Orden za zlikovački kontinuitet

Politika

Aleksandar Vučić i Ljubiša Diković u nastavku sramnog serijala

Performans neljudskog cinizma, dodela najvišeg srbijanskog odlikovanja Ljubiši Dikoviću, zapovedniku skupine silovatelja i pljačkaša samo je podsetio na opskurni modus operandi promene etničke strukture Kosova.

Nismo znali da su sela spaljena/Nismo znali da je
vatra greh/Naše ruke nisu vezane/Naše ruke
nisu bludnice/Idemo!
(Milan Mladenović)

Srbija nema dilemu, general Ljubiša Diković, penzionisani načelnik Generalštaba Vojske Srbije personifikuje većinsko raspoloženje ovdašnjeg življa - prikrivati nečovečno postupanje prema nesrbima, negirati zločine, prezirati samilost prema žrtvama, u porazu i dubokom poniženju snevati velikosrpske hegemonističke snove, makar oni bili i trampa livade za šikaru, negde na jugu, gde niko normalan neće zakoračiti. Poslovično neobaveštenoj javnosti taj visoko rangirani oficir i nije simbolizovao omiljeni tip oficirčine i čizme kao poželjnog simbola državnosti i institucija; učinak njegov, pak, u porazima ljudskosti može se porediti jedino sa angažmanom najpoznatijih akademika, književnika, političara, pre svih predsednika države, u vlasti i opoziciji, te haških osuđenika u kaznionicama i u partijskim vrhovima.

Ljubišu Dikovića odlikovao je Slobodan Milošević, Ordenom narodnog heroja (pripao je čitavoj 37. Motorizovanoj brigadi kojom je komandovao Diković i u čijem su sastavu bili vojnici, dobrovoljci, te okoreli kriminalci iz srbijanskih robijašnica). Razloge znaju porodice stotine ubijenih civila, Albanaca, silovane Albanke, opljačkani, prognani, ponižavani.
Dovoljno da ga za načelnika Generalštaba januara 2011, postavi Boris Tadić, predsednik Srbije, kama-demokrata mucavih, falsifikovanih ispričnica.

Kliktanje dvoglavog orla

Kontinuitet odlikovanja nastaviće četnički vojvoda Tomislav Nikolić, braneći Dikovićevu čast, čiji su se delići iskopavali iz masovne grobnice Rudnica kod Raške. Nikolić je Dikoviću dodelio Orden dvoglavog orla sa mačevima, prvog stepena.
Taj će period obeležiti dva kliktaja mišem tužioca Bruna Vekarića, koji je namah utvrdio da Dikovića nema u bazi Tužilaštva (sugerišući kosovsku nevinost generala), te degutantna izjava ministra odbrane Dragana Šutanovca, čuvara tekovina jezivog krvoprolića: “Zaista neprimereno, a u nekim segmentima i na dosta monstruozan način optužuje generala Dikovića za zločine koje je svojim činjenjem ili nečinjenjem dozvolio sa pozicije na kojoj je bio. Moram da kažem da su, pre nego što je general Diković postavljen na tu dužnost, izvršene sve provere o njegovom radu u prošlosti, a u toku jučerašnjeg dana i jutros rano izvršili smo provere i u odnosu na dosije, za koji kažem da je potpuno lažan.”
Zaboravljena bitanga.

Laži u ime naroda

Konačno, Aleksandar Vučić je 14. septembra ove godine izgovorio i nešto istinito (iako, istrgnuto iz konteksta), da je uvek branio Dikovića (“kada god je bio napadnut i pritisnut kao general”), ali, i to da je bio “na strani istine i časti srpskog oficira", što je laž. Dodelio je Dikoviću najviši državni orden Karađorđeve zvezde sa mačevima prvog stepena, priznanje koje se dodeljuje za naročite zasluge i uspehe u predstavljanju države i njenih građana.

Dirljivo je bilo, i suza pokoja kanu, performans nakon kojeg Vučić više ne bi smeo ni da preleti Kosovo. Nije prvi, naravno.
Izbica, Čirez, Staro Čikatovo, opštine Glogovac i Srbica, samo su neki toponimi strašnog mučenja, sulude mržnje i pohlepe, sa državnim razlogom, okarakterisanim pred Haškim tribunalom kao promena etničke strukture Kosova. Svedoci Fonda za humanitarno pravo i Haškog tribunala govore o ubistvima civila, maloletnika, silovanju i ubijanju Albanki, pljački.

"Tamo gde je bila 37. motorizovana brigada dogodili su se strašni zločini. Pre svega, tu je Izbica. I svedočenje samog Dikovića kao svedoka odbrane u Haškom tribunalu prilično je jasno, on nijednog trenutka ne spori da su njegove jedinice bile u Izbici. On kaže da su jedinice imale kontakt sa civilima. U dugim raspravama, na osnovu pitanja tužilaštva, on u jednom trenutku kaže da je vojska, odnosno, da su njegove jedince ušle u selo Izbicu, a potom kaže da su samo prekidali dejstva i izvodili civile", rekla je osnivačica FHP Nataša Kandić.

U ime naroda presuđeno je da je kriva, budući da je general pretrpeo duševn bolove usled povrede časti i ugleda.

Nekažnjeni krvavi pir

U Izbici je tog aprila 1999, prema evidenciji Tribunala, ubijeno je više od sto ljudi, a najmanje 119 prema evidenciji Fonda za humanitarno pravo.
Lubiša Diković nikoga nije pozvao na odgovornost, svodeći se na desperadose iz svoje jedinice, puštene iz zatvora da nekažnjeno ubijaju, uz obećanje da će im skinuti koju godinu robije.

“Nekoliko stotina nenaoružanih Albanaca, muškaraca, dece, žena, starijih i nemoćnih osoba, vojnici i policajci su skupili u veće grupe, na više mesta, a potom, premlaćujući ih i pljačkajući im lične stvari, uz pretnju oružjem, sproveli u selo Ćirez, opština Srbica. Oko 250 zarobljenih kosovskih Albanaca, uglavnom seljaka, od čega 25 mlađih od 18 godina, do ranih večernjih časova toga dana, pripadnici VJ/MUP držali su u dvorištu džamije. Surovo su ih tukli i zastrašivali, pretresali i oduzeli novac, nakit i sve druge vrednije lične stvari (svedočenje Ismete Haxhi. Silovane su, a potom ubijene Zahide Xhema, stara 19 godina; Lumnije Zymberi, stara 20 godina; Antigona Dibrani, stara 20 godina; Bukurije Dibrani, stara 18 godina; Mirishahe Dibrani, stara 17 godina; Xhevahire Rrahmani, stara 33 godine; Fahrije Zymberi i Violeta Shalaku koja je bila u osmom mesecu trudnoće (MKSJ, predmet IT-02-54, Tužilac protov Slobodana Miloševića, dokazni predmet broj P141, izjava svedokinje Xhevahire Rrahmani).

To je bio opskurni modus operandi Dikovićevih podređenih. Improvizacije dozvoljene i poželjne
Aleksandar Vučić možda misli da mu neko veruje: “Mnogo, mnogo razlika deli Beograd i Prištinu, ali morate imati u vidu i očigledno je da mnogo toga deli ljude koji o tome odlučuju, kao da je to otprilike pitanje za ceo svet i odavno je to prestalo da bude pitanje za one koji od toga treba da imaju najviše koristi, a to su Srbi i Albanci. (...) Ja sam zato Albancima uvek govorio da je bolje da se mi dogovorimo, nego da se svi drugi dogovaraju preko naše grbače, jer, koliko god da bude težžak i loš sporazum za obe strane, ako se mi dogovorimo između sebe, biće mnogo bolje, nego da se mi ne dogovorimo ništa, pa da se drugi dogovaraju preko naših leđa”, izgovorio je Vučić za Rojters, dan pre nego što je odlikovao Dikovića.

Nesporne zasluge iz mračne prošlosti

Kao da ovaj zlikovački cinizam nema nikakvo ograničenje (nema).
Aleksandar Vučić izabran je baš za to što je uradio - to je stanje stvari. Neće patiti samo oni koji su ga izabrali, rečima Hane Arent: “Svaka vlada preuzima odgovornost za dela i nedela svojih prethodnika, a svaka nacija za dela i nedela iz svoje prošlosti. To važi čak i u slučaju revolucionarnih vlada, koje mogu smatrati da ih sporazumi koje su sklopili njihovi prethodnici ne obavezuju… Posredna odgovornost za stvari koje nismo učinili i to što na sebe preuzimamo posledice onoga za šta smo potpuno nevini – sve je to cena toga što ne živimo sami, već među drugim ljudima”.
Ljubiša Diković uživaće u penziji, kao jedan od dvojice nosilaca najvišeg srbijanskog odlikovanja (drugi je teniser Novak Đoković). Ima “naročite zasluge i uspehe u predstavljanju države i njenih građana”; biće neinteresantan Tužilaštvu za ratne zločine, nećemo, izgleda, saznati da li su u Rudnici žrtve ubica kojima je komandovao.
Država-ubica neće imati suvišnih briga, njeni stanovnici neće želeti da postanu građani, neće ih zanimati zaslužni koljači iz komšiluka.

I u Prištini će, kaže meteo-karta RTS, ovih dana zahladiti.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged .