Pomalo paradoksalno, udruženim delovanjem globalne pandemije koja je do sada odnela preko 815000 života i letnjeg zamora došli smo do toga da kolektivno spustimo loptu i barem nakratko se ne bavimo ničim većim od sopstvenih života, biranja najslađe lubenice i one pratovske želje da se bude beskoristan. Potrošeni samoizolacijom, strahom od virusa ili gubitka posla, umrtvljeni vrućinom, na trenutak smo dobacili do tog kopernikanskog obrta i sada ne znamo šta s njim, svesni toga da neće trajati još dugo.
Pre nekoliko dana, već potpuno odviknut od gledanja u kalendar, iznebuha sam shvatio da je do Nove godine ostalo još samo četiri meseca. Moj osećaj za vreme, potpuno izbačen iz koloseka rolerkoustera zvanog 2020. godina, ostao je zaglibljen u jun i ne uspeva da se prekopča na približavanje jeseni. Većina ljudi koje pitam prijavljuje sličan nesklad između kalendarskog i unutrašnjeg vremena, i svi znamo da je za to odgovoran glavni globalni akter, koronavirus. Međutim, stvar trenutno dodatno pojačava avgustovska fjaka, ono uzvišeno i teško objašnjivo mediteransko stanje nezajažljivog odsustva želje za bilo čim. Kao da se poslednjih nedelja sve usporilo.
Osvrnimo se oko sebe. Od parlamentarnih izbora prošla su puna dva meseca ali, uprkos tome što je SNS uzela apsolutnu većinu, formiranje vlade je zapelo kao insekt u ćilibaru. Protesti deluju kao da su se desili pre najmanje pola godine. Politička klasa – što režimska, što opoziciona – mahom se razmilela po dalekim tropskim destinacijama, a medijski slotovi koje tokom godine uredno pohode krojači sudbina sada zveče prazni.
Roditelji, nastavnici i učenici broje sitno do početka školske godine za koju prepečeni vlastelin iz Ministarstva prosvete tvrdi da je pripremljena tip-top. Rasulo koje kulja iza njegovog optimističnog slogana je bezobalno. Unija sindikata prosvetnih radnika već je zatražila odlaganje početka nastave za barem dve nedelje zato što škole još uvek nisu dobile redukovane planove i programe, manjka im kadra jer manje dece u razredu znači više razreda i više časova, a procedure u slučaju izbijanja zaraze među nastavnicima i/ili đacima nejasne su kao proste proširene rečenice Ane Brnabić.
Društvene mreže vrve od antivakserskih grupa roditelja koji su sada zabrazdili i u antimaskeraj: zabrinjavajući broj ljudi smatra da je nošenje maski opasnije nego umiranje od COVID-19. Svi smo svesni da su za mesec dana moguća samo dva ishoda: ili ćemo gledati treći „šiljak“ prvog talasa, ili ćemo gledati drugi talas. Pa čak i taj shitshow u najavi kao da čeka da elise ventilatora pređu na septembarski broj obrtaja jer trenutno niko nema snage da se zaista nateže oko njega.
Večito pouzdana šovinistička histerija takođe pokazuje odsustvo elana. Po prvi put, visoki predstavnik srpske nacionalne manjine, potpredsednik hrvatske vlade iz redova Samostalne demokratske srpske stranke, Boris Milošević prisustvovao je obeležavanju godišnjice „Oluje“. Milorad Pupovac se na to nadovezao izjavom da Srbima u Hrvatskoj ne treba „ni tutorstvo Beograda ni patronat Zagreba“. Uprkos uobičajenom horskom podrigivanju žute štampe, javnost u Srbiji se nije potresla dovoljno da im priredi jedan kvalitetan medijski linč. Ratoborno iščekivanje izbora u Crnoj Gori takođe je utihnulo i pretvorilo se u malodušno seirenje nad propašću turističke sezone.
I ne samo to: suočeni sa suženim izborom usled zatvorenih granica Grčke i Crne Gore, mnogi srpski turisti su naprasno saznali za egzotičnu, udaljenu zemlju pod imenom Albanija. Magelanski poduhvat otkrivanja albanskih plaža i (kako vele očevici) kvalitetne usluge nije naišao na cunami osuda zbog izdaje vitalnih nacionalnih interesa i gađanje nadgrobnim spomenicima. Uglavnom je izostalo dramatično podsećanje na arhetipsko neprijateljstvo, tradicionalno takmičenje u izmišljanju strašnih priča o tome šta sve može da vam se desi na neprijateljskom primorju i slične pseudopatriotske kukumavke. Čak ni fudbalska utakmica Crvene zvezde i Tirane nije uspela da generiše dovoljno animoziteta da se herojski razlupa neka pekara. Nekako trenutno nije to – to.
Avgustovska fjaka jača je od svega.
Pomalo paradoksalno, udruženim delovanjem globalne pandemije koja je do sada odnela preko 815 000 života i letnjeg zamora došli smo do toga da kolektivno spustimo loptu i barem nakratko se ne bavimo ničim većim od sopstvenih života, biranja najslađe lubenice i one pratovske želje da se bude beskoristan. Potrošeni samoizolacijom, strahom od virusa ili gubitka posla, umrtvljeni vrućinom, na trenutak smo dobacili do tog kopernikanskog obrta i sada ne znamo šta s njim, svesni toga da neće trajati još dugo.
Trenutno, gotovo svi naši frontovi miruju, i niko nije u stanju da nam proda ni priče o predačkim grobovima ni bolju budućnost. Zagurali smo svoje okršaje pod tepih septembra ili ih vodimo po inerciji, navikli na oluju i zbunjeni bonacom. Nije reč o tome da su društvena pitanja ili političke borbe postale nevažne: samo ih za promenu gledamo sa veće distance, manje nafilovani informacijama, demantima i spinovima, i manje isforsirani da o svemu zauzmemo neinformisan ali vrlo odrešit stav. Ne treba se zanositi mišlju da ćemo zadržati taj ugao gledanja na stvari: uskoro ćemo opet svi postati eksperti za američke izbore, 5G mrežu i vrstu nervnog otrova koji je dat Navalnom. Fjaka pripada letu. Ipak, utešno je znati da postoji, čak i u 2020.
Možda je jedini poklon ove zubate godine baš to što smo usred avgusta završili u oku uragana: možda je ovo maksimum normalnosti koji nam je trenutno dostupan.
Podeli sa prijateljima