Dok pre neki dan sedim na još jednom pretresu u predmetu Srebrenica-Kravica, razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji odvijaju u tišini, isto onako kao što su se i ratni zločini dešavali, pa zataškavali – bez uznemiravanja finog sveta koji se ne interesuje mnogo za patnje drugih i jako ljuti na reč “genocid”. Razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji dešavaju van konteksta jer mi kontekst ne znamo. Naš kontekst su oblikovali ratovi, proterano stanovništvo, ubijeni, silovani i oni koji se i dalje vode kao nestali i jako je prijatno da ga ne znamo.
U decembru prošle godine sedim sa drugom koji mi govori da za koji dan ide na suđenje. Za Srebrenicu, ubistvo 1313 Bošnjaka u hangaru Kravica. “Jel mogu s tobom?”
Nekoliko dana kasnije se zapravo i penjem stepenicama Višeg suda u Beogradu, što je još neverovatnije od otkrića da uopšte smem da prisustvujem suđenju, ako nisam sudija, advokat ili stranka. Prolazim kroz metal-detektor (nije zapištao, jes!), pokazujem ličnu kartu i ostavljam telefon. “Sudnica broj jedan, sudija Mira, publika” – izgovaram ono što mi je M. rekao da treba da kažem na portirnici, ono što sam prethodnih trenutaka uvežbavala u sebi jer, šta znam, možda me ne puste ako se zbunim.
Penjem se dalje, do prvog sprata i sudnice broj jedan, koja je verovatno najsličnija onima koje gledamo u filmovima. Sudsko veće na čelu prostorije, mesto za svedoka ispred njih, levo i desno mnoštvo stolica po kojima se raspoređuju advokati, zamenici tužioca za ratne zločine, zastupnici žrtava… Zatim rešetke, pa optuženi, iza njih staklo i publika. Publika… Da, nekad zaista izgleda kao da je ono što se unutra odvija predstava.
A u toj publici, iza optuženog koji se svaki put javlja dižući tri prsta, sede Majke Srebrenice i to njegov gest čini baš dosta neprikladnim. Zapravo, mislim da je bolje reći jezivim. Tu je i čovek sa crvenom beretkom, kao i fino obučeni mladić, ali sa promašenim detaljem koji kvari celu kombinaciju – bedžom sa natpisom “U Srebrenici se nije desio genocid”. Osim njih, nekoliko predstavnika nevladinih organizacija i medija. I ja, tada ne sasvim sigurna u kom kontekstu. Svedok odbrane govori o tome kako je, eto, među zarobljenim Bošnjacima nastalo neko komešanje, te je neko od vojnika u afektu zapucao. I pobio 1313 ljudi. U afektu! Nerviram se, ali moram da ćutim. Ovo nije Kafkin roman i publika ne sme da dobacuje i navija.
Prvi put na suđenju je bio uzbudljiv i zbunjujuć. Bio je važan. Bio je toliko važan da u januaru odlazim na nastavak glavnog pretresa, a zatim i pravim raspored suđenja i pozivam ljude da idu sa mnom. Sada svakog meseca pravim raspored suđenja za ratne zločine, kako bih ga učinila dostupnijim ljudima koji i ne znaju da on postoji. Ljudima koji ne znaju da se suđenja odvijaju, koji ne znaju da mogu da im prisustvuju. Ljudima koji ne znaju kako.
U međuvremenu shvatam da su optuženi koji dižu tri prsta mnogo manji problem od suda koji porodice koje dolaze is Bosne i Hercegovine ne obaveštava na vreme da pretres neće biti održan, zbog neodazivanja svedoka, na primer. Shvatam da su odlaganja česta, da su nekad opravdana, a da su nekad baš zgodna slučajnost da se suđenje razvuče u nedogled. Dolazim na otkazana suđenja jer obaveštenja na sajtu Tužilaštva za ratne zločine nema. Sad malo jeste Kafkin roman. Sedim na suđenjima na kojima se izvode pisani dokazni predmeti koje ne mogu da vidim jer ekrani za publiku ne rade toliko dugo da se ni kolega koji prati suđenja od 2005. godine ne seća kada su bili u funkciji. Mislim o rečenici nekog britanskog lorda “Nije dovoljno da pravda bude izvršena, već je potrebno da se vidi da je izvršena.” Upoznajem se sa novinarkama BIRN-a, Danasa i Deutche Welle-a koje redovno izveštavaju sa suđenja, prepoznajem se sa osobljem iz obezbeđenja…
Dok pre neki dan sedim na još jednom pretresu u predmetu Srebrenica-Kravica, razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji odvijaju u tišini, isto onako kao što su se i ratni zločini dešavali, pa zataškavali – bez uznemiravanja finog sveta koji se ne interesuje mnogo za patnje drugih i jako ljuti na reč “genocid”. Razmišljam o tome kako se suđenja za ratne zločine u Srbiji dešavaju van konteksta jer mi kontekst ne znamo. Naš kontekst su oblikovali ratovi, proterano stanovništvo, ubijeni, silovani i oni koji se i dalje vode kao nestali i jako je prijatno da ga ne znamo. Ali, ne sedim sama. Pored mene je dečko koji baš svašta želi da zna, i koji, iako se malo plaši, misli da je važno da svojim pitanjima pokvari tišinu.
Od početka ove godine se više mladih ljudi zajedno sa mnom pelo stepenicama Višeg suda do sudnica broj jedan, dva, četiri, bilo uzbuđeno dok prolazi pored optuženih i šokirano njihovim prosečnim i neupadljivim izgledom, izgledom ljudi koje ni po čemu ne bismo primetili u gužvi na Terazijama. Volela bih da ih ubuduće bude još mnogo, da razgovaramo na klupama prvog sprata dok čekamo da se vrata sudnice otvore, da postavljamo pitanja… I da promenimo kontekst. Raspored suđenja možete da pogledate ovde, a tu je i moj mejl. Uvek me obraduje kad zazvoni.
Podeli sa prijateljima