Cancel culture ili Call-out culture (još nazvane i outrage kultura) je oblik javnog, najčešće online ponižavanja, osuđivanja i posramljivanja na društvenim mrežama, čiji je cilj da pojedince/ke ili grupe optuže za njihove iznete uvredljive stavove. Odnosi se takođe i na bojkot osobe, najčešće selebritija, kompanije ili brenda, zbog javnog šerovanja određenog stava bilo u njihovoj prošlosti ili sadašnjosti. Cancel kultura ima svoje pobornike/ce najčešće među milenijalsima i gen-Z, dok se protivnici nalaze u starijim generacijama, među politički konzervativnijim ili desničarskim strujama, ali i među selebritijima koji su snosili posledice ove kulture, zasluženo ili ne.
Skorašnje samoubistvo Karolin Flek, TV voditeljke, u javnosti je shvaćeno kao krajnja posledica ove kulture, kao vrhunac njene “epidemije”. Voditeljka je pronađena mrtva u svom stanu u Londonu nekoliko nedelja pre zakazanog suđenja. Flek je privedena jer je optužena za fizički napad na svog partnera Luisa Bartona u njihovom domu, usled kog je on zadobio povrede glave. Novine i online mediji ispratili su ceo incident sa vrlo negativnim komentarima što je doprinelo javnom linču voditeljke i naposletku njenom samoubistvu, dok je broj pozitivnih i negativnih članaka došao u balans tek sada u februaru, mesecu njene smrti.
U blažem obliku ova kultura doprinosi ekskomunikaciji, osudi i posramljivanju određenih ličnosti iz sveta pop kulture, politike ili medija uopšte, kao i ekonomskom krahu brendova. Takođe, ova kultura doprinosi i psihičkoj nestabilnosti, emotivnim problemima i željom za povlačenjem sa mreža. Nedavno je popularna pevačica Bili Ajliš izjavila kako je prestala da čita komentare jer joj je to uništilo život. Ona se povukla sa društvenih mreža jer joj kako kaže ugrožava mentalno zdravlje: “Cancel kultura je potpuno luda. Internet je samo gomila trolova. Problem je što je dosta toga zaista smešno. Zato mislim da niko ne ume da stane. Gore je nego što je ikad pre bilo… Do sada sam čitala komentare. Trebalo je odavno da prestanem. Htela sam da ostanem u kontaktu sa fanovima, da pričam sa njima ali su ljudi to upropastili.”
Primeri cancel kulture primenjene na selebritije u skorašnje vreme su javne osude spisateljice JK Rouling, komičara Kevina Harta, umetnice Lene Daram, te TV lica Rozen Bar, Šejn Gilis i brojnih drugih. Prošlog decembra je poznata autorka Hari Potera na svom Tviter nalogu stala u odbranu Maje Forstater, Britanke koja je izgubila posao jer je tvitovala da proširenje zakonske definicije “žena” na trans-žene obesmišljava dosadašnju borbu za ženska prava. Komičar i glumac Kevin Hart nije vodio Oskare, iako je najavio da će, nakon što je doživeo online linč povodom svojih homofobičnih tvitova objavljivanih od 2009 i tokom narednih godina. ABC je otkazao emisiju Rozane Bar 2018 nakon rasističkog tvita, a Šejn Gilis prestaje da vodi Saturday Night Live nakon što je u javnosti istaknuto da je imao niz uvredljivih rasističkih i homofobičnih komentara.
Kako ova kultura funkcioniše i ko su njeni akteri/ke? Cancel kultura je u tehničkom smislu posledica algoritama društvenih mreža koji su programirani tako da preporučuju sadržaj koji je “emotivno blizak” ili izaziva jako angažovanje, koji je goruća tema među sadržajima koji korisnici/ce konzumiraju. Feministkinjama/ima će izlaziti sadržaj vezan za prava žena, raspravu oko trans pitanja, ili pak patrijarhalni sadržaj koji negativno komentarišu brojne aktivistkinje/ti, dok će tako desničarima/kama izlaziti teme iz istih oblasti ali drugačije perspektive sa većinski njima sličnim stavovima u komentarima. Tako se dijalog najčešće široko zaobiđe, ostavljajući ovu kulturu u domenu pojačavanja negativnih emocija i osude sa svih strana, bitke u kojoj pobeđuju oni koji imaju više pregleda i lajkova, ne nužno čiji su argumenti smisleniji. Budući da su najveći korisnici/ce društvenih mreža milenijalsi i generacija Z, cancel kultura najviše zavisi od njih. Ona postaje njihovo sredstvo borbe u javnoj areni, njihov politički glas, prostor slobode i ujedno prostor zaštite i otpora. Na primerima osude rasizma, homofobije, mizoginije, transfobije, nasilja vidi se da su milenijalsi i Gen Z preuzeli na sebe ulogu koju veruju da državni organi, društvo ili kompanije ne izvršavaju. Oni moralno osuđuju, prozivaju i kažnjavaju diskriminatore/ke i nasilnike/ce, ujedno se postavljajući kao bastioni određenog novog sistema vrednosti, konzervativci bi rekli “diktature političke korektnosti”. U svemu tome pozitivno je što određene teme dobijaju vidljivost, što se šalje poruka da neka ponašanja neće proći ni kao šala, da treba da se misli pre nego što se javno nešto iznese kao stav ili postupak, no često način na koji online kultura funkcioniše samo produbljuje jaz između neistomišljenika.
Posledice ove kulture čija je namera da nekoj osobi, a u bazi, određenoj vrednosti, oduzme legitimitet, su ponekad potpuno suprotne od željenih. Zapravo, mnogi političari/ke, kritičari/ke ili umetnici/ce, dobiju upravo ovim fenomenom popularnost. Isti algoritmi koji podržavaju ovu kulturu doprinose tako rehabilitaciji konzervativnih ili diskriminatornih stavova ili vrednosti. Uzmimo za primer Netflix koji je pomenutog Harta angažovao za komedije iako je “cancelovan”. Budući da će Netflixov algoritam preporučiti Harta samo onima kojima je blizak njegov humor, a činiće ga nevidljivim za one koji ga osuđuju, kompanija profitira u svakom slučaju. Takođe, osobe poput Džordana Petersona i Bena Šapira, profitirale su od cancelovanja. Kada je Peterson bio profesor na Univerzitetu u Torontu, postao je “žrtva” ove kulture zbog svog suprotstavljanja C16 zakonu. Studenti/kinje su pokušale da sramoćenjem dovedu do otkaza transfobičnog profesora, međutim on je već dve godine nakon toga prodao svoju knjigu kao globalni bestseler. Desničarski komentator Šapiro je doživeo popularnost na sličan način – pri njegovoj poseti Nedelje slobode govora na Berkli univerzitetu u Kaliforniji protesti protiv njegovog učešća su doprineli internacionalnoj vidljivosti i povećanom broju podržavalaca. Slučaj desničara, komentatora profesionalnog “trola” Mila Janopulosa, je takođe deo ovih posledica povećanja popularnosti konzervativnih kritičara. Došli smo onda na već poznato mesto da se desničari bore za svoju slobodu govora, pravo na javno iskazano mišljenje i posledično ujedinjenje prema tim vrednostima. Nakon što je izgubio sve poslove zbog ove kulture britanski novinar Tobi Jang pokrenuo je inicijativu da se stvori nova grupa koja brani slobodu govora i ljude koji trpe online nasilje zbog izražavanja svog mišljenja. On je dobio brojne pristalice na strani konzervativaca, ali i među levičarima, ali sa druge strane feministička levica i dalje ga optužuje za rasizam i mizoginiju.
Pored ličnosti, ideološki legitimitet kompanija često je polje borbe na kom deluje cancel kultura. Primer za to su brojni Tviter i Instagram nalozi posvećeni prozivanju kompanija u industriji mode ili lepote, što zbog diskriminacije, što zbog politika kompanija. Poznat je primer kada je cancelovan D&G zbog rasističkih komentara Stefana Gabane. Setimo se kada je stotine ljudi spaljivalo Nike jer je za “just do it” reklamu odabrao sportistu Kolina Kepernika, koji je “cancelovan” zbog klečanja za vreme himne u znak protesta prema policijskoj brutalnosti jer tim činom “izdaje američke vrednosti”. Ipak, iako bi većina nas (koja je algoritmom došla do mog teksta kao teksta istomišljenice) rekla da je Nike reklama pozitivna stvar, kao i bojkot D&G-a zbog rasizma, cancel kulutra je ipak moralno nepredvidiva, ili u krajnju ruku nelogična. Kao na primer kada McDononalds canceluje zbog nedostatka diverziteta u ljudima koji ih predstavljaju u medijima a ne zbog recimo malih plata ili lošeg tretmana radnika/ca. Ili kao ovde kada ljudi odbijaju CarGo jer je navodno koristio podatke da uznemirava žene, ali bi ga opet pre odabrali nego taksi odakle se desi da te isteraju jer si lezbejka. Slično je sa rasizmom Ubera koji nije dovoljan za bojkot zbog cene i neprijatnosti taksija. Onda dolazimo do pitanja “uspeha” cancel kulture, do relativizacije njenih kako dobrih tako i loših aspekata.
Dok, kako sam već pomenula, desničari/ke i konzervativci/ke žele da zaustave ovu kulturu jer je smatraju preprekom u ostvarivanju svojih prava, ponekad i malo centrističnije naklonjeni politički akteri/ke imaju negativno mišljenje o ovoj kulturi. Društvenim mrežama se širila izjava Baraka Obame o tome kako je ova kultura previše osuđivačka, kako osuđivanje ljudi nije aktivizam, te da se “kamenovanjem neće daleko stići”. Odgovor je stigao od milenijalca, komentatora NYT, novinara Ernesta Ovensa. On govori u odbranu svoje generacije kao i Gen Z, budući da su “po rođenju” digitalni, njima je prirodno blizak ovaj način političke agitacije, aktivizma i borbe za prava. Njega ne čudi što Obama kao jedan “boomer” i centrista to ne razume. To što se govori o klimatskim promenama, LGBT+ osobama, nasilju, kontroli oružja, rasizmu znak je da se ovi problemi nisu prevazišli a dolazi red na mlađe generacije da se ovim pitanjima bave, one će to i učiniti ali na svoj način, ne samo transparentima i protestima kao ranije već i online sredstvima. Ovaj mladi novinar podseća da se studenti/kinje na univerzitetima angažovanjem preko mreža udruže da iskažu svoje stavove i pruže otpor administraciji Trampa, rasizmu i seksizmu kao i na značaj heštegova #metoo, #MuteRKelly i #blacklivesmatter za tu borbu. Ane Čeriti Hadli, sa odeljenja za lingvistiku AfroAmerike na Univerzitetu Santa Barbara, kaže da ova kultura ima svoje korene u borbi afroamerikanaca/ki i njihovoj kulturi otpora i da ne bi trebalo da bude tek tako odbačena. “Canceling je način da se prizna da nemate moć da menjate strukturu nejednakosti, nemate čak ni moć da menjate sentiment u javnosti. Ali kao individua, vi možete imati nemerljivu moć”. Sa druge strane, protivnici ove kulture poput ministra obrazovanja Australije, Dena Tehana, ne misle da ova kultura borbe na univerzitetima doprinosi pozitivnim efektima. On se čak zalaže za regulativu koja bi omogućavala “slobodu govora” a ograničila cancel kulturu, iskazujući želju da univerziteti usvoje ove zakone do kraja 2020.
Stvar je dakle složena. Sa jedne strane mladi je vide kao platformu i sredstvo sopstvene borbe za ravnopravnost, kao svoj nevidljivi glas u realnosti koji dobija vidljivost algoritmima društvenih mreža, kao mogućnost za novi oblik solidarnosti i ujedinjenja zarad zajedničke osude nasilja, rasizma, institucionalizovane diskriminacije, nekorektnosti popkulture i sličnih fenomena. Cancel kultura može biti iskorišćena kao sredstvo borbe i za mlade koji ne misle tako, koji žele takođe da njihov glas bude vidljiv i slobodan, ali u svom desničarskom sjaju. Mediji su jedva dočekali nove povode za skandale i javni linč, čija god da se strana drži. Političari/ke su videli moć javnosti kao “kontrolnog tela”, moć društvenih mreža da daju “publici” ulogu policije. Tu je takođe nezaobilazna debata o tiraniji političke korektnosti, o slobodi mišljenja i govora za sve, pa i fašiste, o tome čija sloboda kako i koga ugrožava. Kao i sve drugo, cancel kultura može da se upotrebi za (samo)odbranu određenih vrednosti, za političku poruku i izražavanje stava, ali i za zloupotrebu ili javni linč koji dovodi individue do ekonomske propasti ili čak smrti. Na kraju ostaje i pitanje “ko je cancel i njegove posledice zaslužio/la” gde se svi osećaju pozvanim da imaju svoje cenjeno mišljenje, nekad iz “opravdanih” razloga posedovanja iskustva, nekad iz “neopravdanih” razloga naslađivanja provokacijom.
Lead foto: Tianyi Ma / Unsplash
* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.
Podeli sa prijateljima