Lingua blablativa – Deca

* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.

Upad pripadnika/ca pokreta „1od5miliona” predvođenih predsednikom pokreta Dveri, Boškom Obradovićem, u zgradu RTS-a, te hapšenja koja su nakon toga usledila, izazvali su bujicu reakcija u javnosti. Policija je u nedelju 17. marta uhapsila organizatore protesta Miodraga Simovića i Krstu Tomkovića, redara na protestima Uroša Savića, studenta FPN-a Stefana Simića, dva člana PUF-a, zatim studenta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Zdravka Fijata, kao i mladiće Stefana Novakovića, Miloša Dekića, Nikolu Dragosavljevića, ali i srednjoškolca Pavla Cvejića.

Poslednji među njima, srednjoškolac Pavle Cvejić, postao je predmet političke manipulacije kako vlasti, tako i opozicije. Dok ih pripadnici i pripadnice pokreta „1od5miliona” koriste da dokažu opresivnost i autoritativnost vlasti i policije, odustvo slobode govora, mogućnost javnog okupljanja i protestovanja, vlast ove ljude naziva decom (koji su, sem Pavla Cvejića, punoletni), ne bi li umanjila njihovu političku i građansku odgovornost, na koju poziva predstavnike opozicije. Iako ova deca nisu deca, zanimljivo je razmotriti takvu vrstu upotrebe reči deca, u svrhu političke manipulacije.

Predsednik Aleksandar Vučić obratio se i „roditeljima mladih ljudi” koji su uhapšeni i pozvao ih da razmisle ko je zloupotrebio njihovu decu: Neko ih je pozvao u šetnju, pune energije i želje da nešto menjaju – mladi ljudi su uvek puni takve energije, a onda ih je poveo na RTS i naterao da urade nešto nezakonito. Ali sebe nije izložio, nije ni prijavio protest nego se krije iza devojke ili devojčice, za koju svi znamo da nikoga ne predstavljaⁱ, kao i Nisu ta deca kriva, nego oni koji su ih zloupotrebili da bi došli na vlast!ⁱⁱ Ministar policije, Nebojša Stefanović, koristi reč u istom onom maniru optužbi opozicije za političku manipulaciju vlasti: To je zloupotreba dece, neko ih nahuška da upadnu u RTS guraju mlade u sukobe da bi sačuvali svoje fotelje!ⁱⁱⁱ

Sa druge strane, veoma široko definisana opozicija takođe koristi reč deca ili reč mladi da uputi na sveopšte nezadovoljstvo svih društvenih grupa društvenim uslovima, zbog kojih se i priključuju protestu. Podrška deci koja održavaju proteste „Pravda za Pavla” – povodom hapšenja maloletnog „druga”, postala je sveprisutna na društvenim mrežama u formama optužbe na račun vlasti koja hapsi decu i izražavanja ponosa što se mladi bune na ovaj način. Dramaturg Siniša Kovačević, kao pripadnik opozicije, u svom govoru takođe nije zaobišao našu decu: Naša deca treba da idu u svet, ali ne trbuhom za kruhom. Moramo pomoći Srbiji da opstane. Neće nas biti ako bude drugačije. On je na svom tviter nalogu 18. marta napisao: Ne boj se Pavle dok imas ovakve drugove. Ne boj se dok imas ovakve profesore. Napravićemo državu koje si ni ti ni tvoji vršnjaci nećete stideti i koju ćete voleti ljubavlju od koje se peva, jer će ona to zasluživati. Ponovo ste nas napravili ponosnim Opet imamo motiv. Imaš moju reč.”^iv Deca i mladi na ovaj način postaju simbol, objekat lišen svog subjektiviteta, dakle Objekat lišen političkog sopstva i sveden na još jedan predmet korišćenja obe strane, i vlasti i opozicije, za svrhe svoje političke borbe.

Aktuelna vlast ima veoma dugu istoriju manipulacije pojmom deca, najčešće u obliku naša deca, a obično u političkim govorima ili izjavama u kojima želi da ukaže na važnost realizacije neke namere u budućnosti. Na taj način, posebno u izjavama predsednika, deca funkcionišu kao metafora budućnosti, kao obećanje. Tokom svoje kampanje pod nazivom „Budućnost Srbije”, započete početkom februara 2019. godine, predsednik Srbije je pri svojim posetama raznim srpskim gradovima vrlo često koristio reč deca ili sintagmu naša deca:

Idemo u budućnost! Gradimo budućnost naše dece! Živela Srbija^v, Šta je važnije od toga da deci ostavimo sigurnu budućnost?^vi, Neću da naša deca plaćaju naše dugove!^vii, Hoćemo da naša deca imaju sigurnu budućnost, a ne da vraćaju naše dugove.^viii, Vidim mnogo dečice, njima nećemo da ostavimo dugove. Hoćemo da dečica imaju budućnost., Želeo sam da čujem ljude i vidim šta je to što možemo da uradimo da kao država pomognemo, što možemo da učinimo da ljudi osećaju sigurnost za sebe i svoju decu.^ix

Manipulativnost upotrebe ovih reči funkcioniše dvojako – s jedne strane to je manipulacija značenjem reči, a s druge manipulacija odraslima kao glasačkim telom, čija slaba tačka su upravo njihova deca. Reč deca u ovakvom govoru postaje prazna metafora lišena svog značenja, floskula kojom se manipuliše u svrhe dobijanja političkih poena. Ona ne znači više dete kao mlada jedinka društva, već znači zapravo obećanje za budućnost pod uslovom održanja postojeće vlasti na poziciji moći i u budućnosti. Naime, da vlast zaista brine o deci i ima tu nameru, ne bi upotrebljavala futur u svojoj retorici, već bi govorila u sadašnjem vremenu o trenutnim problemima dece i mladih i načinima na koje ih rešava. Mladi ne žele nikakvu budućnost u Srbiji, već im trebaju dostojanstveni uslovi života u sadašnjosti.

Deca nisu samo predmet manipulacije jezikom, već se koriste kao deo političke kampanje za dokazivanje empatičnosti i brige, kao ultimativnih potvrda ljudskih kvaliteta. U tom svetlu, treba pomenuti skandal nastao povodom predsednikove posete hematološkom odeljenju Instituta za majku i dete u Beogradu. Naime, on je bez zaštite obišao mališane u jeku epidemije gripa, u pratnji novinara i kamermana, za što, po mišljenju stručnjaka, nije postojalo nijedno epidemiološko pravilo po kojem predsednik države (ili bilo koje lice bez odobrenja) ima pravo da obilazi decu sa najtežim oboljenjima.^x Na optužbe predsednik je odgovorio: Kako da odbijem majku koja hoće da se slikam sa njenim detetom?! Skočili su kao da sam nekog ubio, a nikog nisam uvredio, samo sam zagrlio to divno dete.^xi

Deca funkcionišu kao jezičke metafore, ili pre metonimije, najčešće u narativu o budućnosti nacije. Ovakvom korpusu pripadaju i javne optužbe i sadašnjeg i prošlog patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve o ženskom čedomorstvu abortusom ili o beloj kugi, za koju se, takođe, optužuju žene. Ovaj nacionalistički diskurs vođen je idejama da svako ubistvo deteta, rođenog i nerođenog, najveći greh – kako to patrijarh Irinej kaže, „Svako dete je božiji dar.”^xii Deca su tako ponovo viđena kao sredstvo, ovoga puta, za obnovu nacije, a žene kao „proizvođačice” ovog sredstva. Tako namernim korišćenjem reči čedomorstvo, umesto reči abortus ili prekid trudnoće, ističe se stav da je abortus ubistvo deteta. Takođe, u slučaju Božićne poslanice patrijarha Pavla iz 1995, žena čini dvostruki greh i prema detetu i prema naciji. Deca su, dakle, čak i nerođena predmet političke manipulacije u nacionalističke svrhe.

Za kraj teksta podsetimo se i jednog primera nacionalističkog diskursa iz pop kulutre – pesme Riblje Čorbe „Decu ti neću oprostiti” pisane u znak sećanja na NATO bombardovanje 1999. čiji refren glasi: Zašto su tvoji meci išli ka mojoj deci, o njima sanjam i maštam, decu ne mogu da praštam. Isti diskurs koriste sada i pripadnici/ce opozicije, ne praštaju decu – njihovo hapšenje, njihovo emigriranje, njihov loš društveni položaj zbog kojeg su sada nezadovoljna, a sve zbog budućnosti u kojoj nemaju perspektivu. Sa druge strane, stav predstavnika vlasti jeste da su ta deca samo oruđe za političke poene opozicije, što ih nimalo ih ne sprečava da tu istu, našu decu (budućnost Srbije!) hapsi.