Šta ima da krije država, ukoliko je u nekom nejasnom i nerasvetljenom slučaju čista, ili ako njeni visoki nameštenici nisu počinili nešto nezakonito, u ovom slučaju neljudsko. Ima – sve ostale nezakonitosti i neljudskosti koje otkriva odmotavanje tog klupka, a vode do sumanutih ratova i njihovog podsticanja i finansiranja. Topčiderski slučaj dokaz je tog agresorskog kontinuiteta, a Dražen i Dragan možda su poslednje žrtve agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu (nije sve završeno).
Ubistvo u državi smrti
Još jednom se postavlja pitanje, a ove godine zastupnici porodica Jakovljević i Milovanović ističu i da se zna istina o tome ko je ubio njihovu decu u Topčideru. Ime ubice navodno je otkrio svedok Saša Reljić, nekadašnji pripadnik Vojske Srbije i Crne Gore, danas nastanjen u Moskvi. Prvi ga je pomenuo Boris Tadić, ministar vojni u vreme ubistva (tokom saslušanja 2018).
Zločinačka mašinerija države Srbije 5. oktobra 2004. upisala je u spisak žrtava Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, vojnike na dobrovoljnom odsluženju vojnog roka, stražare u kasarni Topčider, na stražarskom mestu pored skloništa Karaš. Sve što se potom dešavalo u režiji i realizaciji zataškavanja – niz falsifikata, lažnih nalaza i svedočenja, podmukli rat vojnih obaveštajaca protiv porodica ubijenih, pravosudni obračun sa istinom i pravdom, medijska delegitimizacija vojnika na službi u elitnoj jedinici Garda Srbije – ukazalo je na to da Srbija nije izašla iz stanja permanentne agresije, ili autoagresije, čuvanja ratnih zločinaca po cenu vlastitih nevinih žrtava. Javnost je gledala široku lepezu gnusnih denunciranja, podmetanja, pretnji i ucena, u igri je bilo sve što se može iskoristiti protiv porodica Milovanović i Jakovljević, od komšijskog opanjkavanja do sadržaja zdravstvenih kartona.
Ima svedoka koji ukazuju na to da su Dražen i Dragan videli Ratka Mladića, koga je Vojska skrivala u Karašu, zbog čega su ubijeni, odnosno da su bili smetnja istovaru/utovaru kokaina skrivanog u katakombama, odnosno podzemnim magacinima Karaša. Jedno ne isključuje drugo, naprotiv, ovaj je zločin posledica sprege zaštite tada najtraženijeg ratnog zločinca i visoko-profitnog kriminala u kojem je učestvovao vojni vrh. Zar sva dosadašnja junaštva u agresiji na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu nisu počinjena i zbog novca, kojim je podstican patriotizam.
Prikrivanje kao državni modus operandi
Šta ima da krije država, ukoliko je u nekom nejasnom i nerasvetljenom slučaju čista, ili ako njeni visoki nameštenici nisu počinili nešto nezakonito, u ovom slučaju neljudsko. Ima – sve ostale nezakonitosti i neljudskosti koje otkriva odmotavanje tog klupka, a vode do sumanutih ratova i njihovog podsticanja i finansiranja. Topčiderski slučaj dokaz je tog agresorskog kontinuiteta, a Dražen i Dragan možda su poslednje žrtve agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu (nije sve završeno).
Premijer Srbije Aleksandar Vučić obećao je decembra 2016. roditeljima ubijenih (docnije i formirao) još jednu, treću, komisiju za istragu zločina koji je, u međuvremenu, proglašen ubistvom koje je počinilo treće lice. Završeno je očekivano, kao, recimo, sa kapitalnim obrtom u slučaju ubistva mladića u pećkom kafeu “Panda” (“Znamo šta je bilo, imamo imena”). Komisija se nijednom nije sastala.
Da li se zataškavanje nastavlja, odnosno da li je Specijalno tužilaštvo pokrenulo istragu povodom svedočenja Saše Reljića – pitanja su na koja se odgovori kriju kao i na brojna dosad. Nema detalja, a beogradski portal nova.rs objavio je da je svedok saopštio ime ubice i mesto na kojem se čuvaju dosijei tajnih službi o topčiderskom slučaju.
“U izjavi Specijalnom tužilaštvu Saša Reljić je apostrofirao ime i prezime ubice dvojice gardista. Svašta je rekao na tom svedočenju, ali od tad ni pomaka. I dalje ne znamo da li je i šta rađeno po tom pitanju. On je u dva-tri navrata svedočio, dolazio iz Rusije. O tome šta je govorio, ja imam samo posredna saznanja, ali on je sa punom odgovornošću izneo neke činjenice koje je trebalo proveriti. Osim imena ubice, rekao je gde se nalaze kompletni dosijei tajnih službi o tom slučaju. To svedočenje je izgledalo uverljivo po podacima do kojih sam ja došao,” kaže zastupnik porodica ubijenih gardista, Predrag Savić.
Razmišljanje jednog običnog srpskog čitatelja krimi romana
Skrivanje Ratka Mladića nesumnjivo je bio državni posao velikog značaja, budući da je država, bila pod pritiskom, između evropskih očekivanja (aplicirala je za članstvo u Evropskoj uniji) i novog sankcionisanja neoprostivog ponašanja. Još dve žrtve u njenom tovaru bile su simptomatične. Pre topčiderskog zločina u Beogradu je boravila glavna tužiteljica Haškog tribunala Karla del Ponte i održala lekciju poslanicima u Skupštini Srbije, slušajući smeh i uvrede koje su izgovarali radikali. Tražila je Ratka Mladića, naravno i sve ostale optužene.
A istraga se pretvorila u lakrdiju, zbog koje je trebalo da odgovara vojni istražni sudija Vuk Tufegdžić. Po slovu optužnice: “Nije izdao naredbu za pretresanje objekata, kao i osoba u blizini mesta ubistva gardista. Nije saslušao stanare iz obližnjih zgrada iz kojih se moglo videti ubistvo. Uništio je dokaze naredivši da se proseje zemlja. Od 14 pronađenih čaura, samo 11 je poslao na balističku analizu. Nije naredio da se uzme parafinska rukavica od svih iz objekata, kao ni da se uradi analiza DNK tragova na automatskim puškama”.
Niko nije ni sumnjao da će i ovog državnog službenika država da zaštiti – slučaj je zastareo.
Još jedan saučesnik u ismevanju procedure ministar vojni Prvoslav Davinić imao je navodne dileme, ali i hobi. Iživljavao se: “Obdukcioni nalaz je sadržao neke elemente zbog kojih sam kao laik, ali ljubitelj kriminalističkih romana, počeo da postavljam određena pitanja…”.
Nisu odgovarali načelnik Generalštaba Branko Krga, komandant Gardijske brigade Radoslav Ćosić, čiji je sin civilno lice na službi u Karašu, te vrh Vojne obaveštajne službe.
Stigmatizovane žrtve
Haški tribunal bio je zainteresovan za slučaj Topčider. Florans Artman, tadašnja (2004.) portparolka Tužilaštva Tribunala, podsetila je u knjizi Slučaj Topčider: Anatomija jednog zločina, na to da se “premijer Srbije Zoran Đinđić gotovo godinu dana borio, najpre da natera
predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunicu da potpiše dekret za penzionisanje Mladića, što je urađeno u junu 2001, a onda da se odluka, administrativnom procedurom provede, što je trajalo do maja 2002.
“U to vreme, Mladić živi kod kuće i javno se pojavljuje u gradu. On lično potpisuje u junu 2002. svoje rešenje o penzionisanju, i to nakon što Đinđić zabranjuje da se finasira zaštita Mladića, pod pretnjom da Srbija neće više uplaćivati novac saveznom budžetu”, piše Florans Artman.
Ona ističe i to da je bilo jasno da pravda neće stići deset do petnaest hiljada učesnika u zločinima.
“Posledice su mnogo dublje, jer nije osuđena politika koja je iza tih
zločina, a nove generacije su vaspitane u zabludi da ta politika nije bila u svojoj suštini zločinačka. Rezultat: pravednici su naterani da ostanu u senci, a počinitelji zločina nisu stigmatizirani u društvu. Zbog toga što Srbija nije raskinula sa prošlošću, od nje se ne može osloboditi”, piše Florans Artman povodom topčiderskog ubistva.
Prošlo je 16 godina od ubistva Milovanovića i Jakovljevića, nakon što se objavi ime njihovog ubice, država će morati da objasni i njegove motive. Dosadašnje iskustvo govori da za to nema ni volje, ni snage i da je javnost nezainteresovana za “suvišnu” istinu. A istina je to da je Vojska, institucija u koju redovno, po istraživanjima javnog mnjenja, imaju najviše poverenja, kriminalna organizacija koja se nije suočila sa teretom zločina koje je počinila.
Majka može da razume…
Faktografija je poznata, ili traljavo i bahato prikrivena. Ostala je bol o kojem je u svom svedočenju pred Ženskim sudom u Sarajevu, decembra 2017, govorila Rosa Jakovljević, majka ubijenog Dragana.
“Posle Dragana poginulo je jedno devet vojnika, svi su stradali zbog Ratka Mladića, koji je i vama zlo napravio u Bosni. Dragan i Dražen su bili na straži u kasarni Karaš. Oficiri iz kasarne su kamere bili isključili. Prethodno su njih dvojica bili zatvoreni tri dana, jer su videli Mladića kada su ga izvodili…”, rekla je Rosa Jakovljević.
Ona je govorila o tome kroz šta su prošle porodice ubijenih.
“Ja sam majka koja je doživela da zbog njega (Ratka Mladića) izgubim sina, ni krivog ni dužnog… Nešto su videli što nisu smeli… Tu su se ranije krili i Tito i Milošević. Naš je advokat naredio da se to otvori. Tu je bilo svega, tu se moglo živeti dvadeset godina. Ali kada smo trebali da uđemo, to je sve bilo poplavljeno. Da se speru tragovi. Dragan je ubijen iz puške Dražena Milovanovića, a Dražen je ubijen iz puške moga sina. Da bi ih oljagali da su ubili jedan drugog. Vojska je tako htela da zataška zločin. Vojna je verzija bila da su se međusobno poubijali, da se zataškaju tragovi… Međutim, posle tri nedelje, tražili smo ekshumaciju i nezavisnu komisiju da se utvrdi da li su se međusobno poubijali. Država nam je odobrila. Nezavisna komisija je utvrdila da je treća osoba ubila vojnike. I iz Vašingtona i odavde, stigao je izveštaj da je ubica treća osoba. To mnogo boli i sada vam kažem, teško je, teško je živeti sa time. Svaka majka koja je imala dete to može da razume, ali ona koja to nije doživela, ne zna kako je… “, svedočila je Rosa Jakovljević.
Može li pravosuđe države – ubice da razume svedočenje majke-žrtve.
Ne. I nije u spisima predmeta Topčider.
Ni u snovima o velikoj državi.
Podeli sa prijateljima