Vračarsko opelo sa pevanjem i pucanjem
Šta bi sahranjena 43 miliona evra (Hram) značila za srbijanski zdravstveni sistem u poslednje tri i po godine, posebno u vreme pandemije, ili, šta bi pretpostavljenih 200 miliona evra (stadion) značilo za obrazovanje i kulturu u Srbiji, ne želi da zna Aleksandar Vučić. Zato što brine, zvuči kao opšte mesto, jedino o opstanku kamarile koja ga podupire, a to košta. Zato je njegovo trošenje budžetskog novca za Srbiju pojavni oblik suicida iz kojeg, duboko anestezirana i zakržljala, ne želi da izađe.
Kakav fleš: Srbija gradi fudbalski stadion i to će biti okosnica novog investicionog ciklusa; nimalo jeftin, ali isplativ, iz državne kase, ali vredeće, jer cena stambenog kvadrata ima da skoči na radost zaokruživača i investitora, pogotovu (Predsednik Srbije: “Biće blizu autoputa Miloš Veliki i blizu izlaznice autoputa Beograd – Surčin. To će biti novi razvojni projekat i na tom mestu će kvadrat odmah skočiti za 1.000 evra.”). Daleko od centra grada svih 25 kilometara, negde kod Surčina, već sad je predivan i velelepan, budući da su tabloidi objavili “fotografije” tog objekta čija gradnja počinje najkasnije za tri godine. Liči, kažu, na Vembli (valjda onaj stari, iz 1923, novi iz 2007. je drugačiji nego srpska želja), crtež zasenjuje prostotu, stadion dobija mitološke razmere. Kada će se defilovati pored svečane lože još se ne zna, ali se govorilo – predsednik Srbije Aleksandar Vučić – da će nimalo jeftin značiti između 200 i 250 miliona evra.
Čemu stadion, zapitaće se svaki neprijatelj Srbije, ali i prijatelj, ako nije dobro informisan. Stadioni služe da se na njima igraju sportski mečevi, i za poneko otvaranje velikih takmičenja (možda Srbija dobije i Olimpijadu, ima sličnih primera, recimo Berlin 1936.), vojne parade (ima logike); nekom će, eto nas ponovo kod neprijatelja, stadion u Surčinu biti asocijacija na stadion Nacional u Santjago de Čileu, mesto svirepog zlostavljanja i ubistava protivnika vojnog puča koji je u Čileu izveo Augusto Pinoče.
Anatomija ugradnje za početnike
Kakve to veze ima sa najavljenim završetkom izgradnje vračarske bogomolje, što je, zapravo i tema ovog malicioznog napisa (?) videće oni koji se izbore sa ekspozicijom. Zasad pomenimo samo jednu sličnost, reč ugradnja koja će označavati kontinuitet izgradnje svega u Srbiji. U intervjuu za TV Prva predsednik Srbije kazao je da će u stadion biti ugrađeni drvo i čelik (Vučić: “Dakle, prirodni materijali”), ali je mnogo zanimljivije to ko se ugrađuje, nego šta. Iako je odgovor poznat, menjaju se, tek neznatno, modaliteti i iznosi.
Novi su investicioni ciklusi neophodni za sticanje novca neophodnog da bi se zadržala vlast, da se podsetimo, Slobodan Milošević nije gradio stadione, imao je preča posla, državotvorna, velika je Srbija bila na mapama, Zoran Đinđić je uradio nešto novo, njegova je vlada nastavila Miloševićevu praksu da od poštenog sveta uzima deset dinara za pismonosne pošiljke u korist vračarske nakaze, a ugurala je, odlukom demokratskog premijera, i veronauku tamo gde joj mesto nije. Boris Tadić je preduzeo poduhvat u niskogradnji (izmišljotina), uz pomoć Dragana Đilasa i vojnog savetnika Bokija Dimitrijevića (strateška je to odluka) izgradnju toaleta u svim osnovnim školama u Srbiji (kakva to beše laž, kao i Kancelarija predsednika za građanstvo, kojom šefovaše pomenuti Đilas). Nije napravljen ni jedan toalet, ali se, valjda, tu niko nije ni ugradio (ne mora da se gradi, da bi se neko ugradio). Ipak, bilo je Tadićevih budžetskih intervencija kad god je negde, tobož’, prokišnjavalo. Kupovale su se indulgencije i podrška u narodu (takvo je zaokruživačko telo, voli one koji najviše koštaju, vojsku i crkvu), knjižila se budžetska sponzorstva kao cement i monta, beše harmonično. I sad je.
Stadion naš nasušni daj nam danas
Opet smo na sportskom terenu, ima još jedna neprijatna asocijacija (nije poslednja), na stadionu Nacional odigrana je kvalifikaciona utakmica za plasman na Svetsko prvenstvo u fudbalu 1974, u Nemačkoj. Reprezentacija Sovjetskog saveza odbila je da igra fudbal na stadionu na kojem su ubijani ljudi. Čile je pobedio rezultatom 1:0; izveli su Čileanci početni udarac, dodavali se preko prazne polovine do ruskog gola i zabili. Ko je i pomislio na neko poređenje, pravac na molitvu, ima gde.
Opet dolazimo i do računice, ali prvo da čujemo svrhu, Aleksandar Vučić nema dilemu postavljenu na početku ovog teksta: “Šta će nam? To je danas nasušna potreba. Promenile su se potrebe. Ljudi više ne idu na stadion da bi vikali, već da uživaju s decom, da pojedu i popiju. Ljudi idu na stadione da uživaju sa porodicama, da im bude lepše na stadionu”.
Ovo što priča je vrlo opasno, jer to ne izgovara privatno lice u trenucima duševnog rastrojstva.
Crtež je, dakle, zasenio prostotu, javilo se samooptužujuće, pokajničko pitanje zaokruživača kako smo, zapravo, mogli da živimo bez takvog stadiona. Narod će da jede i pije na stadionu, biće to porodični skupovi, zadovoljavaće se nasušne potrebe (popovski vokabular). Došlo je do dramatične promene mesta i uloge stadiona, mnogo se toga menja, kao što je svojedobno govorila dr Mira Marković, u istorijskom smislu, svet se kreće ka 21. veku (Noć i dan, dnevničke beleške, BMG,1994.), ali još ne znamo ko je video te imaginarne ljude koji jedu i piju na stadionu, te srećne porodice novih navika. Zašto predsednik lupeta kako ljudi idu sa decom na utakmice, kao u teatar, odnosno, zašto, ako je već video roditelja sa detetom na stadionu, nije tako neodgovorno ponašanje prijavio Centru za socijalni rad.
Gde su računi
Jer, kada je postao predsednik Vlade Srbije Vučić je rekao da država nema snage da se izbori sa huliganima. Za to, kazaće, nema društvenog konsenzusa, misleći, valjda da se huligani ne slažu sa takvom idejom. “Ako me pitate zašto nemamo dovoljno snage za to, pa nemamo dovoljno snage zato što je potreban društveni konsenzus za neke stvari. Razumeo sam vaše pitanje. Veoma mi je teško da na njega odgovorim, a u skladu s onim što budem izgovorio u ekspozeu razumećete moju poruku i imaćete pravo da me kritikujete”, rekao je Vučić.
Atmosfera se možda promenila ubistvima dilera droge koji su valjali za državu, pa su sada potrebe namah obogaćenog stanovništva Srbije, potpuno drugačije – hoće i mogu sebi da priušte porodično bezbrižni stadionski hedonizam, uz pogled na, istina, nekvalitetni nogomet, ali valja od nečega početi.
A incidenata će uvek biti, u neka bezbrižnija vremena, 1977. na Marakani, kada je Jugoslavija izgubila od Španije sa 0:1, jedno je “unuče” (tako su tada pili porodični ljudi) pogodilo u glavu nesrećnog španskog napadača Huanita (Huan Gomes Gonsales), mangupa koji je, izlazivši sa terena (izmena) pokazao publici srednji prst.
Važnije od bajkolikih priča o anticipiranoj lepoti već monumentalnog zdanja je poređenje sa starim investicionim ciklusom, izgradnjom vračarske nakaze na Svetosavskom platou. Puna 43 miliona potrošeno je za tri i po godine, ko u to veruje, kakvo je to knjigovodstvo, gde su računi, virmani, tenderi. SPC nikada nikom iz državnih institucija nije pokazala nijednu ‘artiju, ni račun za fosnu, eksere, za srču što su od nje napravili mozaik. Za radničke dnevnice. Ipak više para za nekakvo nogatanje, nego za spas duše…
Sveta Sofijo, della Salute
Prošle nedelje, evo nas na Vračarskom bregu, došlo je do antisekularnog skupa na vrhu, sreli se Vučić i Irinej da obiđu radnike i umetnike, najavio je predsednik Srbije završetak bogomolje i dolazak – a koga drugog do Vladimira Putina. Kazao da je država dala mnogo naših para, istina, višestruko manje nego što će dati za stadion, ali, mantijaška bratija nema primedbi.
“Ljudi će moći da ga vide u fantastičnoj lepoti. Postaće jedno od najvećih i najvažnijih mesta okupljanja, kako našeg naroda tako i turista. Dolaziće da vide, jer će teško naći ovakvo mesto”, izustio je Vučić nakon što je video unutrašnjost.
Fakat, ko ne bi voleo da, posle utakmice i ručka u krugu porodice i huligana, svrati do bogomolje i okonča provod ispod srčanih mozaika. U najvećoj balkanskoj perionici novca obeleženoj krstačom.
Logičan sled asocijacija podelio je predsednik s narodom, kazavši da vračarska bogomolja “na neki poseban i posredan način postaje nova Sveta Sofija” koju, eto, ponovo pretvoriše u džamiju. “I sa ovom Bogorodicom iza oltara koja je gotovo istovetna kopija mozaika u Svetoj Sofiji”.
Još malo iživljavanja i bahatosti
Kazao je još davno srpski patrijarh Irinej da se “Hram ne može završiti” – ko bi se takvog izvora prihoda odrekao – a jedna od akcijaških parola tokom izgradnje bila je Hram gradi nas, što suštinski i jest tačno, budući da je država, kazaće Aleksandar Vučić nakon obilaska radova, uložila neshvatljivo velike novce. “Ja sam ponosan na to što smo kao država mogli najviše da pomognemo. Samo u prethodne tri i po godine mi smo uložili 43 miliona evra. Dakle, ubedljivo više nego što je u prethodnih 50 godina uloženo. Govorim o državi Srbiji i ja se time dičim i ponosim. To je narod dao”, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Tako je pomognuta najveća nevladina organizacija koja, mimo logike i razuma, ne plaća porez. A predsednik siromašne države, poniženih i osiromašenih žitelja – zakruživača neizvesne budućnosti, pokazuje kako ta država ima ogroman novac, čak i za ovakvo iživljavanje. Predsednik ubeđuje svoje birače da je “narod” izdvojio ogroman novac, ali je mogao, zato što je “država snažnija”. Najsnažnija od kraja Drugog svetskog rata. Kakva neljudskost.
Patrijarh kaza da je, fakat, mnogo para potrošeno, odnosno “možda bi sa ovakvim finansijskim sredstvima, da nije bilo nevolja koje su preživeli, Hram bio završen” (više njih i ko zna šta sve još, prim. aut.). Naravno, da bi, da nije bilo državno-popovskog knjigovodstva.
Blagosiljanje velikosrpskog hegemonizma
Ali pored svih tragedija naših i Drugog svetskog rata i onog što je usledilo posle rata, Hram privodimo kraju, izustio je Irinej.
Tragedije njihove su, valjda, blagosiljanje zločina, ubijanja, sakaćenja, raseljavanja.
Eto, biće još jedna bogomolja, posle svih 500 sazidanih u poslednjih 30 godina. Pa, neka popovi propovedaju, sve uz tamjan, iste gadosti kao u vreme poslednjih balkanskih ratova, kad su imali militantno krilo, (Željko Ražnatović: “Naš vrhovni komandant je patrijarh Pavle”) i bili protiv svakog mirovnog plana. Kada je Patrijaršija bila glavni stožer velikosrpskog hegemonizma koji je plaćen desetinama hiljada života. Jer, recimo, po dubokom uverenju patrijarha Pavla “Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj“ (u pismu lordu Karingtonu, avgust 1991.). Valjda zato treba da se tuku, a majke da na vreme rađaju: “Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece, da im ostanu kao uteha (isti autor, u Božićnoj poslanici, 1995.).
Gojko Stojčević izadah krvi
Ako budu dobre, eto dobre vesti, žene će, kao što mogu na stadione, moći i u Hram, i kad imaju menstruaciju. Istina, pod nerazjašnjenim okolnostima: “Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje. Smatram da sa te strane nema smetnji da žena za vreme mesečnog pranja, uz potrebnu obazrivost i preduzete higijenske mere, može dolaziti u crkvu, celivati ikone, primiti naforu i osvećenu vodicu, kao i učestvovati u pojanju. Ali, pričestiti se u tom stanju, ili nekrštena krstiti se, ne bi mogla. No, u smrtnoj bolesti može se i pričestiti i krstiti.” (Gojko Pavle Stojčević „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“, Beograd, 1998.).
Da li oni sa čijih ruku curi krv imaju nekakav preduslov za ulazak u vračarsku bogomolju. Da li su već primili kolektivni antiseptik. Možda se više niko ničeg ne seća (Ko ne pamti iznova proživljava, B. Štulić).
Šta bi sahranjena 43 miliona evra (Hram) značila za srbijanski zdravstveni sistem u poslednje tri godine, posebno u vreme pandemije, ili, šta bi pretpostavljenih 200 miliona evra (stadion) značilo za obrazovanje i kulturu u Srbiji, ne želi da zna Aleksandar Vučić. Zato što je, uz sve ostalo, umišljen i opsednut razmerama vlastite veličine, o čemu svedoče megalomanski projekti (stadion, spomenik Stefanu Nemanji); zato što brine, zvuči kao opšte mesto, ali i kao formula opstanka, jedino o opstanku kamarile koja ga podupire, a to košta.
Hram je završen, sagradiće i stadion. I kad smo već kod stadiona, Augusto Pinoče vladao je od 1973. do 1990. Nasledili su ga njegovi učenici.
Foto: Mario Tomić, FSS, Prva.rs, Instagram: budusnostsrbijeav