Lingua blablativa – Romi i rasizam

Protesti u SAD-u povodom ubistva Džordža Flojda pokrenula su intenzivni javni govor o istoriji i prirodi rasizma, njegovoj ukorenjenosti i strukturalnoj postojanosti. Ubrzo nakon ekspanzije tekstova na tu temu, u regionu se pojavila društvena (auto)kritika lokalnog rasizma – diskriminacije i nasilja nad Romima. Bilo da je paralela opravdana ili ne, debata o tome skreće pažnju na problem lošeg društvenog položaja Roma i nasilja koje nad njima sprovodi ne samo društvo već i država.

Problem definicije rasizma leži u problemu definicije rase. Rasa je postala problematizovan pojam u savremenoj filozofiji, antropologiji i biologiji – uzdrmane su njene „prirodne“ osnove i pojam je dekonstruisan kao jedan od mnogih istorijskih pokušaja društva da temelji razlike među ljudima na biološkim osnovama ne bi li se na tome uspostavili odnosi moći. Budući da značenje pojma rase varira od biologizacije porekla razlike (utemeljenje na genetskoj varijaciji), preko povezivanja određenog morala i intelektualnih osobina sa „fiziologijom“, do teoretizacije rase kao ideje odnosno društvenog konteksta, postoje i razni oblici rasističkog ponašanja i mišljenja. Rasizam je dobijao kroz istoriju mišljenja o pojmu rase naučnu podršku i „opravdanost“ kroz diskurse čije se poruke ne mogu odvojiti od pokušaja da se uspostavi vrednosni sistem. Čak i samo teoretisanje razlike bazirane na biološkoj distinkciji ne bi donelo toliko štete da nije korišćeno u svrhe opravdanja superiornosti odnosno inferiornosti rasa. Učitavanje „crno-belo“ shvaćenog morala u razliku baziranu na „vidljivim karakteristikama“ nije odlika isključivo rasizma – ksenofobija, šovinizam i seksizam dele ovaj pristup, a koreni ovog polarizovanog mišljenja idu do antičke filozofije i kategoričkog mišljenja po kome se čitav pojmovni okvir razvrstava na osi binarnih polarnosti. Tako ne čudi da se na temelju viševekovnog logocentrizma, u 19. veku javlja diskurs koji „crnu rasu“ povezuje sa „ženskim“ osobinama – emotivnost, submisivnost i subjektivnost. Institucionalizacija ovakvog mišljenja iz „nauke“ u politiku dovodila je (i dalje dovodi) do užasa kolonijalizma, ropstva, „istorijske nepravde prema ženskom polu“ i Holokausta.

Istorijske manifestacije rasizma mogu biti različite ali način mišljenja i na njemu zasnovano ideološko stanovište često nose iste korene. Ono što odvaja rasizam prema Afroamerikancima/kama u američkom društvu od rasizma prema Romima/kinjama kod nas ili šire jeste pre svega društveno-istorijski kontekst. Nasilje i eksploatacija u istoriji zapadnog sveta prema jednima i drugima nisu imali iste okolnosti, uslove nastanka i tok, ali dele mnoge sličnosti u suštinskim određenjima – poreklu i razlogu diskriminacije. Šta zatičemo u oba slučaja? Pre svega je to mišljenje o „crncima“ ili „ciganima“ kao o Drugom. Ovakvo mišljenje odvaja nas od mogućnosti identifikacije sa Drugim kao osobom i podstiče projekciju razlike na suštinske odlike bića. Posledično, lišeni identifikacije ljudi gube empatiju prema Drugom. U kombinaciji sa nedostatkom identifikacije ide i lišavanje Drugog ljudskosti – osobina i dostojanstva čoveka. Telo Drugog je manje vredno telo. Primeri ovakvog mišljenja u praksi izgledaju monstruozno – zločini u nivoima zvrerstava počinjeni su tokom kolonijalizacije i perioda ropstva prema afroameričkom stanovništvu, a prema Romima širom Evrope još od 16. veka postojala ne samo praksa obeležavanja romskog tela (sečenjem uveta ili žigovima) već i politikama koje su omogućavale ubistva Roma bez kazne. Rasizam deli ovaj pogled na Drugog sa etničkom, verskom i nacionalnom mržnjom koje su, kako svedoče devedesete kod nas, omogućavale genocide i masovna silovanja kao „oruđe“ rata. Ne samo telo već i je i sam život Drugog manje vredan – ni telo ni duša Drugog ne nose sakralnost – oni su dehumanizovani i u to ime zločini su kroz istoriju opravdavani.

Ima još mnogo kobnih „prečica“ u mišljenjima koje dele američki rasizam i rasizam prema Romima. Evropska tradicija pokazuje koliko volimo da razlike postavimo u srž bića bez obzira na sve prosvetiteljske porive bazirane na vrednosnom sistemu „univerzalističkog individualizma“. Prema ovom, u sve evropske demokratije utkanom principu, biće se ne vrednuje po onome što jeste već po onome što čini. Ipak, čini se da smo skloni da izvučemo iz svake plemenite ideje najgore – u ovom slučaju da određen tip ponašanja vezujemo za suštinu nečijeg bića – identitet. Kada ponašanja poput krađe, nasilja, „prostakluka“, nehigijenskih uslova života, ranih brakova, veće reprodukcije, slabijeg obrazovanja i niza drugih vezujemo za Rome ili Afroamerikance mi ne samo da vezujemo ono što ove zajednice čine za ono što one jesu, već im ulivamo „krivicu“ i odgovornost za to što čine. Prva greška esencijalizacije modela ponašanja određene grupe („rase“) dovodi do reprodukcije stereotipa, predrasuda i diskriminacije u samom pogledu na sve pripadnike grupe. Neko krade zato što je Rom je dakle jedan nivo logičke greške vezivanja ponašanja za identitet, drugi je generalizacija – svi Romi kradu (zato što su Romi) i treća je diskriminacija – drži torbu blizu sebe kad prolaze Romi (jer svi Romi kradu). Ne samo da mi svakodnevno reprodukujemo ovaj „deduktivni“ model mišljenja nego ga reprodukuje i država. Kada se na primer uporedi procenat policije prisutan u afroameričkom „kraju“, način na koji ih policija tretira ili kako tretira Rome ne samo kod nas (što smo nedavno videli u Nišu^[1]) već i širom (većinski Istočne i Centralne) Evrope, kada posmatramo „rasnu strukturu“ zatvora vidimo da je rasistička diskriminacija institucionalizovana čime država šalje jasnu poruku o svojoj politici i ideologiji.

Diskurs „sami su krivi“ je takođe sličan u oba slučaja i vodi poreklo takođe od pomenute esencijalizacije. „Emancipovaniji“ rasistički argument je da je to njihova „kultura“, ne nisu oni možda „prirodno“ takvi ali znaš to se godinama prenosi kao tradicija. Socijalni konstrukcionizam je došao do rasista – prelepo ali i ružno čestitke sramite se^[2]. Ne predstavlja nam to toliki pomak koliko se na prvu čini – iako možda ne misle da je „priroda Roma takva da prave decu sa 15“, oni ipak njihove navike vezuju za kulturu, za nešto što su „birali sami“. Dosta nas podseća na „sama ga je birala“ ili „možda je odabrala da bude domaćica jer voli“ narative. Internalizacija krivice i odgovornosti na individuu je možda sa jedne strane podstaknuta neoliberalizacijom svega više nego ikada, ali je sa druge strane opasno oruđe za spiranje krivice sa društva i države. Umesto da se postavlja pitanje zašto se nad Romima, afroameričkim ili autohtonim stanovništvom decenijama unazad sprovodio (i dalje se sprovodi) ekološki rasizam od strane države i da se pokrene politički otpor takvim praksama, krivica se svaljuje na samu zajednicu uz komentare „ma njima i da daju stanove oni bi ložili parket“. Ili su zaista „sami birali“ da nemaju vodu, struju, grejanje, zaštitu od zime ili hranu? Da li se zapitamo koliko bolesti prouzrokuje život u nehigijenskim uslovima, a tek koliko je malo Roma dostupna adekvatna zdravstvena nega i lekovi. Umesto da se postavi pitanje njihove profesionalne kvalifikacije u kontekstu odgovornosti države – obrazovnog sistema i mogućnosti i uslova za rad – Romi se posmatraju kao „neradnici“ i „lenčuge“ koje žive na teretu socijalne pomoći. Umesto da se kritikuje politika nekih država poput Slovačke gde su romska deca odvojena u škole u kojima ne primaju isti nivo obrazovanja ili su čak smeštena među odeljenja sa decom “sa smetnjama u razvoju”, mi zaključujemo o “nedostatku njihove ambicije” koji ima koren u “njihovoj kulturi”. Takođe, rasizam koji posmatra dehumanizovano telo Roma često je obeležen govorom u kojem se za rađanje dece koriste izrazi koji se koriste za životinje poput “kote – nakotili su se, množe – namnožili su se” ili “čopor dece” itd. Vrhunac ovog diskursa je vidljiv ponovo u polici Slovačke koja je sprovodila prisilnu sterilizaciju Romkinja. Tela Romkinja očigledno ne pripadaju njima samima zato argument “sama je birala” u ovom slučaju pokazuje sve licemerje sistema – “možeš sama da biraš da rađaš ali mi ćemo reći koliko je dosta”. Ne mogu a da ne pomenem “Upozorenje” dokument o demografskim pitanjima iz 1992. godine u Srbiji (koji su potpisali SPS, SPC, SANU, Udruženje medicinskih radnika i Republički zavod za statistiku) u kojem je između ostalog naveden “nedostatak ravnoteže u smislu rasta i obnavljanja nekih nacija, manjina, etničkih grupa” odnosno tri grupe – “Albanci, Muslimani i Romi” koji se reprodukuju “van racionalnih granica”. Država zajedno sa ostalim aparatima moći sprovodi svoje ideološke programe ne samo ne rešavajući probleme koje romska zajednica ima već ih imenujući “problemom Roma”.

Romsko naselje u Beogradu – Foto: TheCultureTrip

U “sami su krivi” leži možda samo jedna ljudska potreba manifestovana u rasizmu, a to je pranje ruku od sopstvene odgovornosti – “Drugi su krivi”. Rasizam često podrazumeva samoidealizaciju sopstvene rase, a osporavanje vrednosti druge. Moralna podela na “dobro” i “zlo” se tako izjednačava sa podelom “mi” – “oni”. Identifikacija na osnovu grupe zato može biti moćno sredstvo otpora u borbi protiv diskriminacije, ali takođe može biti opasno sredstvo tlačenja. Rasista, koji sebe identifkuje s univerzalnim vrednostima ili nekom višom kulturom, inferiornost druge rase doživljava kao pretnju i nastoji da “svoje” zaštiti od te pretnje. Takvo ponašanje se sreće u svim istorijskim manifestacijama rasizma od nacističke želje da “očiste rasu”, preko “migranti ugrožavaju naše žene”, “Muslimani će zauzeti Evropu” itd, gde vidimo da se koncept rase jako brzo proširi na etničku, nacionalnu ili versku pripadnost. Pod izgovorom “odbrane” u konačnici vrše se genocidi, kako od strane nacionalnih politika države tako i od društva.

Još jedna sličnost u manifestacijama rasizma na američkom tlu i “kod nas” je sistemska povezanost kapitalizma i rasizma. Ne dele slučajno Afroamerikanci i Romi istoriju “robovanja” belim bogatim Evropljanima. Od razvoja kapitalizma on je podrazumevao eksploataciju. Priroda eksploatacije je morala da počiva na nečijoj “manjoj vrednosti” te stoga i manjoj ceni njihovog rada. Zato je kapitalizmu pogodovalo, a i dalje pogoduje, da “prljave poslove” obavlja neko za male pare, a da se cena te žrtve prikrije “davanjem mogućnosti za rad”. Uslovi, mogućnosti i cene rada su jedan aspekt problema, a postoji i onaj drugi vezan za intersekciju klasizma, rasizma i seksizma ili žensko obavljanje “kućnih poslova” koje je i u slučaju Romkinja i Afroamerikanki preinačeno u slabo plaćen rad u održavanju domaćinstva ili higijenskim poslovima. Diskurs “milosrdne” kapitalističke “prilike za rad” koja treba da se ceni, “opravdan” je njihovim nedostatkom kvalifikacija a zapravo omogućen zamenjivošću radnica koja drži cenu rada niskom.

Ipak postoji deo problema vezan za diskriminaciju romskog stanovništva koji nije u vezi sa američkim rasizmom. Strukturalni rasizam države je prisutan u oba slučaja, diskriminacija u odnosu policije i sudstva, u obrazovanju, zdravstvu i na radnom mestu. Međutim, Roma nema ni približno dovoljno u javnom sektoru, nema ih ni u obrazovnom sistemu, ni na mestima gde se odlučuje, nema ih u privatnom sektoru, nema ih u lokalnim samoupravama, u socijalnim ustanovama, u zdravstvenom sistemu, a postoje osnovne škole u kojima je više od 90% romskih učenika koji nemaju šanse da uče maternji jezik kao izborni predmet. Za razliku od afroameričkog stanovništva koje je diskriminisano, ali je ipak vidljivo i organizovano, romsko i dalje ima problem sa vidljivošću, zastupljenošću, reprezentacijom, pa i političkom organizacijom^[3]. Dok se “crni” glasovi čuju na ulicama širom Amerike, romski se i dalje vezuje za kafanu. Veliki stepen segregacije u društvu podstiče ovu distancu do te mere da čak i oni koji nemaju predrasude često nemaju emotivne, porodične ili prijateljske veze sa Romima što zbog posledica tog odvajanja, što zbog mogućeg internalizovanog ali pritajenog rasizma. Romi su takođe meta političkih glasova – u Srbiji je, sada već politička organizacija, Levijatan vršila nasilje nad Romima pod izgovorom zaštite životinja. Odnos ove organizacije i njihov javni govor o Romima prisutan je širom Evrope u desničarskim partijama, navijačkim grupama, pa i u konzervativnim i nacionalističkim strankama koje sebe ne vide kao desnicu. Mediji dodatno doprinose diskriminaciji i podsticanju govora mržnje reprodukcijom stereotipa. Raspoloženje više od polovine ispitanog društva prema Romima na gotovo svim evropskim anketama se pokazalo kao negativno bilo das u u pitanju strah, zazor ili mržnja.

Na kraju, nije važno da li ćemo fenomen diskriminacije i strukturalnog nasilja države nad romskim stanovništvom nazvati rasizmom, ne samo zato što je pojam rase varijabilan već baš zato što su principi mržnje prema Drugom često isti – o kojem god obliku diskriminacije da se radi. Treba se truditi da se ovakvi društveni fenomeni kritikuju, da se protiv njih organizuje, da se osudi ponašanje države i potencira njena odgovornost za “neuslove” života zajednice, opravdavanje nasilja i predrasuda i lošu medijsku sliku. Deo odgovornosti moramo da preuzmemo i mi svi “drugi” – da se zapitamo u kojoj meri učestvujemo u diskriminaciji, da li je segregacija samo posledica državne politike i imamo li predrasude koje ne izgovaramo. Mogli ili ne rasizmi da se porede, političko organizovanje bi trebalo da može da se uči. A ako nešto možemo da naučimo od američkog primera to su principi solidarnosti, stalnog otpora i borbe za slobodu čiji je anti-rasistički pokret od svog nastanka sve do danas bastion borbe za unapređenje ljudskih prava u SAD.

Pročitajte i prethodni post: Lingua blablativa – Policija.

* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.

Podeli sa prijateljima