Počnimo naše putovanje sa apsolutno centralnom ličnošću propagande – Jozefom Gebelsom. On je bio ministar propagande u nacističkom režimu tokom Drugog svetskog rata. Nakon Hitlerovog samoubistva, unapređen je u Saveznog kancelara Nemačke. To nije potrajalo. Dan kasnije, on i njegova žena su svoju decu otrovali, a sebe su, u dvorištu kuće, upucali.
Njegovo poslednje javno obraćanje bilo je upućeno Berlincima:
Pozivam vas da se borite za svoj grad. Borite se svim snagama, za dobro vaših žena i dece, vaših majki, vaših roditelja. Vaše ruke brane sve što smo ikada smatrali dragim i sve buduće generacije. Budite ponosni i hrabri! Budite inventivni i lukavi!
Kao neko ko povlači konce, koliko pažnje zaista posvećujete svojim marionetama? Rat je izgubljen, znaš da ćeš izvršiti samoubistvo, i umesto da svom narodu pružiš podršku, preporučuješ im da se upuste u gerilski rat. Takva je propaganda. Država je uvek u pravu i može koristiti sva neophodna sredstva da ostane na moći. Ljudi su svedeni na neophodno zlo. Potrebna vam je politička podrška, ali vam nije nužno neophodna njihova iskrena podrška. To je ono što definiše tiraniju, gde je država u višoj poziciji u odnosu na narod.
Gebels je bio veoma otvoren po ovom pitanju. Rekao je:
„Ako izgovorite veliku laž i nastavite da je ponavljate, ljudi će na kraju zaista poverovati da je to istina. Laž može opstati samo onoliko koliko može da štiti narod od političko-ekonomskih ili vojnih posledica. Stoga je neophodno da država iskoristi sva svoja sredstva da potisne one koji se ne slažu, jer je istina smrtni neprijatelj laži i odatle je prirodno da je istina najveći neprijatelj države.“
Znamo da su nacisti Jevreje, homoseksualce, komuniste, Rome, ljude sa invaliditetom i crnce smatrali više objektima nego ljudskim bićima. U isto vreme, svoj narod su smatrali svojim minionima. Svojim minionima nećeš namerno naneti štetu, ali njihov zadatak je da osnažuju državu. U cilju osnaživanja, lažite, varajte i kradite, jer država je sve.
Kako dakle propagandu napraviti učinkovitom?
Glavni sastojak je ujedinjenje. Svako je dobro došao u pažljivo definisanu grupu; radnici u fabrikama su jednako dobro došli koliko i vlasnici fabrika. Nacistički oficiri su govorili da je Hitler Nemačka. Ovakva poruka je veoma efektna: ne postoji alternativa za ujedinjenu Nemačku. Pripadati nečemu većem, a poruka jedinstva je veoma privlačna.
Hitler je rekao:
„Čim naša sopstvena propaganda imalo prizna da je druga strana u pravu, postavlja se uslov za sumnju u našu istinitost.“
Dok je Gebels pravio prefanatične filmove koji objašnjavaju nacistički ideal, Hitler je tragao za nečim mnogo moćnijim. Pomoć je zatražio od Leni Rifenštal. Njen drugi dokumentarac Trijumf volje, postao je neprikosnoveno propagandno delo. Koristeći moćnu i, u tadašnje vreme, revolucionarnu kinematografiju, estetika vas u potpunosti uvuče. Na prvi pogled, liči na umetnost i ne bi se uopšte nazvalo propagandnim materijalom. Film je tada osvojio i nagrade u zemljama poput Švedske, Francuske i SAD-a. Propaganda nije bila prepoznata, već duboko sakrivena u filmu. To je trojanski konj manipulacije mišljenjem. Naravno, gledanje ovog filma u današnje vreme, znajući šta svastika znači, teško možemo zamisliti da propaganda tada nije bila očigledna.
Kako, dakle, možemo razdvojiti umetnost od propagande? Propaganda nastaje sa jasno definisanom političkom porukom, upakovanom u umetnički oblik. To liči na tačan odgovor. Umetnost, ipak, nema jasnu predstavu koji je odgovor tačan. Ukoliko autor napiše knjigu, ona se sama piše. Koristi um i ruku pisca, ali pisac nikada ne može predvideti kraj. Jednom završena, knjiga će imati temu, ali ne i odgovor. Možete beskonačno pričati o umetničkim delima. To je takođe razlog zašto je tako teško razumeti umetnike. Njihova poruka nije jasna, bore se sa temom. „Mobi Dik“ je o priča o osveti, „Faust“ je o varanju đavola a „Zločin i kazna“ je o spasenju, ali van teme kojom se bavi knjiga – koja je njena politička poruka?
Strip Alana Mura „V kao Vendeta“ ima neobičnog heroja. Anarhista koji se zove V, oblači se kao Gaj Foks, u sećanje na Barutnu zaveru, istorijski pokušaj da se Parlament digne u vazduh. U paralelnom univerzumu – koji veoma podseća na 1984 Džordža Orvela – na čelu Engleske je fašistička Vlada. V ubija članove partije i diže zgradu u vazduh. Priča iz stripa bila je zaboravljena i heroj V je postao simbol otpora, pre nego anarhista koji se bori protiv fašizma. U pop kulturi, njegov kostim super-heroja, maska sa likom Gaja Foksa, perika i šešir usvojeni su od strane nekoliko protestnih grupa, poput hakerske grupe Anonimus ili pokreta Okupirajte Vol strit. Ironično, kada je Mur posetio pokret Okupirajte Vol strit u Njujorku, mnogi ljudi nisu imali pojma da maska koju nose ima veze sa junakom iz stripa. Kada je Rolling Stone objavio članak o neonacističkim hipsterima u Nemačkoj, ispostavilo se da je osoba koju su intervjuisali ima prijatelja sa kojim je objavljivala desničarske videe na Jutjubu. Nazivao je sebe Vendetom i nosio je masku baš kao naš heroj V. Zar nije shvatao da nosi kostim antifašističkog heroja?
Da budem iskren, to mi je neko vreme bilo uznemirujuće. Zamišljao sam kako pravim film ili seriju fotografija samo da bih svedočio njihovom korišćenju od strane onih protiv kojih se politički protivim. Počeo sam da istražujem ovaj fenomen i otkrio sam da je on prisutan u oba smera. Na pamet mi pada Vagner. Vagner je bio sjajan kompozitor, možda čak i najnadareniji kompozitor 19.veka. Istovremeno, on je bio čovek vredan prezrenja i otvoreni antisemita. Neko vreme sam se pitao da li uopšte treba da dozvolim sebi da slušam njegovu muziku, kada mu se već toliko politički protivim. Čak sam pomišljao da film „Apokalipsa sada“ uklonim sa liste omiljenih filmova. „Valkira“ trešti iz zvučnika vojnih helikoptera dok sipaju kišu metaka na selo Narodnog fronta za oslobođenje Južnog Vijetnama. Ovo pitanje je i dalje veoma relevantno: da li i dalje možete da gledate filmove u kojima se pojavljuje Kevin Spejsi ili filmove koje je producirao Vajnstin. Je li u redu uživati u Kusturičinim filmovima?
Ukoliko umetnost nije isto što i propaganda, ukoliko umetnost ne nosi jasnu poruku, ukoliko publika može da slobodno tumači umetnost, koga onda briga ko ju je stvorio? Koga briga ko je tumači pogrešno? To je velika stvar, umetnost ne može biti iskvarena, zamislite da može. Veoma brzo bi nam ponestalo umetnosti. Ili, možda još gore: loši likovi bi mogli da pobede zagađujući naša dela. Zapravo, suprotno je potpuno moguće. Propagandnim delima koje su stvorili najveštiji umetnici, ali sa jasnim propagandnim ciljem, sa vremenom povraćaju svoju umetničku vrednost. Propaganda bledi. Za 100 godina, Lenjinove slike više neće prikazivati komunizam, jer niko neće znati ko je Lenjin bio.
Ali, ovde pravim digresiju. Propaganda ni na koji način nije vezana za umetnost. Mnogo godina pre ratova na Balkanu, Milošević je počeo da preuzima medije. Malo po malo, država je uspostavila kontrolu nad televizijom i ograničila novine i druge medije u njihovoj nadležnosti. Za razliku od nemačke, srpska propaganda je bila sirova, skoro potpuno očigledna, amaterska i neprefinjena. Vesti nije smišljao majstor za spinovanje niti su bile pametno upakovane u umetničko delo. Propaganda nastala od vojnika koji pričaju ratne priče predstavljajući najgrozomornije i malo verovatne horor priče, pružajući frojdovski uvid u njihove fantazije. Ove priče, neizmenjene, završavaju u Dnevniku. Ako čujete priču o 41 bebi ubijenoj od strane hrvatske vojske, možete vrlo lako poverovati u to. Ako se ispostavi da su te bebe u stvari deca starosti od pet do sedam godina, javlja se tračak sumnje – ako su detalji netačni, gde se još krije greška? Ako priča nastavi da se razvija dalje i ispostavi se da hrvatski vojnici trče unaokolo noseći ogrlice napravljene od bebećih prstiju, meni bi bilo zaista teško da poverujem u bilo šta od toga. Nacisti bi takvu priču prilagodili, učinili bi je uverljivijom. Ne bi želeli ni najmanje sumnjiv detalj, jer bi on mogao da navede na pomisao da cela institucija nije vredna poverenja.
Pretpostavljam da je bila sreća što je propaganda bila tako sirova. Mnogi Srbi su je prozreli i snažno joj odoleli. Otpor je vodio masovnim protestima koji su dalje doveli do pada Slobodana Miloševića. Sa druge strane, uprkos očiglednom manipulacijom istinom, i dalje se pokazalo dovoljno efikasnim da pridobije poverenje miliona ljudi. Iako je Milošević mrtav, njegova propaganda je i dalje prisutna, ponavlja se u vatrenim raspravama u kafanama. Lagao je jer je mislio da narod nikada ne bi bio uz njega, da je rekao istinu. Mnogi su mu poverovali, ali sada je zavesa pala. Njihov vođa ih je prevario. Nacionalna televizija se izvinila što je lagala svoje gledaoce. Pomislili biste da su se ljudi uznemirili, ali, umesto toga, mnogi su odlučili da i dalje žive u laži. Čini se manje sramnim istrajavati u mišljenju izgrađenom na lažima, nego jednostavno priznati da vas je bilo lako izmanipulisati. Rat je gotov, diktator je mrtav, a propaganda i dalje opstaje.
Verujem da su postojale dve stvari koje su srpsku propagandu učinile tako efikasnom. Prva je potraga za novim identitetom. Posle Titove smrti i posledično smrti komunizma, nastala je praznina u identitetu. Ko smo mi, ako nismo ponosni komunisti, voljeni od svojih drugova i sličnih kapitalista? Rešenje je pronađeno povratkom u istoriju, u vreme pre komunizma, u vreme gde su Turci i nacisti bili nacionalni neprijatelji. Bošnjaci i Hrvati su nekako postali njihova oličenja. To je solidan skok i zahteva mnogo moždane gimnastike da bi mu se dao smisao, ali je svejedno upalilo. Kao i Hitler pre njega, i Milošević je nosio jasnu poruku ujedinjenja.
Drugi razlog zbog koga je Miloševićeva propaganda bila toliko efikasna jeste korišćenje informacionih institucija. Novinarstvo počiva na kodu. Ovaj kod je neophodan za izgradnju poverenja kod publike. Poverenje čini srž vrednosti medija. Ako pročitate članak u New York Times-u, pretpostavićete da je istinit, a to ćete pretpostaviti jer je ovaj medij bio dosledan u poštovanju koda. Ako je institucija iskvarena objavljivanjem vesti za koje znate da su neistinite, sve pada u vodu. Vesti nemaju nikakvu vrednost ukoliko su neistinite.
Medij sa moćnim imenom može da učini čuda u korist diktatora. Na primer: recimo da je nacionalna televizija medij sa moćnim imenom; godinama obezbeđuje pouzdane informacije. Kako ćete znati da li je u nešto umešana propaganda? Da biste čuli drugačiju priču, moraćete da potražite informacije na nekom drugom mediju, kome ćete verovatno verovati manje. Kome biste više verovali?
Novinarski kod ima jednu svrhu: da obezbedi pouzdane informacije. Ispostavlja se da je to, takođe, veoma teško učiniti. Kada su dve strane zaraćene, kao predstavnik novina, moraćete da napravite izbor. Novinarski kod nalaže da priču potvrdite sa obe strane, ali šta ako jedna strana ima šljašteći informacioni centar, portparola, izdanja i pakete, dok druga strana nema apsolutno ništa, možda čak ni jasnu predvodničku strukturu, i sve što dobijate zauzvrat su kontradiktorni tračevi. Školski primer za to jeste dvoznačno izražavanje: kako zovete pobunjenike? Jesu li oni teroristi ili borci za slobodu? Tehnički, reči su metafore, ali sa jednima saosećamo, dok prema potonjima osećamo gađenje. Drugo pitanje je količina pažnje koja se pridaje konfliktu. Priča o azilantu koji je prebio starca dobiće mnogo više pažnje u desničarskim medijima. A taj termin je, inače, potpuno destruktivan. Ako izvore vesti kategorišemo prema njihovom političkom opredeljenju umesto prema njihovoj pouzdanosti i tačnosti, vrata propagande su onda širom otvorena. Nema veze koliko predsednik Tramp nastavlja da priča o „levičarskim medijima“, nikada nemojte dolaziti u iskušenje da se pridružite toj igri. Ako ne želite da gledate vesti na televiziji Foks jer su netačne; samo napred, ali nemojte ih izbegavati samo zato što su desničarski nastrojeni. Insititucije koje služe istini nikada ne bi trebalo da budu ukaljane političkim bojama, jer bi ceo sektor izgubio jedinu stvar koja je na njihovoj strani: kredibilitet.
Pratite nekoliko izvora vesti, što raznovrsnije to bolje. Ukoliko se priče ne uklapaju; dovedite ih u pitanje. To je teško uraditi, a da ne budemo paranoični i upadnemo u spiralu teorija zavere. Ali, vaša lična izmišljanja vas neće približiti istini i kao što Gebels kaže – istina je najveći neprijatelj države.
Dakle, dovodite sve u pitanje! Zašto, pitate se? E pa, čestitam!
Hvala vam na čitanju.
U sledećem tekstu, bavićemo se time kako to algoritam zna bolje, gde ćete saznati kako nas to slobodna volja čini robovima algoritma.
Pročitajte i prethodni post – Rat drogama – koliko droge koštaju društvo?.
Možete slušati i audio verziju Gole istine na engleskom jeziku:
Podeli sa prijateljima