I ova pidžama zemlje Srbije

Politika

Od patriotskih skauta do nameštenih kreveta


Foto: Goldfinger

Parafraza nezaboravne rečenice (“Kol'ko ja kontam, oni, kao, hoće da se ocjepe, a mi im, kao, ne damo”) desetara nesrećne sudbine, iz slovenačkog rata, Bahrudina Kaletovića, mogla bi da bude “oni se odavno ocepili, a mi se sad, kao, junačimo”

Kako je bilo lepo i sigurno, a potom, da se ne lažemo, malo i razuzdano, na obali i ostrvlju Jadrana; bilo je bezbrižno, iako smo bili, setiće se manje mlado čitateljstvo, okruženi BRIGAMA (početna slova država suseda, Bugarska, Rumunija, Italija...). Tad su autor Đelo Jusić i Dubrovački trubaduri otpevali za istoriju Nek' se čuje, nek' se zna, svi smo jedna armija. Kolibri su pozdravljali tate, na talasima plavog mora, slavljeni su kapetani velikog srca, vazduhoplovci, pešadinci. Idilu bi svakom iole normalnom mladiću u SFRJ pokvario vojni poziv, ispostaviće se, ključni vid komunikacije države sa građaninom i komad papira koji je označio njen samrtni ropac.
A osnovke i osnovci, u socijalističkom duhu, učili su da podižu šatore, čuvaju prirodu, vezuju čvorove, snalaze se u prostoru. Ideologiju bez pušaka.
Znamo da se sve ponavlja, izbegnimo ono prizemno opšte mesto, ponovo smo okruženi brigama koje su sve bez izuzetka u NATO-u, kome smo već jednom videli leđa, valja teslimiti (jest dobar termin?) Kosovo, a da izgleda, 'nako, oštro, kao sa Slovencima kad bi moglo, al' bez pucnjave.
Parafraza nezaboravne rečenice (“Kol'ko ja kontam, oni, kao, hoće da se ocjepe, a mi im, kao, ne damo”) desetara nesrećne sudbine, iz slovenačkog rata, Bahrudina Kaletovića, mogla bi da bude “oni se odavno ocepili, a mi se sad, kao, junačimo”.
Jesmo za carstvo nebesko, ali i za zemaljske novce i različita zadovoljstva. I za umišljenost o navodnom istorijski nezabeleženom radu za dobrobit naroda.
Nije proklamovano, ali, valjda je i Srbiji dosta ubijanja civila po Kosovu. Silovanja, pljačke, paljevine.
Možda ne bi, a da ne može - sigurno je. Neće, nadajmo se, biti mrtvih.

Beg od dobrog rešenja

Tek, treba joj malo razuma, varijanta živa deca umesto carstva nebeskog.
I da to ne bude kao da četnici daju za pravo Ženama u crnom, Fondu za humanitarno pravo, Helsinškom odboru i drugim organizacijama civilnog društva i racionalnim individualcima.
Logično je, ne sme da deluje kao da smo se predali, da smo dali ono što dugo nije naše, pa sledi homogenizacija, jednoobraznost, svi u uniforme, država uvodi obavezni vojni rok: “Dobro je to što Srbija ima profesionalnu vojsku, u koju treba da ulaže više. Takva vojska će biti opremljena i spremna da zašititi Srbiju u svakom trenutku. Razmišljamo o modernizaciji vojske. Imamo profesionalnu armiju, mislimo da ona može da da najbolje rezultate. Kada je reč o uvođenju obaveznog vojnog roka - to nije realno. Vojska se mora modernizovati, jer resursi ističu”, kazao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Januara 2017.
Onda je došlo do ekonomskog buma i zarada radnika (onih koji imaju posao) u Srbiji porasla je na jedan evro po satu. Iz Vojske dnevno odlaze dva oficira, dva podoficira, dva vojnika i jedno civilno lice, u potrazi za zaradom od koje mogu da žive.
Izlišno je pitanje mogu li regruti da zamene ovakav kadar, ali su logična pitanja kako sada Vojska funkcioniše bez odbeglih, protiv koga će da se bori za zaštitu granica Srbije, kakvi je to teški bezbednosni rizici očekuju. Ima toga u poglavljima strateških dokumenata koje je ne tako davno, maja ove godine, donela država. Ali, nema vraćanja obaveznog služenja vojnog roka.

Najveći rast ludila u Evropi

U svakom slučaju, upriličena je još jedna predstava za narod; vidljivo dirnut poletanjem dva remontovana aviona “mig 29” sa batajničkog aerodroma (21.avgusta), predsednik je kazao da se razmatra uvođenje obaveznog vojnog roka u trajanju od šest meseci ili tri meseca. Ukoliko se, naravno, za to izjasne struka i narod. Odmah je ohrabrio susede, možda posumnjaju u agresiju Srbije na NATO: "Razmatramo uvođenje vojnog roka kako bi država imala mogućnosti da preventivno deluje na bilo koga ko bi pokušao da je bezbednosno ugrozi", izgovorio je Vučić.
Istini za volju, takve se pretenzije mogu čuti samo od ruski napaljenog, unezverenog i opasnog Milorada Dodika, šefa entiteta Bosne i Hercegovine zvanog Republika Srpska i, po vlastitom planu B, žitelja beogradskog Dedinja. On ne krije nakanu da Srpsku pripoji Srbiji, možda je nekom takvo nešto dobrodošlo, podgreva neugasle državotvorne ideje, na način primeren Dodikovoj proruskoj tintari.
Vojska Srbije, dakle, neće da ratuje, ali Vučić mora, po pravilu sa zamišljenim protivnikom:
“Do juče ste govorili da su vam deca postala slabići jer nemaju vojnu obavezu. 'Ajde, dogovorite se sa sobom šta hoćete od države po pitanju KiM, ekonomije. Govorili ste da je najvažnije pitanje rasta, a sada kada imamo najveći rast u Evropi, onda ni to nije važno", rekao je Vučić.
Nije se obraćao normalnom delu populacije, ostalo je nimalo novo pitanje da li stvarno veruje u ono što govori, kako bi, humano je, dobio odgovarajući tretman.

Pidžamu pod jastuk, tek onda u svet

Postoji, očigledno, još jedna adresa, gotovo očinski se ljutnuo na nekog, ili neke, zašto ne na mladiće kojima vojska nije ni u kakvim planovima, baš kao ni sveta srpska zemlja. Na one koji bi mogli da dobiju razlog više da pobegnu iz Srbije: „Teško vam je da tri meseca nameštate krevet i pidžamu stavljate ispod jastuka, ali hoćete da jurišate na Kačanik i Đakovicu? Koga lažete i obmanjujete?“ Rekao je, ipak, i to da na ova dva toponima ne treba jurišati. Pacifistički, sa obaveznim ili dobrovoljnim vojnim rokom, država, odnosno partija na vlasti, ugradiće mehanizme diskriminacije u zakonske odredbe, dati prioritet građanima koji služe vojni rok u zapošljavanju u državnoj službi. Ostaje, međutim, i žalosna činjenica da velika većina porodica nema ništa protiv odlaska mladića u vojsku, jer će, nezaposleni i prilično dezorijentisani, izvesno vreme biti na teretu države. Ko bi još poverovao da neće biti ciljna grupa naprednjaka.

Ratnički plan i program

I sad, vratimo se predivnim skautskim danima, odnosno izviđačima. Svaka sličnost sa Prvim patriotsko-omladinskim kampom Zlatibor 2018. slučajna je, budući da su izviđači učili, a uče i danas, u četama i odredima širom Srbije, različite veštine snalaženja u prirodi.
Dečaci i deset devojčica učili su na Zlatiboru, do sumanutog večernjeg upada policije, borilačke veštine, rukovanje oružjem (navodno replikama) i slovenski partiotizam od ruskih desničara i veterana ekstremno desničarske “mirnodopske” formacije E.N.O.T Korpus.
To što se događalo na Zlatiboru, između ostalog, ima sve zajedničke imenitelje funkcionisanja države Srbije koja je pretvorena u sprdnje vrednu tvorevinu: državni nameštenici lažu kao psi (ministarstva odbrane i policije) da nisu znali o kakvom je kampu reč, a policija nasilno prekida kampovanje dan pre završetka “škole u prirodi”, spektakularno, bezvezno. Predsednik Srbije kaže da “država to neće tolerisati’, iako je, smatra, raspuštanje kampa “nepopularno”.
Konačno, zna se ko je ovlašćen da otvara kampove i drži nastavu - doći će vreme za to, o Operaciji “Reka”, recimo, o povratku na Kosovo i podrzumevajućem etničkom čišćenju. Stasavaju generacije, menja se geopolitička situacija, ko može nacionalisti da ukrade snove.
Kakav zahtevni nastavni plan i program, malo je jedno leto.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged .