U brojnim srpskim dnevnim listovima u poslednjih nekoliko dana prenesena je “vest” o navodnom spremanju zavere protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića. “Vest” je potekla od autorskog teksta Ljube Karana, “Omča” za Srbiju, objavljenom u listu Pečat, 19.7. a koji su naknadno kopirale gotovo sve medijske kuće u službi vladajućeg režima, na čelu sa Večernjim Novostima. Opozicija je na tekst reagovala burno, odgovorom koji je zapravo napad i optužba da se zavera zapravo sprema protiv njenih članova a ne vladajućeg vrha.
Tekst Ljube Karana počinje iznošenjem stava bez konkretnih informacija i logičke argumentacije, budući da se “potvrde” o istinitosti stava toliko podrazumevaju da autor teksta nema razlog da govori u formi priloga informacija, već u obliku apstrahovanja političkog stava u evidentnu istinu, spoznatljivu “zdravim razumom”:
Iz dana u dan stižu sve jasnije i konkretnije potvrde o nečemu što odavno znamo, da se protiv Srbije vodi specijalni rat. Nedavno su neki srpski mediji obelodanili informacije, za koje tvrde da su iz obaveštajnih izvora, o tome da je Zapad pokrenuo operaciju „Omča“ u kojoj je razrađen plan za slom Srbije.
Ovaj “specijalni rat” i “plan za slom Srbije” ima pre svega oblik teoretisanja zavere protiv predsednika Vučića. Kao razlozi i krajnji ciljevi ove akcije navodi se svrgavanje ili ugrožavanje predsednika, koje je u ovom slučaju povezano direktno sa opstruiranjem napretka cele države Srbije na političkom i ekonomskom nivou. U osnovi tog stilskog i logičkog poistovećivanja države i predsednika stoje pretpostavke koje nisu dovedene u pitanje (1) da predsednik ovu državu vodi putem napretka što implicira da svako ko je protiv njega je ujedno i protiv napretka države (2) da je moć, identitet i slika države prevashodno povezana sa njenim predsednikom kao ličnošću što implicira podrazumevanje autoritarnosti kao prirodne ovoj državi. Ova poistovećenja koja su česta i u govoru o predsedniku i u predsednikovom govoru su zapravo na taj način političko i retoričko oružje za binarnu podelu političke scene Srbije.
Ta podela na nas i njih poznato je huškačko sredstvo u medijskom govoru za vreme raspada Jugoslavije devedesetih godina, a kako svedočimo po ponašanju i izjavama članova Vlade, poput ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, premijerke Ane Brnabić ili po govoru crkvenih ličnosti poput patrijarha Irineja, kao i stavovima regionalnih političara poput predsedavajućeg Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, ovo je i dalje aktuelno sredstvo političke i društvene destabilizacije u regionu. Polarizacijom ovog tipa pospešuje se posmatranje bilo koje opozicije, ali što je još opasnije, razlike (nacionalne, verske, političke, etničke, polne), kao označitelja “neprijatelja” Drugim.
Operacija “Omča” navodno (izvor: Alo!) podrazumeva sedam strateških ciljeva:
- cilj ostvarivanje plana pune kosovske nezavisnosti;
- rad na vrbovanju ključnih generala u vojsci i policiji koji bi u datom trenutku trebalo da otkažu poslušnost državnom vrhu;
- pojačaće se pritisak na Srbiju preko opozicije, a postoji i mogućnost izazivanja planskih sukoba sa organima bezbednosti;
- ako se stvari oduže, probaće da ostvare hrvatski scenario i naprave novu "Oluju";
- ekonomsko urušavanje Srbije, podrška socijalnim nemirima;
- kriminalizacija predsednikovih najbližih saradnika i članova njegove porodice; i
- aktiviranje "spavača" u redovima vladajuće koalicije.
Dakle, u ovom diskursu predsedniku Srbije se “smešta” priznavanje nezavisnosti Kosova, ekonomska propast Srbije, a kritikuju se i članovi njegove porodice, pre svega kao članovi njegove porodice a ne kao počinioci krivičnih dela. Ovakva retorička figura za cilj izvesno ima uklanjanje predsednikove političke odgovornosti za političku, društvenu i ekonomsku situaciju u državi, čime se ujedno lik Vučića viktimizuje. U praksi bi to značilo - priznao, ne priznao nezavisnost Kosova, predsednik nije kriv za tu političku odluku (bila mu je nametnuta, bio je uslovljen, smestili su mu i sl.), ako Srbija ekonomski propadne (čudno da se o ovom govori, budući da stalno slušamo o investicijama i ekonomskom rastu države u poslednjih nekoliko godina) predsednik nije kriv za situaciju, ako je član stranke ili porodice počinio krivično delo, opet predsednik nije odgovoran što se to delo ne osuđuje! Ali ne samo da nije sada kriv za posledice ili odsustvo reakcije, već nije kriv ni retrospektivno, jer je operacija sada u završnoj fazi:
…(I)mamo razloga za zabrinutost jer bi „Omča“ mogla da bude neka završna, presudna faza u dugotrajnom prljavom nastupu prema Srbiji i njenim interesima. I sam naziv operacije je svojevrsna pretnja jer oslikava prave namere vodećih država NATO i njihovih obaveštajnih službi.
Ovaj dugotrajni plan morali su sprovesti “oni”, politički neprijatelji predsednika, a samim tim državni neprijatelji Srbije. Na ovoj listi zaverenika našli su se manje-više, svi, od standardnih neprijatelja poput “Zapada” (redovno posmatranog kao politički i kulturno homogen i integralan entitet) i NATO-a, preko neprijatelja-suseda i njihovih obaveštajnih službi (opet standardnih Hrvatske, Albanije i “lažne države Kosovo”) do opozicije i tajkuna “kojima Vučić ugrožava poslovne interese” (ponekad poistovećeni sa opozicijom, ponekad odvojeno navedeni) i na kraju “spavača”, insajderskih neprijatelja predsednika koji se nalaze u samoj stranci. Ne iznenađuje učešće država poput Crne Gore (koja dela po nalogu “Zapada”), već država od kojih se to nije očekivalo - Rumunija i Bugarska.
Da bi “razotkrili” i razumeli upletenost svih ovih neprijatelja, tvorci zamisli o operaciji “Omča” uključuju u analizu i aktuelne političke fenomene. Tako se izjava bugarskog premijera Bojka Borisova tumači u svetlu zavere protiv Srbije (“Zapad” dao direktive, a “od pre dva meseca bugarska obaveštajna služba uključila se u zajednički podrivački rad protiv Srbije”), rumunsko sprečavanje da u Srbiju preko Dunava stignu tenkovi T-72 i transporteri donirani od Rusije ili rasprava koju Crna Gora ima sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom oko imovine. Vrhunac ovog povezivanja predstavlja tumačenje spoljne politike od strane Večernjih Novosti odnosno nalaženje veze između zavere “Zapada” da potčini Sriju i “žestokog napada” na Srbiju da mora okončati negiranje genocida u Srebrenici, koji kako ove novine tvrde “ nije počinjen”.
Viktimizacija predsednika kao sredstvo demagogije vidljiva je ponajviše u diskursu o personalnim napadima na ličnosti njegove vlade, stranke i kompromitaciju ličnosti predsednika. Tako je osporavanje diplome Nebojše Stefanovića ili “fabrikovanje bombastičnih afera vezanih za članove porodice predsednika” tumačeno u svetlu zavere protiv njega. Svi su se urotili (“pojedinci, ohrabreni obećanjima iz stranih ambasada već prave dilove sa nekim opozicionim partijama”) da šire “izmišljene afere o Vučiću, njegovoj deci i saradnicima” a sve kako bi zadali “konačan udarac i nasilno srušili Vučića sa vlasti”. Posebno je zabavno uvođenje psihološkog efekta kao razloga za izmišljanje vesti: “jer je procenjeno da to (izmišljanje afera) ostavlja jak psihološki efekat na njega (predsednika) i ometa njegovo fokusiranje na druge važne stvari.”
Opozicija za to vreme pokušava da preuzme ovaj model samoviktimizacije za sopstvene borbe.
Opozicionari pak tvrde da im vlast “stavlja omču” njima, a da za to koristi prošle godine formirano Odeljenje za posebne aktivnosti UKP-a. Predsedavajući Saveza za Srbiju Dragan Đilas pozvao je Republičko javno tužilaštvo da sasluša Ljubana Karana, da bi se izjasnio odakle mu podaci koje iznosi u tom tekstu ili da ga optuže za uznemiravanje javnosti, dodajući da su lideri Saveza za Srbiju od ljudi iz policije dobili potvrdu da su praćeni i prisluškivani. Kako prenosi N1, Karan je izjavio da je za operaciju "Omča" čuo kao i svi drugi građani: “To je bilo u štampi, a ja sam samo koristio njihova saznanja koja sam razradio u svojoj analizi”. Đilas je rekao i da SZS ima podatke da je 8. septembra prošle godine počela akcija Uprave kriminalističke policije kojom se prate lideri opozicije. Dok opozicija tvrdi da su informacije dobili od pripadnika MUP-a, MUP demantuje sve njihove navode:
Neistine koje su iznete o nedavnom formiranju Odeljenja za posebne aktivnosti i to navodno zbog praćenja funkcionera Saveza za Srbiju, već prelaze u domen naučne fantastike s obzirom da ovo Odeljenje u MUP-u postoji od 2001. godine i da u njemu i dalje rade ljudi koji su tu od samog formiranja. Pripadnici MUP-a sve mere iz svoje nadležnosti preduzimaju isključivo u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, tako i praćenje ili nadzor komunikacije bilo koga nije moguće sprovesti bez naredbe suda, i to samo ako su ispunjeni zakonski uslovi koje predviđa Zakonik o krivičnom postupku.
Usvajanje teorija zavere zarad samoviktimizacije, demagogije i distanciranja od političke odgovornosti koriste dakle obe strane polarizovane političke javnosti “Srbije”. Rezultati nedavne ankete Fakulteta političkih nauka pokazuju i da što su ispitanici konzervativniji, etnocentričniji, autoritarniji i otuđeniji od politike, pokazuju znatno veću sklonost ka verovanju u teorije zavere. A istoričarka Dubravka Stojanović je u jednom intervjuu opisala prirodu ovih teorija:
Svaka teorija zavere je uspešna onda kada budi određene emocije. Te emocije su uvek uperene protiv nekoga koji vam navodno radi o glavi. Na taj način se otvara ventil mržnje za strašne socijalne frustracije koje se zbog izuzetno teške ekonomske situacije svakodnevno akumuliraju. Sve možete da kažete. U tome je ogromna privlačnost teorije zavere, jer možete da pravite najneverovatnije konstrukcije. Setila sam se naših zajedničkih knjiga, balkanskih udžbenika istorije. Taj projekat je u Grčkoj napadnut kao jevrejsko-soroševsko-osmanska zavera. Ako možete da nađete takvu zaveru, onda zaista sve možete da nađete. Teorija zavere je ogromno polje slobode.
Izgleda da je afera “Omča” tipičan predstavnik svoje vrste, zavera u kojoj srpski režimski mediji ili predsednik koriste ovo ogromno polje slobode za političke poene, samo što to izgleda čini i opozicija, tako smanjujući jedni drugima šanse da postignu ikakav kredibilitet.
* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.