Četvrt veka borbe za istinu

Društvo

Tragom nominacije Nataše Kandić za Nobelovu nagradu za mir

Natasa Kandic

Mirnodopska neljudskost dobija nove pojavne oblike, sve utemeljene na laži, a pravosudno zatiranje tragova zlodela, masovnih ubistava, silovanja, proterivanja, pljačke kao da nema kraj

Nataša Kandić nominovana je za Nobelovu nagradu za mir, predlogom koji potpisuju dva američka kongresmena Roger F. Wicker, predsednik Komisije za bezbednost i saradnju u Evropi, te Eliot L. Engel, predstavnik u američkom Senatu."Gospođa Kandić osnovala je Fond za humanitarno pravo u Beogradu 1992. godine kako bi dokumentovala ozbiljna kršenja ljudskih prava, počinjena tokom sukoba vezanih za raspad bivše Jugoslavije. Više od 25 godina kasnije, Fond za humanitarno pravo nastavlja da se bori za pravdu za žrtve ratnih zločina i da se bori sa ekstremnim nacionalizmom i etničkim tenzijama koje i dalje postoje na zapadnom Balkanu", pišu predlagači Nobelovom komitetu.

Novija istorija Srbije nezamisliva je bez faktografije budžetskih ratnih zločina ove države i proglašenja njihovih kreatora i počinilaca za nacionalne heroje; većinska i neupitna podrška krvavom raspadu države i stotina hiljada porodica produžena je i nakon mirovnih sporazuma: pravosudno se u Srbiji ismeva pravda, zlikovci ostaju na svojim položajima, ili napreduju, žrtve su ponižene, njihova je patnja izložena bolesnom ruganju. Rat se nastavlja raspoloživim mirnodopskim sredstvima, mržnjom koju širi razoružana razbojnička skupina na vlasti. Novi rat vodi Srbija iz koje su s početka devedesetih odlazili tenkovi u osvajanje tuđeg, rezervisti i bolesnici, država - ubica vodi i rat za zaborav i proglašenje providnih primitivnih i nasilnih falsifikata za istinu. Mirnodopska neljudskost dobija nove pojavne oblike, sve utemeljene na laži, a pravosudno zatiranje tragova zlodela, masovnih ubistava, silovanja, proterivanja, pljačke kao da nema kraj. Dikcijom obrazloženja koje su sačinili kongresmeni: “Fond za humanitarno pravo nastavio je svoj rad kroz sukobe i u sredini neprijateljski nastrojenoj prema borcima za ljudska prava. Suviše mnogo ljudi u Srbiji pokušava da negira stravične zločine ili ih opravdava satanizujući žrtve, a još veći broj je ćutao dok se etničko čišćenje nesmetano odvijalo. Nasuprot tome, sa Natašom Kandić na čelu, FHP se javno oglašavao protiv činova agresije, izveštavao o počinjenim zločinima i odbacivao mržnju na kojoj su bili zasnovani. Iako je to nemoguće izmeriti, uvereni smo da su napori Fonda odvratili neka dodatna kršenja ljudskih prava".

Zabeležiti sumrak razuma

Hegemonistički ples raspojasanog srpskog nacionalizma pretvorio se u krvavu dramu, na red je došlo ispunjenje obećanja zapovednika Srbije Slobodana Miloševića, brutalni, svirepi rasplet: "Srbija je danas ponovo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve nisu isključene."
Tutnjali su tenkovi na pohodu ka Slavoniji, pozdravljeni ostacima zaklanih mozgova, nezaraženi mladići su se skrivali od epidemije mobilizacijskog besnila, iscrtavane su hegemonističke, nikad dosegnute, a tako željene granice, niko nije bio jači, dok su devetnaestogodišnjake vraćali u limenim kovčezima. Zlokobnom zvuku mitološke propagande Srba - žrtava, onih, jadnih, što su sejali leševe diljem bivše zajedničke države, izmišljotinama sa ekrana i predanja vikend pljačkaša, koljača i silovatelja, te blaženom miru dobrosusedskih odnosa sa takvim komšilukom, suprotstavili su se ljudi od integriteta, govoreći glasno protiv krvavih sukoba, paleći sveće u centru Beograda "Za sve poginule u ratu".
Među njima je bila i Nataša Kandić.

Godinu dana kasnije osnovaće Fond za humanitarno pravo, duboko poštujući ljudski život, kao najveću vrednost, u nameri da ponovo očoveči brojke, a one su ukazivale na efekte temeljnog sukoba sa razumom. U svoje ime i u ime onih koji ne pristaju na laž i zaborav, u ime onih koje besprizorno varaju zlikovci i nacionalisti.

“Kada je osnovan Fond, 9. decembra 1992. najstrašnija godina rata u Hrvatskoj je završena, a rat u Bosni i Hercegovini završen je u smislu etničkog čišćenja, istočna Bosna je do 14. avgusta 1992. bila potpuno etnički čista. Fond je počeo sa značajnom bazom podataka prikupljenom na osnovu pisanja medija, uključujući i one iz Hrvatske i Bosne, a meni je tada bilo jasno da treba nastaviti sa prikupljanjem podataka o onome što se trenutno događa. Što više razgovarati sa ljudima koji imaju neposredne informacije o tome šta se dogodilo, prolaziti granice kako bi se došlo do žrtava. To je bila glavna ideja, da ja i oni koji su radili u Fondu prelazimo granice, postanemo, pritom, prepoznatljivi za obične ljude, da znaju ko smo, šta pišemo i govorimo. Uspevali smo da prelazimo granice, ne misleći o svojoj nacionalnoj pripadnosti. To je, možda, jedno od naših najvećih postignuća, u regionu u kojem se ubijalo zbog ‘nepodobne nacionalnosti na ‘pogrešnom mestu’, rekla je Nataša Kandić, povodom dvadesetogodišnjice postojanja Fonda.

Kazne za zločince

Jedno od ključnih dostignuća Fonda je registar ljudskih gubitaka, zabeleženi broj žrtava i njihovih imena, na čemu je ova organizacija radila još od rata u Bosni i Hercegovini. Podaci Fonda su nužno vodili neke zločince na optuženičku klupu Haškog tribunala, docnije i sudova u državama bivše Jugoslavije. Fond je prikupio podatke o žrtvama rata na Kosovu, gde je imao svoje kancelarije, u kojima su radili ljudi različitih nacionalnosti. Već te 1998. ova organizacija uživala je poverenje stanovništva ratom zahvaćenog Kosova i svedoči o ubilačko-pljačkaškom pohodu srbijanskih snaga bezbednosti i dobrovoljnih pljačkaša sa iskustvom u prethodnim ratovima. Imena žrtava i kratki opisi događaja u kojima su stradali čuva Kosovska knjiga pamćenja, dokument koji koristi država, ista ona koja nije ni pobrojala svoje mrtve građane.

Nataša Kandić suosnivačica je Koalicije koja stvara REKOM, regionalnu komisiju koja ima za cilj da verifikuje ljudske gubitke i sačini popise koji će dobiti i državni pečat. Fond ima i Školu tranzicione pravde, u kojoj godinama student iz regiona uče o prirodi ratova u bivšoj Jugoslaviji, saznaju istinite podatke.

Godinama već, nakon početnog elana i pomoći koju je Fond pružao Tužilaštvu za ratne zločine, Nataša Kandić ukazuje na to da ova institucija “ima zadatak da štiti nakadašnju kriminalnu državu, tako što će štititi visoke oficire”. U direktnoj vezi sa ovom činjenicom je i pitanje na koje nema odgovora: kada će doći na dnevni red odgovornost policije, Vojske, medija, bankarskog sistema preko kojeg su finansirani nabavka oružja i plate dobrovoljaca, ratnika.

Fond je duže od četvrt veka grupa posvećenih ljudi koji prate suđenja za ratne zločine, u stalnoj su vezi sa porodicama ubijenih, istražuje i objavljuje na osnovu razgovora sa svedocima dosijea, svojevrsni lustracioni dokument, temelj za gotovo beskrajnu optužnicu protiv odsustva razuma i saosećanja. Filmovi, pak, Škorpioni Lazara Stojanovića i Dubina 2 Ognjena Glavonića, u čijoj je produkciji učestvovao Fond, predstavljaju nezaobilazna dokumentarno - umetnička svedočanstva državnih zločina. Do nekih je ljudi njihov sadržaj sigurno dopreo, kao što je nekakvog uticaja na svest građana Srbije imao amaterski filmski zapis streljanja Bošnjaka u Trnovu koji je Fond ustupio državnoj televiziji.

Dovoljno da gomila verbalno linčuje Natašu Kandić, donositeljku loših vesti da, eto, ova populacija saučesnika u zločinima nije baš savršena, da od linča ne dobije zaštitu države, štaviše, da je državni mediji proglase za osobu koja ne dokazuje - valjda je i za to potreban nakazni patriotizam - da ima pravo na život. Nakon nominacije prvi se žestokim napadom oglasio budžetski fašistički roto proizvod Večernje novosti, dnevnik koji potpisuje najžešća perjanica ratnohuškačkog novinarstva Milorad Vučelić, stavljajući vest o nominaciji Nataše Kandić na naslovnu stranu, pod naslovom “Podržala teroriste, sad juri “Nobela”. Jedan od pristaša udruge Dveri, prezimena Nogo, pouzdano zna da Nataša Kandić “pripada američkoj obaveštajnoj zajednici”. Najdalje je otišao parlamentarni zlikovac i predsednik Srpske radikalne stranke koji bi bio srećan da Nataša Kandić dobije Nobelovu nagradu “posthumno”.

Zločinci su pored nas

Osnivačica Fonda za humanitarno pravo nije komentarisala nominaciju, kao ni odijum poremećene javnosti. Napadi se nastavljaju, Nataša Kandić nikad nije prihvaćena, o njenom se angažmanu poodavno oglasio jedan političar, u ime naroda: “Svi zakopavaju – mi otkopavamo!”.

Posmrtni ostaci nevinih su oko nas, kao što su godinama bili u Batajnici. Ratni zločinci su na ekranima i na ulicama, sa različitim biznisom, zvanjem, činovima, stepenom opštenarodne prihvaćenosti, svojatanja.

Valjda je ratovima kraj, Nataša Kandić je strahovala: “Danas, posle dvadeset godina, ostao mi je strah da mračno doba može da se vrati. Kod nas je uvek moguć preokret, u glavi, odnosima među susedima, zajednicama, ljudima. Zato je najvažnije pronaći mehanizme koji će društvu kao što je naše pružiti garancije da se to više neće dogoditi”.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Društvo, Tekst, Vesti and tagged , , .