Odlazimo da se ne vratimo

Politika

Kosovo, nastavak tužne priče

Godinama je već izvesno da je Kosovo država, a ne pokrajina u sastavu Srbije, da realnost treba priznati i da srbijanska vlast mora konačno da izgovori reč “priznanje”, pa makar i uz korišćenje stihovane ekvilibristike i kafanskih dosetki poeta i poetesa krvavih plajvaza. I mitologije koju pragmatično delegitimiše. Jer, izvesno je da za priznanje realnosti Srbima treba novi branković, odnosno, nikada neće priznati poraz, ako ni zbog čega drugog, onda zbog saučesništva u krvavim pohodima Slobodana Miloševića. Na najvišem mestu odlučeno je da to budu Amerika i srodne zapadne sile, ništa ne košta, a mnogo znači. Nije kraj, ne treba potceniti ni već viđenu varijantu izbora carstva nebeskog, odnosno obezgaćeni ponos praznih tanjira, ali zato čistog idiotizma.

Jedna mitologija se urušava, posle svih sramnih ratova devedesetih godina prošlog veka, agresije na susede i ratnih zločina onog najtežeg, genocida, koncentracionih logora za nesrbe, silovanja, pljački, Srbija priznaje poraz, moralno i ekonomski devastirana, bez ikakvog utemeljenja za optimizam. “Ja se zalažem sa razgraničenje sa Albancima. To da imamo teritoriju za koju se ne zna ko je kako tretira i šta kome pripada... To je uvek izvor potencijalnog sukoba, potencijalnih nedaća i mnogo problema. Da li ćemo u tome uspeti ili ne - to je već druga stvar", rekao je 9, avgusta predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

A krajnje rešenje, rekao je još ranije, ponudiće, ne treba u njegove rokove verovati zato što laže, polovinom septembra.
Tako se nagoveštava mogući rasplet jugoslovenske krize tokom koje je, između ostalog, etničko razgraničenje, u dokazanom prevodu na srpski ćosićevsko humano preseljenje, sa tragičnim posledicama, dobilo legitimitet kao priznanje argumenta sile, neobuzdanog nasilja i međunacionalne mržnje.

Opet su krivi Amerikanci

Godinama je već izvesno da je Kosovo država, a ne pokrajina u sastavu Srbije, da realnost treba priznati i da srbijanska vlast mora konačno da izgovori reč “priznanje”, pa makar i uz korišćenje stihovane ekvilibristike i kafanskih dosetki poeta i poetesa krvavih plajvaza. I mitologije koju pragmatično delegitimiše. Jer, izvesno je da za priznanje realnosti Srbima treba novi branković, odnosno, nikada neće priznati poraz, ako ni zbog čega drugog, onda zbog saučesništva u krvavim pohodima Slobodana Miloševića. Na najvišem mestu odlučeno je da krivci budu Amerika i srodne zapadne sile, ništa ne košta, a mnogo znači. Ostavlja mogućnost dase sanjari I mrzi. Kao u svakom nacionalizmu.
Nije kraj, ne treba potceniti ni već viđenu varijantu izbora carstva nebeskog, odnosno obezgaćeni ponos praznih tanjira, ali zato čistog idiotizma.
A ima primera, evo jednog iz neke zaostale kolone koja, kao, kreće u juriš:„Istovremeno pozivam časne oficire Vojske Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova da reaguju i uhapse Predsednika Srbije zbog kršenja Ustava, gaženja predsedničke zakletve i narušavanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta države Srbije“, izustio je Boško Obradović, intendant Dveri.

Novi propagandni izazov

Bleda kopija onih što su, ispostaviće se, uspešno pozivali na rat. Zvuči ko Crna ruka, bokte.
A rata neće biti, ispravno tumačimo Milorada Vučelića, sve piše u Večernjim novostima. Na naslovnici još jedna priča o Draži Mihailoviću, reportaža iz podzemnih hodnika Belog dvora, u kojima je, sumnjaju četnik-istoričari, Draža provodio poslednje dane i odakle je vođen na suđenje. Obilazak podzemlja bio je zanimljiv, ali bez rezultata; nisu nađeni ni “unuče”, ni čaure, ni životinjske kosti.
Onda najava teksta u kojem se Albanci optužuju da falsifikuju potpise Srba kako bi uknjižili njihovu imovinu. Pa intervjua sa bivšim komandantom FFOR-a na Kosovu i priča o mafijaškom obračunu. Sve je, onako, niskog intenziteta. Znakovito je, međutim, ono čega na naslovnoj strani profašističkog državnog dnevnika nema: Aleksandar Vulin bio je gost ministra odbrane Ruske Federacije Sergeja Šojgua, gledali su tenkovski biatlon, nakon čega je Vulin izgovorio još jednu legendarnu rečenicu: “VS nije najveća vojska na svetu, ali je najtvrdoglavija i najžilavija”.
Tako se srbijanski ministar vojni kvalifikovao tek za četvrtu stranu; ako je to procena čarobnjaka srbijanske ratne propagande, znači da nema rata, mobilizacije, pozivara. Jer, na Vučelićevoj su televiziji lavovima u sarajevskom ZOO vrtu bacana srpska deca, oklopni voz koji je konstruisan u Krajini ide i “mimo šina”, Davorin Popović i Mirza Delibašić držali su javnu kuću sa maloletnim Srpkinjama To su bila neka drukčija vremena, sada se mora mnogo suptilnije, sačuvati mržnju protiv Amera i Albanaca kao svojevrsno pogonsko gorivo vlasti (Vučića i oligarhije) za opstanak na slobodi. Optužujući moćnu silu da nam je preuzela naše i dala našim neprijateljima. To Vučelić najbolje zna.

Vučićevo stradalništvo i agenture

Još jedna, ne manje važna linija, je bočna priča o stradalništvu Vučića i stranim agenturama o kojima, ozbiljnošću praseta iz bare, govori Marko Đurić. Izronio je falsifikovani papir, navodni plan Zorana Đinđića za rešenje kosovskog problema, te je aktuelizovana priča o tome da je premijer ubijen zbog Kosova, što preti i Vučiću. A strani agenti su, naravno, opozicionari čije ćemo razgovore u stranim ambasadama, najavljeno je, čitati, možda i slušatu.
I konačno, kakav bi to specijalni rat bio, bez Nataše Kandić i Sonje Biserko. I sam se predsednik obrušio na njih poimence, kao i na sadržaj pisma nevladinih organizacije Federiki Mogerini, u kojem NVO traže od nje da se izjasni protiv “legitimisanja opasnog pricipa etničkog vlasništva nad teritorijom - principa koji je ovaj region u nekoliko navrata gurnuo u krvave sukobe”.
Naravno da ima dovoljno vremena da vlast stvori povoljnu klimu za referendum; očas posla bi se državnom i srodnim televizijama (vratiti Vučelića, Milorada Komrakova u Unutaršnju rubriku, Dragoljuba Milanovića u Politiku, Popova u TVNS) isprani mozgovi vlasnika biračkog prava mogli uveriti u to da su “faktor mira na Balkanu”.
Zar žitelji Srbije, od milošte prozvani građanima, nisu dosad sve progutali.

Stigla je računica

A sad, poslastica, glasaš na referendumu i odmah si nevin! Ipak, neće moći, to niko ne nudi Pevaš o srpskoj trubi s Kosova i onu najlepšu, žandarmerijsku (Lj. Simović) “Odlazimo da se ne vratimo”. Ali ima negde opasna računica, u Hagu, recimo, gde je ustanovljeno (proces protiv Dragoljuba Ojdanića) da su “snage Srbije i SRJ 1999. godine proterivale hiljade Albanaca sa Kosova raširenom i organizovanom kampanjom terora, uključujući i masovna ubistva”. U presudi, kojom je bivši predsednik Srbije Milan Milutinović oslobođen krivice, a generali Vojske i policije kažnjeni višegodišnjim zatvorom, konstatuje se da su snage VJ i MUP počinile deportacije, prisilno premeštanje, ubistva i progon kosovskih Albanaca. U presudi je konstatovano da masovno raseljavanje Albanaca sa Kosova nije bilo uzrokovano NATO bombardovanjem niti sukobom VJ i MUP-a Srbije sa OVK, što je tvrdila odbrana optuženih. Veće je saopštilo da je dokazano da su VJ i MUP Srbije u 13 opština širom Kosova, nakon početka intervencije 24. marta 1999, napadale naselja sa albanskim stanovništvom, maltretirale, pljačkale i ubijale civile, naređujući im da idu u Albaniju ili Crnu Goru.
Neki od toponima masovnih ubistava stotina Albanaca, uključujući žene i decu, su Đakovica, Celine, Bela Crkva, Mala Kruša, Suva Reka. Tela nekih žrtava, kako je rekao predsedavajući Veća u ovom procesu sudija Bonomi, kasnije su pronađena u masovnoj grobnici u Batajnici kod Beograda.
A trebalo je samo slušati: “Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na polju Kosovu”, rekao je Slobodan Milošević na mobilizacijskom mitingu povodom 600 godina Kosovske bitke.
Bitke su se podrazumevale, sumanuta agresija na susede ostavila je pustoš i moralni sunovrat. Nema stida.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged , .