Vučićeva suština prevare

Politika

Kosovska epopeja, državne manipulacije i izmišljotine

U Aleksincu smo videli i čuli bolesnu ekspoziciju za pohod Marka Đurića u Kosovsku Mitrovicu, Đurić je uhapšen i zlostavljan, unutrašnji dijalog prekinut, retorika se zaoštrila do našeg „orla“ na našem nebu i pretnje Hašima Tačija da se nijedan srpski vojnik neće vratiti, ako Srbi krenu na Kosovo. Oni su se, fakat otcepili, a mi im kao ne damo, glasila bi aktuelna parafraza poznate rečenica desetara JNA Bahrudina Kaletovića iz slovenačkog rata (Kolko ja kužim to, oni kao hoće da se ocepljuju, a mi im, kao, ne damo). Čekamo Crkvu da ponudi novu, modifikovanu verziju za carstvoo nebesko.

Ponovo su se 24. marta začule sirene za uzbunu u Aleksincu na dan obeležavanja godišnjice intervencije NATO u Srbiji, dva dana kasnije aktivirane su i u severnom delu Kosovske Mitrovice, a u većinskoj Srbiji nisu, a moglo je i tako, protumačene kao još jedno upozorenje na gomilu laži koja obeležava vođenje države ka opasnoj, suludoj završnici, sličnoj pripremi za oružani sukob s početka devedesetih godina prošlog veka. U gomili brutalnih i bestidnih falsifikata koje su izgovorili predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Republike Srpske Milorad Dodik, Srbi su jedino nevine žrtve nasilnika, spremne da oproste, ali ne i da zaborave, dok je NATO „udario na malu zemlju ponosnog naroda koji je bio kriv što postoji i što čuva svoje“.

"Šta danas da kažemo mi na koje je bačeno 420.000 projektila i skoro 40.000 kasetnih bombi, pošto su nam ubili 2.500 ljudi u tačno 2.500 vazdušnih udara. Jedan čovek po jednom napadu, tek da taj broj može da se podeli u sitne procente i tek da neko za ljude može da kaže kolateralna šteta i to za one koji su zločine činili - mala", izustio je Aleksandar Vučić.

Očigledno, možete da kažete bilo kakvu izmišljotinu, ali i da namerno prećutite istinu, pogotovu to kako su državne snage bezbednosti prema Albancima realizovale okrutnu odmazdu, ubivši tokom sedamdesetosmodnevnog rata 6901 Albanca, isuviše malo „za one koji su zločine činili“? Ukupan broj žrtava na Kosovu tokom rata je 13.500, poginulo je i ubijeno više od 10.000 Albanaca, više od 2.000 Srba. Crnogoraca, Roma i Bošnjaka stradalo je više od 500.

Naleti, udari, spaljena sela

Prošle godine, pored spomenika u Grdeličkoj klisuri, na mestu gde je od projektila NATO u putničkom vozu poginulo 15 osoba, od kojih 12 civila, Vučić je rekao da je NATO za 78 dana intervencije upotrebio „više od 1.150 aviona' koji su izveli više od 30.000 naleta“, te da je poginulo više od 2.000 civila, od kojih 79 dece, oko hiljadu vojnika i policajaca. Gotovo da je, nakon 19 godina, besmisleno pitati kako država ne zna ko je sve poginuo, čak i koliko je poginulih sa njenog platnog spiska. Kako su se zvali. Kako se „30 hiljada naleta“ za godinu dana pretvara u tačno „2.500 vazdušnih udara“, teško je laiku razumeti, valjda je je reč o rezultatu kombinovanja minucioznih lingvističko-statističkih modela. Pripremljenih, čuli smo, za Vučićevu prizemnu retorsku bravuru. U bombardovanju su, prema jedinom verodostojnom istraživanju Fonda za humanitarno pravo, poginule 754 osobe, 464 Srba i Crnogoraca, 207 civila, 20 policajaca i 237 vojnika, 246 Albanaca, 219 civila, jedan policajac i 26 vojnika. Poginulo je ukupno16 Roma i Aškalija, 14 civila i dva vojnika, 28 osoba drugih nacionalnosti,14 civila i 14 vojnika. Šteta koju je pretrpela Srbija je, prema različitim državnim procenama i u skladu sa upotrebnom vrednošću, od 30 do sto milijardi dolara, a nema procena o onoj koju je izazvala, temeljitom pljačkom novca, dragocenosti, automobila, teretnih vozila, nameštaja, stoke, do keramičkih pločica i lustera, te paljevinom sela, džamija, trovanjem izvora.

Vojska Jugoslavije i srbijanska policija ubile su, govore rezultati do kojih je došao Fond, u opštini Đakovica 909 albanskih civila, u opštini Orahovac 577, u Mitrovici 362, Vučitrnu 389, Peći 496, Glogovcu 640, Prištini 413, Prizrenu 414, Suvoj Reci 351.. Svako ima svoje toponime, za zvaničnu politiku Srbije važno je jedino da prećuti stradanja za koje je odgovorna država: selo Meja bilo je poprište iživljavanja čijeg smo verbalnog, arogantnog nastavka svedoci ovih dana: 27. aprila 1999. srpske snage su u tom selu i susednoj Korenici, kao da je reč o kakvom sportskom nadmetanju, ubile 349 albanskih civila, među kojima su bili i žene i deca. Njihovi su posmrtni ostaci ukopani u neposrednoj blizini mesta rođenja zločina, na policijskom poligonu u Batajnici. Pripadnici 37. Motorizovane brigade, kojom je zapovedao sadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković, ubili su 30. aprila i 1. maja 1999. više od 260 seljaka u blizini sela Šutice, Vrbovca i Čikatova. Ne zna predsednik Srbije ni to da je u ta dva dana OVK ubila ukupno 328 civila srpske nacionalnosti i 136 civila Roma, iako tvrdi da će Srbi na sintagmu „kolateralna šteta“ odgovarati imenima i prezimenima žrtava.

Budžetski masakr

Po načinu izvršenja, jedan od najstrašnijih zločina počinili su u Suvoj Reci 26. marta 1999. pripadnici Posebnih jedinica srpske policije i Policijske stanice Suva Reka. Oni su prisilili članove porodice Beriša da uđu u piceriju „Kalabrija“, u koju su bacili dve bombe, da bi potom preživele ubijali rafalima iz automatskih pušaka. Ubijeno je 48 osoba, 18 dece, od kojih je najmlađi Eron Beriša imao samo devet meseci. Teško ranjene, zločin su preživele Šureta i Vijolca Beriša, koje su gledale kako im ubijaju decu. Sličnost sa višegradskim zločinom Milana Lukića i njegovih razbojnika, plaćenim iz iste kase, neizbežna je i monstruozna.

Imamo ozleđene duše, jer je u toj tragediji nastradalo osamnaestoro dece, a najmlađi je bio moj unuk Eron od devet meseci. Stariji sin moje ćerke imao je tri godine, ćerka dvadeset pet ... Hoću jedno da potenciram, da sam kao učenik petog razreda bio naučio pesmu Krvava bajka pesnikinje Desanke Maksimović. Pitam da li su ljudi u Srbiji zaboravili taj slučaj, ja nisam i hoću da kažem, neka prelistavaju, jer u ovom slučaju u Suvoj Reci to je bilo kao u Kragujevcu. Ali ne želim nikome da mu se to desi“, rekao je Hisni Beriša, predsednik Udruženja porodica ubijenih i nestalih u Suvoj Reci. Albanaca nema među žrtvama koje pominje srbijanski predsednik.

Zločina nije bilo, tvrde saučesnici.

Braća po zločinu

I Dodik je Milorad u Aleksincu prijavio ćosićevsku nesreću, bosanskih Srba, ne pominjući da je intervencija NATO avijacije izazvana neljudskim ubijanjem Sarajeva: 11541 žrtva tokom Opsade, 1601 dete, u proseku petnaestoro mrtvih i ranjenih snajperskim hicima svakog dana. Brojke, kažu, opterećuju tekst, valjda koliko i laži kojima je do neprepoznavanja dovedena suština prevare (B. Štulić), okrenimo se istini, ima i toga kod Vučića; blagonaklono istrgnuto iz konteksta: "Nemamo pravo da zločin zovemo drugim imenom, i zbog ubijenih, zbog posledica koje trpimo, zbog potrebe da sačuvamo našu zemlju". Ko bi to sporio, kada se, napisao je Predrag Čudić još davne 1986. sve „može izračunati uz malo dobre volje“:

Gotovo sve se može otkriti instrumentima naše nauke ašovom i lopatom/

A sad da čujemo drugu stranu, pa da se dogovorimo/

Da dođemo do jedne prihvatljive cifre za sve nas/

Da zaokružimo jednom za svagda, bar zasad/

Manje-više znamo kad, gde i kako/

Ostalo je da se dogovorimo koliko/

Jer ako se ne dogovorimo, pustićemo naš narod na vaš./

Pa da vidite kako naš narod ume da grize./

Jer to je naš narod i ničiji više, mi ga nećemo lako dati./

A naš narod neće pitati zašto./

Zašto sad nije tačka našeg dnevnog reda./ 

I koga to u ovom trenutku uopšte zanima: zašto!?“

(Naša pesma, Književne novine, zabranjeni broj 703).

U Aleksincu smo, dakle, videli i čuli bolesnu ekspoziciju za pohod Marka Đurića u Kosovsku Mitrovicu, voz-ikonostas je stao u Topčideru, iako, slutio je istrajni gledalac RTS-a, poput krajiškog oklopnog iz '91, može i „mimo šina“ (ne videsmo ga u „Oluji“). Korišćen je drumski prevoz, granica je pređena zasigurno na nekom od „alternativnih prelaza“, Đurić je uhapšen i zlostavljan, untrašnji dijalog prekinut, retorika se zaoštrila do našeg „orla“ na našem nebu i pretnje Hašima Tačija da se nijedan srpski vojnik neće vratiti, ako Srbi krenu na Kosovo. Oni su se, fakat ocepili, a mi im kao ne damo, glasila bi aktuelna parafraza poznate rečenica desetara Bahrudina Kaletovića iz slovenačkog rata (Kolko ja kužim to, oni kao hoće da se ocepljuju, a mi im, kao, ne damo). Čekamo Crkvu da ponudi novu, modifikovanu verziju za carsko nebesko.

Još malo istine, Vučić je, ničim izazvan, priznao da Srbija na „teritorijalni integritet“, odnosno servisiranje Kosova, godišnje plaća iz državne kase između 520 i 530 miliona evra, što je oko milion i po evra dnevno. Ko je hteo, mogao je da zna i poslednjih dvadesetak godina. Istina u službi konfuzije.

Nikakve koristi od konstatacije da sve podseća na početak rata u bivšoj SFRJ, pogotovu mediji, iz kojih, uglavnom, čitamo da se CIA uplašila Vučićeve odlučnosti da podigne Vojsku. Večernje novosti bivšeg (novog?) direktora RTS Milorada Vučelića donele su izvesno osveženje feljtonom izvesne Jelene Matijević Srpsko DNK ogledalo, pod naslovom Genetske veze sa Indijancima (VN, 30. mart). Analize „Srpskog DNK projekta“, šta god to bilo, saznajemo, pokazuju „zanimljive, pomalo egzotične rezultate“. „Tako na primer, ima Srba čija genetika 'vuče' do Indijanaca, Čečena, Jermena, Gruzina. To su obično vrlo mali, ali ne i beznačajni procenti.“

U tim se procentima, izgleda, krije tajna o narodima-žrtvama.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged .