Milan Mladenović: Pogled na antiratnu Srbiju
Dajmo za pravo svakome ko svojata Milana Mladenovića, jer, konačno, u pravu je svako ko prihvata bar jedan njegov antiratni stih kao svoj, ijednu misao pobune protiv nasilja; Milanova grandiozna figura značila je i znači istinsku pobedu, trijumf ljudskosti, nemirenja sa nesputanom silom. Znamo zasigurno da će ta figura zauvek smetati nacionalnoj stvari, da je Milan jedna od personifikacija Druge Srbije, budući da je, po jedinoj relevantnoj definiciji, onoj koju je smislio i izgovorio Radomir Konstantinović, Druga Srbija “ona Srbija koja se ne miri sa zločinom”.
Ovde je krajnje vreme za malo faktografije: Narodna biblioteka Srbije priprema svoju četvrtu spomen-sobu; nakon uređenja prostora posvećenih ostavštini Miloša Crnjanskog, Ljubice Cuce Sokić i Milana Rakića, sobu će dobiti i pesnik i rok muzičar Milan Mladenović.
Čovek koji je tražio samo to da ga slušaju i čuju, autor stihova ljubavi i pobune. Vlasnik istine u jednoj rečenici koja određuje njegov život: Poštenije nisam mogao da potrošim godine. Stao je ispred generacija osuđenih na smrt, poniženje, posttraumatski sindrom, ispaljivao svoju rifovanu pobunu, upućivao nepomirljive poruke gospodarima rata i ljudskih sudbina. Mnogi iz njegovog vrhovnog štaba morali su da odu, zato što ih se setio režim, rešen da pokori one drugačije; nije to bio njihov rat, nisu želeli da se skrivaju u svom neprepoznatljivom gradu iz čijih su haustora iskakali pozivari i vojna policija, gradu koji je postajao sve mračniji i užasniji, da budu na prozivci koju sprovode umobolnici.
Izgubili smo sve
Tih dana 1991. i 1992. godine spodobe su se pojavile niotkud, obučene u maskirne odore, da postanu važne, u ime onih kojima je misija bilo osvajanje tuđeg; Milan je imao tešku ličnu, emotivnu brojalicu: Ivan i Bojan/ Mitar, Saša, Orhan/ Nenad i Zoran/ Dušan, Vojkan, Ljuba, stihove ispisane ređanjem imena prijatelja koji su otišli. Nikom nije zamerio, srećan što će negde daleko, u Londonu, Njujorku, Amsterdamu, Pragu, preživeti Firči, Pečar, Suba, Oki, Beške, Gera… Samo je, ne mireći se, konstatovao: U prošlim danima osvojili smo ponos/U prošlim danima izgubili smo sve/Ostajem sam, ostajem sam/U ovom gradu strahom zatrpan/Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko/Ovaj grad bi mogao bolje.
U pesmi Idemo ukazaće na patriotske laži: “Nismo znali da je kocka bačena/Nismo da je srušen most/Reka blista ispod čizama/Čista voda, malo krvava.” Smrt je bila svuda, pa i na albumu Ekatarine Velike Dum-dum (1991), vinilnom otisku užasa i potonuća (Zabranjujem, Siguran, Odgovor, Gladan, Hlad…). U svoje ime, ne nalazeći opravdanje ni za druge, ispisuje stihovano priznanje – kako to katarzično zvuči, sa onim mračnim gitarskim backgroundom – duboko humanistički dobacuje uže čitavom jednom društvu, da ga spasi i zadrži u civilizacijskom okruženju… Ispisuje stihove bolne istine, tek nekoliko reči koje milionima nisu bile potrebne; bilo je odveć teško priznati. Milan Mladenović je sam sebe izabrao, delegirao, da posvedoči kako je nekad na ovom prostoru živeo narod dostojan obeležja ljudskosti. Kakav grandiozni poraz: pokušao je i nije uspeo. U onom što je želeo. Ali je uspeo da napiše pesmu, sačini tipsku optužnicu koja obara sve olakšavajuće okolnosti: “Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko/Ova je borba bila ispod časti/Protiv razuma.”
Ne pristati
Nije zbog tih stihova, ne zavaravajmo se, rock’n roll u Srbiji dobio pravo građanstva, nije zbog toga Milanu posvećena spomen soba – gledajmo na taj istinski incident realno, reč je o inventivnosti ljudi koji su razumeli Milanov umetnički angažman. U potpunosti suprotan tadašnjoj i današnjoj Srbiji, namerama i rezultatima onih koji u njoj odlučuju.
Ratna trilogija neformalni je naziv kojim je Milan obeležio albume EKV izdate od 1989. Samo par godina za nas (1989) bio je gotovo proročanski, neka napetost se već tada osećala u vazduhu; kao da smo živeli paralelne živote, gledajući direktne prenose smrti zajedničke države. Milan će, sa ostatkom benda zapisati i komponovati zloslutnu najavu: “Moj prijatelj i ja sedimo na klupi/Gledamo zvezde/Slušamo vesti što su upravo stigle/Kažu da imamo/ Još samo par godina za nas”. Zabranjujem sa albuma Dum-dum (1991) zvuči kao presuda: Zabranjujem/Sve one zamke, vaše podlosti/Zabranjujem/Da dodir zavisti i bolesti bude/Kraj/Ovo ne sme biti/Kraj. Neko nas posmatra (1993) biće konstatacija bola i nemoći (Ako si video sve/Sve što sam video ja/Moraćeš sklopiti oči/Poželeti da budu mrtve).
Ali ne i predaje.
Jer, pobuna je išla uz Milana, kao i uz ostale ljude iz benda, od 1991. i koncerta Yutel za mir, poslednjeg mirnodopskog pokušaja rokera da spasu Jugoslaviju i hiljade života. Na Beogradskom proleću, primajući 1992. nagradu za grupu godine, kazaće: “Ovo je nagrada za grupu godine. Nama je bilo olakšano da je osvojimo, pošto su mnogi naši drugovi, naši prijatelji, morali da napuste ovu zemlju (ja ih pozdravljam ovom prilikom), a neki od njih, ovog trenutka, možda su živi, možda i nisu. U Zagrebu, Sarajevu, Dubrovniku, Rijeci… Molim vas, možemo li jedan minut ćutanja za one koji su poginuli u ratu koji za nas nema smisla.”
Sava centar je zaćutao, a bend, od koga se očekivao nastup, nakon tog minuta ćutanja otišao je sa scene.
Usledio je projekat ad hoc benda Rimtutituki, singl “Slušaj ‘vamo!” (“Mir, brate, mir”), pobuna beogradskih rokera (Partibrejkers, Električni orgazam, EKV) koji su, između ostalog, poručili potencijalnim i stvarnim dezerterima “Kuda svi – nemoj i ti”. U maju 1993. muzičari iz Rimtutituki benda trebalo je da nastupe u Banjaluci. Veče pred nastup, 7. maja, dignuta je u vazduh Ferhat-pašina džamija, spomenik kulture iz 16. veka. “Neću da sviram u gradu u kojem se ruše džamije!”, rekao je Milan Mladenović i koncert je otkazan.
Protiv rata i primitivizma
Nakon albuma Neko nas posmatra koji je, ispostaviće se, bio poslednja ploča EKV, Milan 1994. godine priprema i u Brazilu realizuje projekat Angel’s Breath: “Ovaj projekat je nastavak mog rada na borbi protiv primitivizma u današnjoj kulturi, u svim jugoslovenskim republikama – koji je uzeo maha uglavnom zbog političkih igara moći koje su prouzrokovale sveopšte udaljavanje od spiritualnog”, prepisuje autor ovog teksta iz jedne od Milanovih beležnica (dobijenih pre izlaganja Milanove zaostavštine javnosti ljubaznošću književnika Saše Ilića, zaposlenog u NBS).
Na ploči će ostati pesma Crv, zapis nastao nakon što je video prvi masakr na sarajevskoj pijaci Markale.
I tu ponovo dolazimo do dve Srbije, odnosno do nepremostive podele na zločince i one koji su se tih ratnih godina progonstva zapitali “Koliko nas još ima!”. Dolazimo do žrtava i kolektivno nevinih spodoba.
Mora ovako, da se najpre prisetimo jedne od najprljavijih, najlicemernijih beleški koje su ostavile ubice Sarajeva: “Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle. Moram da proverim ovu užasavajuću vest. Zovem prijatelja Gojka Đoga da čujem njegovo mišljenje, jer je on prilično obavešten o zbivanjima u Bosni. ‘Ni govora o srpskom zločinu. Razgovarao sam sa Tolimirom. To je muslimanska nameštaljka, kao i ona pred pekarom, spremaju nam nešto opasno’. Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’ tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala. ‘To je Alijin i Silajdžićev uvod u nastavak ženevskih pregovora. Pred svaki pregovor oni serviraju poneki ‘srpski zločin’ i idu u Ženevu na pregovore kao ‘srpske žrtve’ (Dobrica Ćosić, Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012).
Maja Maričić, Milanova devojka, danas predsednica Zadužbine Milan Mladenović, podseća se tog 5. februara 1994: “Bili smo u Brazilu i na vestima videli snimke sa Markala. Milan je osećao bes, ja sam bila zabrinuta zbog toga što je polovina moje porodice živela u Sarajevu. Na početku rata Milan se upinjao da kaže istinu, da ljudi znaju o čemu je reč, a kasnije to nije imalo smisla, jer su oko Sarajeva već bili ukopani tenkovi.“
Igrači obrednog plesa
Ostali su stihovi, jedino što pesnik može.
Vi slepi
Vi gluvi
Vi sebični ljudi
Što pravite buku bez reda i smisla
Bez zašto i zato
Za koga i kako
Bez pitanja koje bi možda osušilo
Ponosni osmeh na licu bez suza
Na licu što nikada obraz okrenulo nije
Brazgotina sanduk i crv
Obrazi dlaka i krv
Vi nemi igrači obrednog svog plesa
Vi srećni u transu u svetu što postoji
Samo u glavama ljudi bez skrupula
Ljudi bez milosti
Ljudi bez sećanja
Vi što ne znate pljuskove zvuka
Boje i mirisa
Vi ljudi bez pameti
Dve Srbije, da, šta tu nije u redu? U čemu je problem? Smeta vam Druga Srbija? Za pomirenje ste?
Možda. Da čujemo, gospodo, kako pogađate tonalitet standarda Zabranjujem. Zapevajte, može i atonalno, “Ova je borba bila ispod časti, protiv razuma”. Nemate sluha? To znamo, ponovite naizust: “Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom”.
OK, drugi put (Nikad).
Lead foto: Milan Mladenović © Goranka Matić
Hvala <3
Podeli sa prijateljima