Skupštinsko iživljavanje i govor mržnje
Kakvi god bili novinari, nećemo dozvoliti da ih ubijaju, nećemo im ni mi ništa fizički, samo ćemo ih malo verbalno čerečiti, da ih komšiluk prezre. Da pokažemo šta je demokratija u SNS izvedbi, koliko smo, zapravo, tolerantni. Tako bitange doživljavaju i prakticiraju svoju apsolutnu vlast, klanjajući se, kao dobri, lojalni saučesnici, božanstvu koje im je to omogućilo.
To, kao, nismo znali, pa se iznova čudimo; zvuči kao opšte mesto, ali zbog toga nije manje tačno – u Srbiji definitivno ništa nije toliko loše, da ne bi – suštinski, da neće – već koliko sutra biti strašnije, jezivo, ali ipak dovoljno podnošljivo da većini ne zasmeta, naprotiv, da je ohrabri, podstakne. To strašno obično bude većinski podržano (na izborima), sa manje ili više oduševljenja, ili, neartikulisanog gunđanja.
Napadi na novinare iz skupštinskih klupa Poslaničke grupe Aleksandar Vučić – za našu decu, kako ih je nazvao Aleksandar Vučić, predsednik Srpske napredne stranke i Srbije, predstavljaju kontinuitet brižljivo negovanog sukoba dve filozofije života, kao dva ideološka koncepta, u kojem prevagu odnosi arhaično poimanje vlasti kao svemoći u kojoj su ustav i zakoni tek ornament na primitivnoj samovlasnoj, autokratskoj, dakle, tvorevini. Razgoropađeni, dobitnički, antimoderni koncept, okrutno se i hladnokrvno, napadajući novinare početkom decembra, obrušio na vekovne gubitnike; tako je logično da stradaju novinari koji izgovaraju jeresi o postojanju civilizacijskih vrednosti. Koji razobličavaju režim korumpiranih zapovednika u mafijaškom poretku na čijem je vrhu Aleksandar Vučić. Onaj koga podržavaju podmićeni, amoralni vojnici, prevareni i sluđeni birači, potkupljeni glasnogovornici kilometara preplaćenih džada i ugradnje interesa u svaki svetlarnik i ragastov.
Mimo državnih institucija, on poseduje monopol fizičke prinude i manipuliše strahom od njega. Zato što je, iz njegove pozicije, i sa njegovim stanjem svesti, potreban konstantni rat sa onima koji drukčije misle, koji uopšte misle. Rat sa onima koji obeveštavaju da takvih uopšte ima, koji prenose, analiziraju, komentarišu, napadaju, podsmevaju se. A uvek ih je bilo, iako nisu uvek jednako teško stradali.
Verbalno je napadnuta i glumica Jelisaveta Seka Sablić, što upotpunjuje sliku naprednjačkog divljanja; u primitivizmu je prednjačio poslanik Marko Atlagić, dokazujući ono što se činilo nemogućim – da, za njega su Bidža i Raka (za mlađe, poslanici Socijalističke partije u prvom posleratnom skupštinskom sazivu Dobrivoje Budimirović i Radovan Radović), rafinirana gospoda.
Dometi podguzne mladosti
Mladi su, kazaće predsednica Vlade Ana Brnabić o beskrupuloznim esenesovskim jurišnicima poganog jezika; iako ne baš svi i ne baš mnogo mladi, fakat su ispravni, lojalni, puni ljubavi za predsednika, te gotovi da održe predavanje koje se možda i čuje do Brisela: “Njihovi politički aktivisti, a pri tom mislim na novinare N1 i Nove S, sjajno obavljaju posao, mogu čak da zasene one iz bivšeg režima… Ne rade ništa da informišu javnost Srbije, da se neko zaista zapita kako je moguće da se na tim kanalima, antidržavnim, da se vodi perfidna, proračunata kampanja protiv države Srbije, da se pokrene postupak i da se vidi zašto se stvara takva atmosfera. Jer kada pogledamo Tviter prepiske, ja mogu da vidim da određeni ljudi licitiraju i utrkuju se sa koliko metaka u leđa će da završi predsednik Vučić“ (Đorđe Todorović).
Najupečatljivija je bila poslanica Biljana Pantić Pilja koja je ponovila dve sintagme (nazvavši ih, doduše, rečenicom) koje već gotovo tri decenije boje srbijansku javnu scenu i pripisuju se svakom ko bi nešto “jevropski”, čitajmo “belosvetski” progovorio.
Vokabular koji prolazi
Domaći izdajnici i strani plaćenici etikete koje se ne moraju dokazivati, ne traže objašnjenje, jednostavne su i njihovo je značenje presuda. “Ovim nezavisnim medijima, N1 i Nova S, antisrpskim medijima, nema tu trunke nezavisnosti i njih može opisati samo jedna rečenica – domaći izdajnik, strani plaćenik“, kazala je poslanica Pantić Pilja.
I ostali “mladi” bili su na istom fonu, kazavši da prozvane medije karakteriše „apsolutno antidržavno ponašanje“ (Ivana Nikolić), te da je „njihova jedina politika što gore za Srbiju, to bolje za njih“ (Miloš Terzić).
Čulo se u Skupštini i to da ovi mediji – nećete verovati – napadaju Srpsku pravoslavnu crkvu, Krizni štab, “naše lekare”, da se, rekosmo li, “kreira ubistvo Aleksandra Vučića” i koješta slično.
A glavni lik sramne demonstracije nasilja i primitivizma Aleksandar Vučić zamolio je za izvinjenje sve koji su povređeni skupštinskim iživljavanjem njegovih kolega, ukazujući usput stranačkim kolegama da se uzdrže (neko je i u to poverovao) teških reči, “jer, mi smo krivi, ako se ponašamo kao oni”.
Kazaće Ana Brnabić, da nam je potreban baš takav, kao Vučić, “čovek sa vizijom.
Zna da se izvini, pa to često čini, potvrđujući skupštinske napade. Poput nasrtaja Marka Atlagića na Seku Sablić. Koja je u intervjuu NIN-u rekla i nešto što para naprednjačke uši.
“Ovoj gospođi zaista nedostaje patriotizam. Ona je izjavila da je otadžbina tamo gde ti je dobro, a ne gde ti je sarma. Gospođo, vi imate manjak patriotskih osećanja. Patriotizam je kamen temeljac čovekove moralnosti, svetinja čovekove duše. Zapamtite gospođo Sablić, patriotizam je najveći ukras čovekove duše, koji vi, godpođo Sablić ne posedujete – izustio je Atlagić. Poučio ju je da “prelistava istoriju srpskog naroda, da ne bi ostala stranac u vlastitoj otadžbini”.
Poželjna i opravdana mržnja
I Seki Sablić se izvinio Vučić. Kazavši da je njen intervju NIN-u bio “čisto politički”, da se on ni sa jednim delom ne slaže, ali i to da je “sve više od toga što je rekao Atlagić bilo nepotrebno”Valjda glumica ili glumac ne smeju da daju “čisto političke” intervjue, ima ko će da misli.
Ali, kakvi god bili novinari, nećemo dozvoliti da ih ubijaju, nećemo im ni mi ništa fizički, samo ćemo ih malo verbalno čerečiti, da ih komšiluk prezre. Da pokažemo šta je demokratija u SNS izvedbi, koliko smo, zapravo, tolerantni. Tako bitange doživljavaju i prakticiraju svoju apsolutnu vlast, klanjajući se, kao dobri, lojalni saučesnici, božanstvu koje im je to omogućilo.
Ana Brnabić kazaće 30. novembra da je bezbednost novinara „crvena linija“ i da njen kabinet neće tolerisati nikakve pretnje niti fizičko ugrožavanje novinara. Najavila je formiranje radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara u okviru Ministarstva kulture i informisanja, što niko nije očekivao, budući da već postoji tako nešto. U ovoj će grupi biti predstavnici medijskih i novinarskih udruženja i državnih organa, te Misije OEBS-a, Delegacije EU, Fondacije Konrad Adenauer i norveške ambasade. Naravno, i Vlade Srbije.
To je, saznaćemo nezvanično, Ana Brnabić obećala evropskim zvaničnicima; postoji Stalna radna grupa za bezbednost novinara, ali njen predsednik Veran Matić, kaže da će nova “dati dodatni prostor za dnevno delovanje i reagovanje na određene događaje“.
Krivi su novinari
Nijedna komisija nije reagovala povodom skupštinskih napada na novinare. Ili jeste, ali novinarima to nije saopšteno.
Zločinu iz mržnje prethodi govor mržnje, a namera Vučića i njegove kamarile je, između ostalog, i to da nezadovoljstvo žitelja ovdašnjih kanališe u mržnju prema krivcima koje plaćaju iz inostranstva. Koje uopšte plaćaju. Nekadašnja domaća Koalicija za toleranciju, protiv govora mržnje definisala je (iz dokumenta Jukoma) ciljeve u izgovaranju poruka kakve smo čuli u Skupštini Srbije.
Izgovoreno ima za cilj da izazove negativne posledice po čoveka ili grupu ljudi. Naravno, uz stvaranje osećaja kod velikog dela građana da je takvo ponašanje prema određenom licu/grupi društveno poželjno i opravdano.
U dokumentu Metodologija za borbu protiv govora mržnje izneta je konstatacija: “Lično svojstvo određenog lica odnosno pripadnost određenoj ranjivoj grupi je od suštinskog značaja za određivanje pojma govora mržnje. Poruka izražena u govoru mržnje usmerena je uvek na lično svojstvo ili specifičnosti svojstva ugružene grupe. Ta lična svojstva su: rasa, nacionalna ili etnička pripadnost, veroispovest, jezik, pol, seksualna opredeljenost, političko i drugo mišljenje i uverenje, društveno poreklo, drugo lično svojstvo.
U Skupštini Srbije čuli smo govor mržnje zbog političkog uverenja. I zbog onoga što je u Srbiji bez zaštite institucija.
Foto: Ante Hamersmit, Unsplash
Podeli sa prijateljima