U nedelju smo svedočili situaciji da su u Kraljevu dvorišta crkvi u vreme vladinih mera zabrane okupljanja ipak bila ispunjena ljudima. U Novom Sadu je u nedelju pričešćivanje ispred crvke takođe izazvalo burne reakcije u javnosti. Iako broj ljudi u crkvenim dvorištima nije premašivao pedeset, već se kretao uglavnom između 15 i 30, većina prisutnih vernika i vernica se nije pridržavala propisanih mera i saveta vlade i stručnjaka o nošenju maski, rukavica i držanju distance od dva metra između ljudi, a jedan broj njih se pričestio. U medijima i na društvenim mrežama je u nedelju i u danima koji su usledili ova tema podelila kako one unutar zajednice tako je i zaoštrila odnose između „verujućih“ i „neverujućih“.
Kakvi sukobi i razilaženja u teoriji i praksi nastaju unutar samih religijskih zajednica, a kakvi između religijskih i nereligijskih u doba pandemije virusa korone?
U subotu, 21. marta, poglavar Srpske Pravoslavne Crkve (SPC), patrijarh Irinej, naložio je sveštenstvu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke da se “sav bogoslužbeni i parohijski život saobrazi odlukama Vlade Srbije o zabrani okupljanja više od petoro lica na jednom mestu.” U istoj izjavi poručio je da treba da se poštuju i sve druge preventivne mere za sprečavanje širenja koronavirusa, pozivajući sveštenike beogradsko-karlovačke arhijepiskopije da na sve načine “vode duhovnu brigu o parohijanima koji su im povereni“. Nedovoljno određene preporuke patrijarha SPC dovele su do različitog sprovođenja ovih mera, kao i zabune kakva pravila primenjivati kada su u pitanju tajna svetog pričešća ili osveštanje svete vodice pred Vaskrs.
Pitanje služenja svete liturgije je jedno od onih oko kojeg su se bez previše drame složili/le kako pripadnice/ci crkve, tako i oni/ van nje. Unutar SPC, predlog da se liturgije služe na otvorenom je u više eparhija – Bačkoj, Braničevskoj, Šumadijskoj, Niškoj, Vranjskoj i zvanična preporuka nadležnih episkopa, pa i poštovana praksa u većini tamošnjih verskih objekata. Carigradska patrijaršija je obustavila sve službe u svojim hramovima, a zatvorene su i patrijaršijske kancelarije. Ponekad, crkve dozvoljavaju “striming” liturgije putem TV, radija ili interneta. Pojedini grčki mediji tvrde da su parohije Pravoslavne američke arhiepiskopije Carigradske patrijaršije dobile dozvolu da i nadalje služe liturgiju sa sveštenikom i pojcem, koja se prenosi preko interneta. Novom odlukom grčke vlade, u Grčkoj pravoslavnoj crkvi služe se samo nedeljne liturgije bez prisustva vernika, koje se prenose preko televizije, radija ili online.
Drugo pitanje koje se pokrenulo vezano za religijsku pravoslavnu praksu je osveštanje vodice za Vaskrs. Povodom ovog pitanja SPC je reagovala relativno brzo i odgovornost odmah postavila na lični nivo – ko želi može dozvoliti svešteniku da uđe u dom i osvešta vodu, ko to ne želi ima sva prava da odbije – ali sveštenik je dužan da se najavi. Među episkopima koji su odložili osvećivanje vaskršnje vodice u svojim eparhijama su i bački Irinej (Bulović), braničevski Ignatije (Midić) i vranjski Pahomije (Gačić). Patrijarh je kada je reč o svećenju vodice, naveo da je sveštenicima preporučeno da pozovu parohijane telefonom i pitaju da li žele da ih prime u svoje domove. Patrijarh je rekao da će vernici sami odlučiti da li će primati sveštenike zbog osvećenja vodice i da li će se pričestiti i celivati ikone. Ikone se sve češće u poslednje vreme dezinfikuju sredstvima, sve više ljudi poštuje (silom prinudnih mera) pravila o distanciranju ali je tema pričešća ostala problematična
Pričešće je tema koja je najviše podelila javnosti i pravoslavnu zajednicu. Iako sve pravoslavne crkve preporučuju svojim zajednicama da poštuju propisane mere zdravstvenih stručnjaka, sami vode često računa o higijeni crkvenih objekata, preporučuju bolesnima i starima da se mole od kuće, pitnje pričesti, budući da je reč o jednoj od „velikih tajni“ pravoslavlja, ostalo je predmet spora. Zvanični stavovi pravoslavnih crkvava su jasni – pričešćem se ne prenosi nijedna bolest. Još početkom meseca u Grčkoj je ova polemika privukla pažnju javnosti. Nacionalna komisija Grčke za javno zdravstvo je odgovorila 9. marta na kategoričnu tvrdnju Stalnog Svetog sinoda Grčke pravoslavne crkve, izrečenu taj dan, da se „nijedna bolest ne prenosi svetim pričešćem“.
Srpska pravoslavna crkva ima isti stav, kako prenosi Danas iz Bačke i Vranjske eparhije je saopšteno: Vernima posebno naglašavamo da je sveto Pričešće ostvarenje zajednice sa Gospodom koja nas u punoći čeka u Carstvu nebeskom i da je Hristos zaista istinski i konačni Lekar duša i tela naših, te da Telo i Krv Gospodnja nikako ne mogu biti uzrok bilo kakve bolesti niti prenosilac zaraze. Ali i da sveto Pričešće ne predstavlja zaštitu od virusa i zaraznih bolesti koji nam prete sa drugih strana – izvan svetog Putira, prilikom dolaska u crkvu, povratka svojim domovima ili boravka u zaraženim sredinama. Zato je neophodno da praktikujemo sve mere zaštite koje je država propisala. Ko god se neodgovorno ponaša zapravo kuša Gospoda Boga svoga i sablažnjava braću i sestre svoje.
U ruskoj pravoslavnoj crkvi se pojavilo nekoliko alternativa – donošenje sopstvenog pribora ili umakanje kašičice u alkohol posle svake osobe koja se pričesti. Ipak, patrijarh RPC, Kiril kritikovao je korišćenje jednokratnog i ličnog pribora za svrhe pričešća. Gruzijska crkva je smatrala to izlišnim budući da je to „sveto“ vino dovoljno da se na kašičici i putiru ne zadrže čestice virusa, arhiepiskop gruzijske pravoslavne crkve rekao je da je „vino prirodan antiseptik“, te kašičica potopljena u njega „isto je kao da je potopljena u alkohol“. Svetska zdravstvena organizacija upozorava da procenat alkohola mora ipak biti veći od 60% da bi mogao da utiče na dezinfekciju od čestica virusa, dok ga u crvenom vinu ima najviše do 20%. Bugarska pravoslavna crkva odnosno njen patrijarh Neofit, takođe ne vidi potrebu da promeni svoj uobičajeni način sprovođenja svetog pričešća. On je za Rojters rekao da je pričešće lek i za fizičku i za psihičku bolest. Ipak, on je poručio zaraženima da ne dolaze na službe i da se mole od kuće.
Jedan problem koji proističe iz ovog slučaja je problem materijalnih dokaza u prilog jednoj ili drugoj tvrdnji, dok je drugi pitanje odgovornosti i prava koja su izazvala filozofske polemike ali sa posledicama u praksi. Budući da ne postoji mnogo naučnih istraživanja o tome da li se pričešćem (za neverujuće: konzumiranjem vina preko iste srebrne kašičice i iz iste srebrne čaše tokom religiozne službe) mogu preneti bolesti, stoga, navodno ne postoje ni dokazi o tome da se bolesti na ovaj način prenose. Pravoslavne crkve ostaju pri svojim tvrdnjama da je ovaj nedostatak dokaza takav upravo zato što „telo i krv Hristova“ ne mogu biti prenosioci bilo kakvih bolesti jer su po sebi lek. U tom smislu zastupnice/ci ovog stava nedostatak dokaza tretiraju kao dokaz. Sa druge strane, protivnici/ce takvih praksi nedostatak dokaza vide samo kao posledicu nedovoljnog istraživanja. Jedna istraživanja koje se na ovu temu provlače u medijima su sprovedena krajem prošlog veka. Navodi se studija iz 1997. u kojoj je 681 osoba pila iz jedne čaše i u izveštaju o toj studiji objavljenom 1998, rečeno je da konzumiranje iz iste čaše ne nosi visok rizik u prenošenju bolesti. U istraživanjima iz 1988. i 1998, objavljenim u American Journal of Infection Control uzet je putir sa oltara nakon pričešća da se testira na bakterije i viruse i zaključeno je da tragovi ostali na putiru nisu dovoljni da ugroze zdravlje. Eksperti u zemljama sa jakom verskom tradicijom često i ne žele tvrdo da izražavaju stavove – bilo jer se njihovo lično verovanje ne poklapa sa njihovim mišljenjem kao stručnjaka ili zato što ne žele da tvrde nešto o čemu nisu njima poznata istraživanja. Takođe, dešava se da ne žele da se upliću u ova pitanja budući da su jako delikatna i da se tiču veroispovesti i dogmi. Epidemiolog Predrag Kon je u jednom od obraćanja u 15h, rekao da mu je teško da o ovom pitanju govori, ali da se “nikad se tu nećemo složiti”, jer je jasno da će “svaki epidemiolog reći da je to rizik”.
Problem filozofske i političke prirode je čini mi se još veći budući da se proširuje na pitanja daleko šira od rešenja jednog konkretnog društvenog izazova poput ove situacije. Da li verska zajednica, odnosno indiviue u njoj treba da postupaju prema onome u šta veruju jer je to njima svetije “od zakona ovog sveta” ili treba da se prilagode “zakonima ovog sveta” budući da je društvo u kojem žive ustavno sekularno. Da li nepoštovanjem ove vrste “društvenog ugovora” individue narušavaju stubove demokratskog društva? Ipak, njihovi argumenti mogu upravo pozivanjem na isto demokratsko pravo da postupaju prema sopstvenim uverenjima i da praktikuju slobodno svoju veroispovest da se požale da država uskraćuje njihova prava. Neko ko tvrdi da korona može da se prenese pričešćem poziva se na principe odgovornosti prema drugima koje individua treba da poštuje i društvene solidarnosti uopšte verskih grupa kao članica društva. Drugi koji tvrde da se pričešćem ne mogu preneti ove bolesti sa tim uverenjem preuzima pričest ne misleći da time ikoga ugrožava. Može se postaviti onda pitanje zašto svi ne bi imali ove slobode – dok je nekome svetinja pričešće drugima može biti okupljanje, zajednički obred ili konzumiranje alkohola iz iste flaše. Pitanje svetinje može biti pitanje tradicije i zajednice ali može biti i pitanje kulturnog obrasca ili individualnog shvatanja “bolesti” i “lečenja”. Takođe, ako je vera ono što nekoga štiti od virusa, šta pripadnike crkvenih zajednica odvaja i daje im veća prava u odnosu na ljude koji veruju da virus “neće njih” i do juče su provodili vreme ispijajući kafe u bašti kafića ili pušili buksnu u krug verujući u isto.
Srpska pravoslavna crkva saopštila je povodom pričešća u nedelju i okupljanja ljudi na liturgijama napolju, da nije prekršila obavezujuće instrukcije državnih vlasti pričešćem vernika iz iste čaše, s obzirom na to da se “država ne bavi niti može da se bavi sadržajem i načinom vršenja svete Liturgije i drugih crkvenih bogosluženja”. Ipak, u sekularnoj državi, granicu povlači građanski zakon. U Kraljevu je neko nakon objavljenih snimaka punih crkvenih porti pozvao policiju da interveniše u ovom slučaju i rastera skupove koji su brojili oko dvadesetak ljudi. Policija međutim nije pisala okupljenima kazne, niti je intervenisala u slučaju svih verskih objekata. Međutim vlada iz dana u dan postrožava mere po pitanju socijalnog distanciranja i do sledeće liturgije verovatno ćemo svedočiti većem stepenu kontrole. U isti dan, nedelju 22 marta, je prema pojedinim medijima mitropolit kitirski Serafim, u Grčkoj navodno uhapšen jer je držao liturgiju pred čiji su početak zvonila zvona, a otpušten je uz opomenu i molbe da se pridržava propisanih mera. Državni vrh dakle nema jasno rešenje ovih problema osim da pokuša da u pregovoru sa crkvenim vrhom dođe do kompromisnog rešenja poput kućnog pričešća ili služenja liturgije preko TV-a ili online. Sve crkve i države se makar slažu se oko jednog, ko se odluči na to da dođe na liturgiju treba da poštuje propisane mere – distance od dva metra između osoba, nošenje maski i rukavica, izbegavanje rukovanja i zaštita dece kao odraslih. Razrešenje ove drame gledaćemo u narednim nedeljama, nadajući se da će do Vaskršnjeg pričešća ova pandemija da prođe, jer ako svedočimo ovakvim neslaganjima i problemima sad, možemo samo zamisliti kakva bi neslaganja izazvale mere za pričešće na najveći pravoslavni praznik.
* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.
Podeli sa prijateljima