživotnog zatvora za genocid, udruživanje radi vršenja genocida, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja izrečena je i potpukovniku Vujadinu Popoviću, pomoćniku načelnika za bezbednost u Drinskom korpusu VRS, te generalu Zdravku Tolimiru, načelniku Sektora za obaveštajno-bezbednosne poslove Glavnog štaba VRS.
Radovan Karadžić, prvi predsednik RS i vrhovni komandant Vojske RS u martu 2019. godine je pred Haškim tribunalom pravosnažno osuđen na kaznu doživotnog zatvora za genocid u Srebrenici, kao i za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja u drugim delovima BiH.
Sve je on kao u prologu, izgovorio na sednici Skupštine Bosne i Hercegovine, u otvorenoj pretnji bošnjačkim poslanicima, 17. oktobra 1991: “Nemojte misliti da nećete odvesti Bosnu i Hercegovinu u pakao a muslimanski narod možda u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako bude rat ovdje …” Ili, ilustrativnije, i za zločine u Sarajevu i Srebrenici, za divljanje srbijanskih paravojski po istočnoj Bosni, za Omarsku, Keraterm, Sušicu. Nije kraj, ovako zlikovac ćaska sa neoptuženim kolegom po peru Gojkom Đogom: “Oni moraju da znaju, oko Sarajeva ima 20 hiljada naoružanih Srba, pa oni nisu normalni, oni će nestati, Sarajevo će biti karakazan u kome će nestati hiljade Muslimana. (…) Ja ću sad morati njima otvoreno da govorim, ljudi, nemojte se zajebavati, u BiH ima tri-četriri stotine hiljada Srba naoružanih. Plus Armija i tehnika. Šta vi mislite da se možete odbraniti ako dođe do rata”.
Optužnica strave i užasa
Da se malo približimo Srbiji, u Beogradu sa ženom i sinovima živi i potpukovnik VRS Vinko Pandurević, magistar sociologije; ne daju mu da se zaposli na fakultetu, vele možda ga provale novinari ili neka NVO. Ubeđen je da nije bilo genocida, konačno, on je juna 2010. osuđen za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona ili običaja ratovanja. Po povratku sa prevremeno prekinute robije, a osuđen je na 13 godina, pušten je na slobodu (2015). Pravi čovek za mesto sekretara srbijanskog Kluba admirala i generala.
Pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u toku je proces pripadnicima Centra za obuku Specijalne brigade MUP RS Jahorina, optuženima za ubistvo 1.313 civila u hangaru Kravica kod Srebrenice. Po slovu optužnice, Nedeljko Milidragović, komandir voda, naredio je okrivljenima Milivoju Batinici, Aleksandru Dačeviću, Bori Miletiću, Jovanu Petroviću, Dragomiru Paroviću, Aleksi Golijaninu i Vidosavu Vasiću, pripadnicima prve čete Centra Jahorina, ubijanje civila koji su bili zatvoreni u hangaru zemljoradničke zadruge u selu Kravica.
Ubijanje civilnih lica koja, kako stoji u Četvrtoj ženevskoj konvenciji, ne uzimaju direktno učešće u neprijateljstvima, bilo je okrutno: okrivljeni su se, uključujući i neidentifikovane pripadnike jedinice, rasporedili oko hangara i ubijali ljude u hangaru rafalima automatskog oružja i bombama koje su ubacivali u otvore. Okrivljeni su, po naređenju Milidragovića, “izvršili ubistvo oko stotinu preživelih civila, među kojima je bilo i ranjenih lica, tako što su ih, najpre, okr.Milidragović i okr.Golijanin pozivali da izađu na betonski plato ispred hangara, obećavajući da im se ništa loše neće desiti, pa pošto su ovi to i učinili, primorali ih pod pretnjom smrću da pevaju četničke pesme, nakon čega je okr. Milidragović naredio prisutnim pripadnicima 1.čete Centra Jahorina, među kojima okr.Golijaninu, okr.Batinici, okr.Dačeviću, okr.Miletiću, okr.Petroviću, okr.Paroviću i okr.Vasiću da formiraju streljački stroj i zajedno s njim streljaju tu grupu civila, što su oni svi zajedno i učinili, rafalnim pucanjem iz puškomitraljeza i automatskih pušaka, a potom iz neposredne blizine okr.Milidragović pucajući pojedinačnim hicima iz pištolja marke ‘CZ’, okr.Golijanin iz ‘škorpiona’, te okr.Batinica i okr.Petrović iz automatskih pušaka ubili one koji su davali znake života…”
Ubijanje je trajalo čitav dan, a posmrtni ostaci žrtava ekshumirani su na lokalitetima Glogova, Ravnice, Zeleni Jadar, Zalazje, Pusmulići, Blječeva i Budak.
Suđenje otkriva grehe države
Sudski proces, primetno je, nije daleko odmakao, a traje duže od dve godine. Iza svega, naravno, stoji država, budući da je prva optužnica pala i zbog toga što nije izabran glavni tužilac za ratne zločine Srbije. Što je, svakako, deo opšte opstrukcije u kojoj Srbija, bez obzira na to ko je na vlasti, pokušava da dokaže vlastitu nevinost i ispiše nove sramne stranice svoje istorije. U slučaju okrivljenih za masovno pogubljenje Bošnjaka u Kravici optužena je i Srbija, pravna, ali i ideološka sledbenica režima Slobodana Miloševića. Biće tu posla za negatore pune mržnje i nacionalnog ponosa izmakle srbijanskoj mirnodopskoj pravdi, prostora za nagodbu, opstrukcije, iživljavanja, svega što smo već videli tokom gotovo svih – čast izuzecima među sudijama – procesa optuženima za ratne zločine. U ovom procesu, ne sumnjajmo, biće aktivirana čitava mašinerija, ne bi li se država odbranila, jer su optuženi, pre nego što su postali pripadnici Centra Jahorina, bili – zvuči paradoksalno – žrtve države Srbije. Oni su, naime, kao izbeglice od ratnih dejstava pobegli u Srbiju, gde su, protivno Konvenciji UN o izbeglicama, pohapšeni i vraćeni u zonu ratnih dejstava.
“Uhapšeni su u vreme hajke, orkestrirane državne akcije, govore o tome da su žrtve, jer su u Srbiji uhapšeni, zatvoreni, potom prinudno mobilisani”, kaže za Remarker Marina Kljaić iz Fonda za humanitarno pravo, zastupnica nekih porodica žrtava u ovom procesu.
Ona podseća na to da niko od optuženih ne negira da je bio u blizini mesta zločina, ali i na to da svi tvrde kako su “obezbeđivali putni pravac od Potočara”.
Milioni etničkih čistača
Okrivljeni se brane sa slobode, a optužnica je dobrim delom nastala na osnovu saradnje sa bosanskohercegovačkim Tužilaštvom. Suđenje prate i članovi porodica ubijenih Bošnjaka.
“Oni su nezadovoljni zbog predstava koje na svakom pretresu izvodi Vojislav Šešelj. Provocira kako samo on ume, okružen je pripadnicima SRS, jednom prilikom su čak i doneli metle, da počeste prostor ispred Suda. Ipak, koliko god se neprijatno osećali, ti ljudi su odbili ponudu sudske straže da ih premesti na galeriju u sudnici 1. Rekli su da se ne boje i da ih niko neće sprečiti da i dalje dolaze na suđenje”, kaže Marina Kljaić.
Četvrt veka genocida: milioni saučesnika ćute, ili slave snagu srpskog oružja i bezumlja. Kad zatreba, posežu za tradicionalnom pravoslavnom nevinošću. Rugaju se žrtvama, valjda i ranjenicima koje su dokrajčili, valjda i njihovim porodicama. Slave etničko čišćenje, ne postavljajući pitanje šta je tu bilo prljavo. Bogdan Bogdanović ponudio je odgovor: “Etničko čišćenje – taj danas već zastrašujući uobičajeni pojam, cinični je eufemizam, prvobitno potekao upravo od onih kojima je fikcija etničke i rasne čistote bila bliska, pa valjda i razumljiva. Izraz se nekako ušunjao u svakodnevni govor i mnogo je puta ponavljan uz potpuno prenebregavanje ishodnog smisla. Olako se zaboravljalo da su reč i pojam izvedeni iz zlog duha Staljinovih „čistki“ i Hitlerovih tehnika postizanja i dostizanja „rasne čistote“. Ovako ili onako, tek u minulom ratu, u srebreničkoj tragediji, ponos srpske rasne supremacije se razigrao do epskog pseudo-besa. I to još pomalo i na neki slavjano – serbsko – ruski način. da, bilo je u kolektivnom orgijanju zlikovaca-počinitelja i nekog usijanog, deseteračkog ludila, za koje je srpsko (inicijalno ipak srbijansko[1]) pseudo-epsko fraziranje ponudilo svoj početni impuls.”
Lead foto: IRMCT i ICTY Flickr galerija
Podeli sa prijateljima