Završavam radni dan, zatvaram kompjuter i krećem ka Centru za kulturnu dekontaminaciju na otvaranje sedmog festivala „Mirëdita, dobar dan!”. Više se plašim da li ću uspeti da nađem parking mesto na Slaviji nego grupe onih koji se okupljaju samo povodom festivala, ali sa druge strane kordona.
Kao što je na pitanje novinarke odgovorila Fiona Jelići, koordinatorka festivala iz Inicijative mladih za ljudska prava, da li se plaši za sopstvenu bezbednost: “tužno mi je to što nas više oni ni ne plaše, jer smo se navikli na njih”. Međutim, ti bacači baklji pod vođstvom žene od metar i šezdeset (to sama za sebe kaže u pokušaju da se predstavi naivno i nevino), mnogo više zanimaju medije nego sam program festivala. Nasilje je sigurno kliktabilnije od kulture.
Zato baš ovde ne želim da se bavim njima. Oni će proći. Oni će biti prošlost brže nego što mislimo. Kad se setim prvih godina festivala “Dani Sarajeva u Beogradu” u čijoj sam organizaciji učestvovala, bilo mi je nemoguće da zamislim da ćemo nekad moći da ga organizujemo bez policije. A onda više nije ni bilo potrebe da ga organizujemo. Ispunio je svoju svrhu. Sarajevo i Beograd kroz sve te godine izgradili su neke nove neraskidive veze. Par godina posle “Dana Sarajeva” organizovan je i festival “Sarajevo ljubavi moja” u tadašnjem Mikseru. Izvođači iz Sarajeva dolaze u Beograd i obrnuto. Umetnici se razmenjuju a sa njima i svi mi ostali. Tako će biti i sa Mirditom.
Zato, hajde da se večeras fokusiramo na ono što će se dešavati u narednim danima festivala a ne na ono što ga okružuje. U petak na programu festivala je debata “Kosovo – nasleđe sećanja” u 12 časova a u 18 časova je otvaranje istoimene izložbe, u prostoru Inicijative mladih za ljudska prava u Dobračinoj 4, dok u subotu goste očekuje od 18 časova debata “Tranziciona pravda na Kosovu danas”, zatim promocija zbirke priča “Ričard Gir je bio ovde” autora Tristana Halilaja – priča koje su po prvi put objavljene na srpskom jeziku, uprkos tome što je maternji jezik Halilaja albanski kao i prokekcija filma “Agina kuća” rediteljke Lendite Zićeraj u 20:30.
Nemojte da propustite ovu priliku da upoznate bolje kosovsku kulturnu scenu, steknete neka nova poznanstva i prijateljstva. Za kraj, za sve vas koji niste bili na otvaranju večeras, delimo ovaj govor koordinatorke festivala Fione Jelići koji je, doduše prekinut na kratko u jednom trenutku, uspeo da dočara sve ono zbog čega je važno da se u naredna dva dana i narednih godina okupljamo, bez obzira na one sa druge strane kordona.
Drago mi je što vas sve vidim večeras ovde, uprkos svim poteškoćama i izazovima koje nam je pandemija donela u poslednjih nekoliko meseci. Neko ipak večeras nije sa nama, a da nje nije bilo, festival “Miredita, dobar dan” ne bi imao svoj dom. Da Borke nije bilo, mi ne bismo sada bili ovde. Vređa nas kada se pitaju da li se plašimo ljudi sa druge strane, sa druge strane kordona. Borka se nikad nije plašila.
Ona je poslednji put ovde bila prošle godine na otvaranju festivala, kada je bačena dimna bomba u dvorište. To je poslednje što je videla u svom dvorištu.
Pitaju se do kada ćemo organizovati ovaj festival? Ovaj festival nema rok trajanja. Kada se bude realizovao bez policije, bez kordona, tada nije ispunjena misija festivala, tad je samo vreme za PRAVI festival. Misija festivala Miredita dobar dan od samog početka jeste povezivanje ljudi iz Beograda i Prištine, Srbije i Kosova – da ljudi putuju, okupljaju se, rade zajedno, druže se i zabavljaju.
Pre nego što smo stigli da normalizujemo putovanje preko Merdara, druženje ovde u CZKD-u, i piće kasnije u Malom Parizu ili negde u Cetinjskoj – ništa od toga više nije poželjno ili čak dozvoljeno. U doba zatvorenih granica i fizičke distance – mi i dalje spajamo ljude. To je naša obaveza.
Kada ćutimo, ne radimo i ne pričamo ništa, Beograd i Priština, Srbija i Kosovo – idu sve dalje jedni od drugih. Zakon inercije u našem slučaju dokazuje da ako nema velike energije koja je uložena u dijalog i saradnju, ostajemo na vetrometini mržnji i nacionalizama. Mirdita teži miru.
Dosta je širenja laži, propagande i mržnje. Na mladima je ostavljen teret da mire ono što su ranije generacije posvađale. Mi želimo da budemo ti koji će poslati poruku mira u svet tako što ćemo sesti za isti sto sa mladima sa Kosova, tako što ćemo sa njima razmeniti mišljenja, kulturu. Naš festival je mesto okupljanja onih koji su najposvećeniji saradnji između dva društva, pre svega umetnika, ali i građana – aktivista, novinara, političara, mladih ljudi.
Sa druge strane, bukvalno sa druge strane, sa druge strane kordona, naš festival je mesto okupljanja najžešćih protivnika pomirenja i normalizacije odnosa. Godine prolaze, a isti scenario se ponavlja. Mi govorimo o miru, oni odgovaraju pretnjama i nasiljem. U našim društvima – u Beogradu i Prištini, nȃs posmatraju kao dva ekstrema.
Mi nismo ekstremisti. Mi smo borci za mir i ljudska prava i pravdu. Mir, ljudska prava i pravda su vrednosti na kojima su naša društva načelno zasnovana, a mi želimo da im damo sadržaj i suštinu. Za to tražimo podršku svih. Ništa ne sme da nas obeshrabri, a nadam se da i vama ovaj festival daje podstrek i podsetnik da je pomirenje, zasnovano na razumevanju i poverenju, najvažniji zadatak naše generacije.
Podeli sa prijateljima