Javnost povlači sa sobom eksplicitno ili implicitno zastupanje određenih stavova, a iza njih stoje vrednosti koje utiču na karakter društva određujući šta je dobro, poželjno, čemu treba stremiti i u šta verovati. Javne ličnosti utiču svojim postupcima na ogroman broj ljudi, i zato su podložnije kritici nego neko iz vašeg komšiluka. Daleko je gore ako je mizogini idiot ili šovinista, recimo, popularni glumac nego ako je reč o komšiji Slaviši – mogućnost trovanja drugih umova je veća.
Strah od razgovora o smrti i mrtvima, kao uostalom i strah o razgovoru od bolesti, ima svoj izvor u imitativnoj magiji. Reč je o grupi verovanja koja u osnovi nose ideju da „slično proizvodi slično“. Mahanje sekirom ka olujnim oblacima da bi se nevreme „raspolutilo“ da nam grad ne pobije useve, gađanje nacrtane divljači strelom pre lova u nadi da će to pomoći da se pogodi i stvarna životinja, ubadanje vudu-lutke iglom da bi se povredio onaj koga lutka predstavlja – sve su to primeri iste pojave. U njenoj osnovi leži želja primitivnog čoveka da bar malo utiče na stvari koje su objektivno van njegovih moći, jer mu je od toga neretko zavisilo sve: da li će imati šta da jede, da li će se odbraniti od nepogoda, katkada čak i da li će spasiti goli život.
Strah od smrti i ideja da nekako možemo da je „prenesemo“ na sebe – čak i kada nije reč o koronavirusu nego o čistom, destilovanom sujeverju – seže duboko. Vera u to očuvala se i u jeziku, prenošena kroz vekove, kalcifikujući se u vatreno branjenu frazu koja je u Starom Rimu glasila De mortuis nihil nisi bene a do nas je dospela kao „o mrtvima sve najbolje“. U međuvremenu je taj stav poduprt i malograđanskom interpretacijom morala i pristojnosti: mrtva osoba više nema načina da se brani, te nije „viteški“ – ili je čak kukavički – govoriti nešto što joj se za života ne bi dopalo. Psiholozi vele da na to valja dodati i prozaičniji motiv: strah od vlastite smrti i pripadajuću želju da se i o nama, kad za to dođe vreme, govori uz obilje kreativnih zaobilaženja kada je reč o ružnim i sramotnim epizodama.
Dok se tako nešto zadržava na nivou privatnog života, pojava je donekle podnošljiva. No kao i u mnogim drugim slučajevima, problem nastaje kada uzusi privatnog života počnu mehanički da se prepisuju u javnu sferu. Javnost povlači sa sobom eksplicitno ili implicitno zastupanje određenih stavova, a iza njih stoje vrednosti koje utiču na karakter društva određujući šta je dobro, poželjno, čemu treba stremiti i u šta verovati. Javne ličnosti utiču svojim postupcima na ogroman broj ljudi, i zato su podložnije kritici nego neko iz vašeg komšiluka. Daleko je gore ako je mizogini idiot ili šovinista, recimo, popularni glumac nego ako je reč o komšiji Slaviši – mogućnost trovanja drugih umova je veća.
Međutim, postavlja se pitanje šta se dešava kada taj imaginarni glumac umre. Pamtimo li samo njegove uloge ili i njegove stavove? Možemo li odvojiti to dvoje, i ako možemo, treba li to da radimo? Uzmemo li vrlo skorašnji primer Isidore Bjelice, postavlja se pitanje imamo li uopšte izbora, s obzirom na konsenzus u medijima, mesto u Aleji velikana i povišene note upućene svakome čije sećanje se ne može spakovati u kutiju za šešir. No, ovo nije tekst o jednoj osobi nego o kulturi sećanja, a privilegiju njene adaptacije po svom nahođenju ima dominantna klasa. Od nas se samo traži da pristanemo.
Ako su vam knjige za plažu osetljiva tema, možemo se baviti i sve češćim primerima slobonostalgije – žala za imaginarnim „dobrim diktatorom“ koji je tobože bio bolji od svih onih koji su došli nakon njega. Falsifikovanje kolektivnog pamćenja polako ide u smeru izgradnje uspomene na njega kao na osobu koja je ultimativno ipak bila na ispravnoj strani i koja je tragično skončala pred nepravednim sudom. Brana Crnčević se i dalje uredno navodi kao „književnik“, uz upadljivi izostanak odrednica poput „ljubitelj Radovana Karadžića“ i „neprikriveni šovinista“. O ulozi Branka Stefanovića u orobljavanju „Krušika“ više nije zgodno da pričaju ni mediji koji su do pre nekoliko meseci insistirali na istrazi. Ako ste privilegovani, ilovača pere biografiju bolje nego Viljariba i Viljabaho zajedno, a pisanje potresnih nekrologa za novine je aktivnost na kojoj su pojedinci izgradili čitave karijerice.
Međutim, nikad ne ostaje samo na životopisima: pretvaranje mrtvih u osobe nedodirljive za kritiku na kraju bez izuzetka mutira u to da se ne smeju kritikovati ni stavovi koje su zastupali ni pojave koje su oličavali jer ih sada baštine drugi. Ako govorimo o estradizaciji kriminalaca i ratnih zločinaca, očekuje se da obigravate oko toga da ne pomenete Minimaksa: mnogima je njegova emisija i dalje draga uspomena, pa nije zgodno podsećati da je u njoj Šešelj uz kikot publike pričao o klanju zarđalim kašikama. Vratimo li se na Bjelicu, preko noći je postalo znak lošeg ukusa pričati o njenoj drami „Ljotić“, u kojoj bez zadrške rehabilituje deklarisanog fašistu, a i o ostatku njenog javnog delovanja u tom smeru. O ubici Filipu Kapisodi i njegovoj žrtvi Kseniji Pajčin i dan-danas govori se kao o „tragičnoj ljubavi“ jer malograđanskoj probavi smetaju reči „zločin“ i „femicid“.
Za kraj, budimo realni: da li smo ikada čuli da je famozno „o mrtvima sve najbolje“ ikada izrečeno za ljude koji su vodili relativno dobar, pravičan život, ili je ta fraza rezervisana za ljude u čije živote, portfolija, dosijee, filmografiju i izbor iz literature je bolje ne zalaziti podrobnije da nekome od njih ne oborimo neonski oreol? Višak ceremonijalne estetizacije humke najčešće sugeriše da se u njoj uz pokojnika pokopava istina.
Podeli sa prijateljima