Borba protiv vetrenjača još uvek je borba

Politika

Sociolog Đokica Jovanović, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Da bi pljačka bila temeljnije sprovedena, kultur-politička nomeklatura, već od memorandumskih uzdisaja i tužbalica, trpa Srbe u nacišovinistički tor, pojeći ih mržnjom prema komšijama koji nisu Srbi. Da stvar bude strašnija, isto su činile i nacišovinističke nomenklature u drugim jugoslovenskim republikama.

Sociolog Đokica Jovanović profesor je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, javnosti poznat iiI kao najeksponiraniji u pobuni građana Niša protivcena grejanja, iz kojeg je nastao Udruženi pokret slobodnih stanara – UPSS. Veruje u pobunu na mikro nivou, te da se režim ipak pribojava građanskih protesta. Smatra i ima neizostavno mesto u ovakvim pobunama to da inteligencija . O ovim temama i stanju u srpskom društvu danas govori za Remarker.

Razgovaramo neposredno nakon Vidovdana; svako ima svoje asocijacije, ali je činjenica da je Slobodan Milošević pre 29 godina rekao kako je Srbija ponovo pred bitkama, te da ni oružane “nisu isključene”.
U regionu, mislim pre svega na medije, ovaj događaj se pamti, u Srbiji više činjenica da je Milošević na Vidovdan izručen Haškom tribunalu?
Da li je u Srbiji na delu pisanje nove istorije?

Na delu je pisanje pseudoistorije. Istorija, kao i svaka nauka, počiva na svom (strogom) istraživačkom metodu i svom teorijskom okviru. Koliko znam, pisci pseudoistorije ne navode ni metode, ni istraživačke tehnike, niti, pak, naučne teorije na osnovu kojih pišu svoje sastave. Bave se, dakle, ne naukom, već propagandom.

U zapaženoj analizi, objavljenoj i kao deo feljtona Danasa (Komemorativno kao ideologija), govorite o tome da se pristupilo ponovnom pisanju udžbenika istorije. Tu novu “istoriju” viđamo svakog dana, kao rehabilitaciju zločinaca iz Drugog svetskog rata, preimenovanje ulica, širenje ideoloških istoričara i šarlatana po javnom prostoru.
Kakva je opasnost, čujete li od studenata drugačije, možda netačne stavove, da li nova istorija utiče na njih? Koliko su pod uticajem medija koji prenose takve stavove?

Padom socijalizma i padom socijalističke utopije načinjen je vrednosni vakuum. Taj vakuum popunjavaju propagandisti kapitalizma tako što uznose one vrednosti i one koji su se borili protiv „komunizma“ a za kapitalizam. U toj borbi oni su bili, kao antikomunisti, nužno kolaboranti sa onim silama koje su se, takođe borile protiv „komunizma“, dakle sa silama nacifašizma. Ovaj veleobrt nije moguć bez veleobrta u kulturi, kao osnovnom društvenom podsistemu. Pre nego političari, „filozofi i pesnici romantizma prvi su se napili iz začaranog pehara mita. Osetili su se osveženi i podmlađeni… Za pravog romantičara nipošto nije postojala oštra razlika između mita i stvarnosti; baš kao što nije postojala ni između pesništva i istine."

Četnička hegemonija Draže Mihailovića

U našoj kulturi ima više primera uznošenja sopstvene mitologizovane prošlosti. A potom, nužno, slede i politička i ideološka revizija prošlosti. Prosto rečeno, to je interesni (tranzicijski) račun političko-kulturnog establišmenta koji on ispostavlja svojim građanima. Otuda je samo korak ka reviziji prošlosti i ka rehabilitaciji ratnih zločinaca (kolaboranata antikomunizma, tj. nacifašizma). Otuda su ratovi s kraja minulog veka obrazlagani istim aršinima koje je 1943. zacrtao D. Mihailović u svoj Instrukciji u kojoj se, pored ostalog, zahteva sledeće: „Ciljevi naših odreda jesu: 1) Borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom Njegovog Veličanstva Kralja Petra II. 2) Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije - Crne Gore - Bosne i Hercegovine - Srema - Banata i Bačke. 3) Borba za uključenje u naš državni život i svih još neoslobođenih, slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima (Trst - Gorica - Istra i Koruška) kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom. 4) Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata. 5) Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa. 6) Kazniti sve Ustaše i Muslimane koji su u tragičnim danima nemilosrdno uništavali naš narod. 7) Kazniti sve one koji su krivi za našu aprilsku katastrofu. 8) U krajevima očišćenim od narodnih manjina i nenacionalnih elemenata izvršiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromašne nacionalne ispravne i poštene porodice).“

Studenti znaju da misle

Na kraju, kada je reč o mojim studentima, to su mladi i misleći ljudi. Često me prijatno iznenade zavidnim nivoom kritičkog mišljenja u raspravama koje često vodim sa njima. Ponekad, uistinu ponekad, se desi da neko od studenata ide tragom medijske propagande. Ali, i u tim slučajevima nije reč o mladim ljudima koji rigidno misle. Spremni su na debatu, na neslaganje, što je vrlo dobro. Što se mene, kao nastavnika tiče, najbolje ocene dobijaju studenti koji se ne slažu sa mnom (naravno, pod uslovom da znaju ono što treba, kao studenti sociologije, da znaju). I to im kažem uvek kada držim pristupno predavanje. Kažem im da polemiku sa mnom mogu da vode ili na osnovu teorijskih, naučnih argumenata ili (ukoliko im teorija ne ide ponajbolje) na osnovu logički, smisaono i misaono zasnovanih stavova. Na moje veliko zadovoljstvo, mnogi prihvataju poziv i naše debate često postaju prilika za neslaganje „s profesorom“ ili za kritičko preispitivanje tvrdnji koje iznosim u predavanjima. Dakako, i ja se opirem, pa naši razgovori imaju draž ozbiljnog dijaloga.
Da, moji studenti nisu prihvatili nehumane ideologije. Ja sam jedan srećan profesor.

Kakav uticaj imaju udžbenici iz ostalih predmeta, a kakav činjenica da je nastavni kadar prošao kroz ratove, možda u njima učestvovao, a u svakom slučaju bio je žrtva “toplog zeca” Miloševićeve propagande?

Pokazuje se da udžbenici, koji se stalno, od druge polovine osamdesetih prošlog veka do danas, revidiraju, imaju uticaj. Taj uticaj nije toliko zasnovan na novotkrivenim „činjenicama“, koliko na vrednostima koje se protežiraju u tim udžbenicima. Naročito je delatan ideologem o Srbima kao najvećim žrtvama u svim istorijskim razdobljima i o Srbima koji nikada ne čine zločine, koji su u svim ratovima plemeniti i koji nikada
nisu želeli tuđe, ali su branili svoje. Kao da nikada nije bilo Srba ratnih zločinaca, Srba rasista, šovinista…

Istorijska galerija zlikovaca

Kao da Branimir Maleš, Dimitrije Mita Ljotić, Svetislav Stefanović, Vladan (kršteno ime Ipokrat) Đorđević, Aleksandar Kostić, Milorad Mojić, Milan Nedić… nisu bili rasisti. Srbija je imala i ima nebrojeno mnogo hrabih i umnih delatnika. Ima Obradoviće, Ruvarce, Skerliće, Grujoviće, Davidoviće, Vujiće, Tucoviće, Kneževiće, Markoviće, Sremce, Čika-Jove, Lapčeviće, Jakšiće, Domanoviće, Vinavere, Nušiće, Lazareviće, Miljkoviće... I, često se, nažalost, mnogih odriče. Naravno, u našim školama i udžbenicima se često smišljeno izbegava prosta, notorna istina, da Srbi, kao narod, nisu ni bolji ni gori od drugih naroda.

Koliko se u državi sve promenilo (neka to bude i od Vidovdana 1989, ili početka “događanja naroda”), u smislu institucija, položaja građana, ljudskih prava, pre svih socijalnih (radnih). Imate li poređenje ili konsataciju gde se sada Srbija nalazi? Šta su joj doneli ratovi, koliko toga je izgubila?
Može li se konstatovati da iz takvog stanja, blago rečeno, narod i država izlaze vrlo sporo?

Neka bude od Vidovdana 1989. Tada je Jugoslavija, te i Srbija, zapala u duboku socijalnu krizu. Po mom mišljenju, najteži vid krize se odnosi na krizu u kulturi, koja je, u svojim magistralnim tokovima, potpuno napustila ideju moderne i okrenula se ka mitologizovanoj prošlosti. Bez obzira na neprolaznu lepotu narodnog stiha, kada se on uzme za sasvim izvesnu istorijsku činjenicu i kada se uzme za politički program, za ideološki normativ, neminovno sledi razaranje racionalne osnove u društvenim i
političkim stvarima. Ako je sintagma o „carstvu nebeskom“ prihvaćena kao model prema kome se uređuje društvena stvarnost onda logično sledi novokomponovana (kičerska) sintagma o „nebeskom narodu“. Više se ne pita za cenu. Niko se, naravno, ne pita kolika je cena „naše istine“ na svetskom bazaru političkih i kulturnih dobara. Pošto „našu istinu“ ne možemo plasirati u svet, izginućemo dokazujući je. To je bio jedan od lajtmotiva naših ideologa u toku poslednjih ratova.

Inauguracija kapitalizma

Dakle, u odnosu na to krizno doba 1989, danas se nalazimo u još mnogo dubljoj krizi, zagacali smo u anomiju, pa nam se 1989. čini kao godina izobilja i društvene pravde u odnosu na sadašnje stanje. Reč je, u stvari, o potiranju socijalističkog karaktera društva zarad inauguracije kapitalizma, kao konačno nađenog i poželjnog hegemonog poretka stvari. I, sve to bi trebalo da prihvati i s naporom razume pojedinac koji živi od svog rada i koji živi u strahu od gubitka posla. Pojedinac koji je traljavo, najčešće,
nikako obrazovan za humanističku i kritičku misao. Taj pojedinac je svakodnevno obasipan ponudama od svog ideološkog, a imućnog, suparnika - reklamama za letovanje, kupovinu stana, automobila, garderobe, mobilnih telefona, preporukama za dijetu i zdrav život, uputstvima o tome kako uživati u seksu i pod stare dane... Njegov stav sada glasi: Kupujem, dakle jesam! Ništa istinitije od reklamnog slogana
„Born to Shop!“ koji ponosno ističe Iulius Group, konglomerat tržnih centara u Rumuniji. Tako se svakog dana iznova rađa „iluzija bogatstva i blagostanja, čak i za skromnije potrošače, koja je stvorena kroz mogućnost jednostavnog pristupa do robnih proizvoda: jednom ih, barem, mogu probati, ako ih ne mogu kupiti“ (A. Puska).

Pobedili su, dakle, “zapadni izlozi”?

Sve više mi se čini da pad socijalizma nije izazvan toliko potrebom za slobodom i pluralizmom, koliko uz pomoć šarenih izloga Zapada (moda, životni stilovi imućnih, Holivud, spektakl…). Moram da dodam i to da je i real-socijalizam rušio samog sebe - neispunjavanjem očekivanja proizašlih iz njegove propagandne laboratorije. Rečju, socijalističke države nisu uspele da izgrade socijalizam (B. Horvat), kao demokratsko društvo socijalne sigurnosti i slobode.
A siromaštvo, eksploatacija, neokolonijalizam, solidarnost, sindikalizam, levica… više nisu tema u mainstream tzv. debatama. Poneki od doktrinarnih teoretičara će reći da su te teme zatvorene „padom komunizma“ i da više nisu aktuelne.
Pobeda zapadnih izloga je podržana upravo od socijalističke nomenklature i socijalističke srednje klase (asocijacija na M. Kangrgu).
U ovaj ogroman, mukotrpan, otimački, antidruštven projekat tranzicije upao je i rat, kao još jedna tranzicijska konsekvenca. Rat - ne slučajno. To je najbolja maska za mirno vršenje tranzicije, tj. pljačke društvene svojine.

Pljačka i ratni zločini

Da bi pljačka bila temeljnije sprovedena, kultur-politička nomeklatura, već od memorandumskih uzdisaja i tužbalica, trpa Srbe u nacišovinistički tor, pojeći ih mržnjom prema komšijama koji nisu Srbi. Da stvar bude strašnija, isto su činile i nacišovinističke nomenklature u drugim jugoslovenskim republikama. Dok su jedni pljačkali, drugi su uleteli u metež rata, te i ratnog zločina, u uverenju da čine nešto „istorijski“ važno za „svoj“ narod. Dobili su ti radnici-ratnici-Srbi, umesto Jugoslavije, srpsku nacionalnu himnu, nacionalnu zastavu i grb - i to monarhističku zastavu u državi koja je republika. Zauzvrat su izgubili sigurna (mnogo bolje plaćena od današnjih) radna mesta u njihovim preduzećima. Dobili su slabo plaćena, privremena i sezonska radna mesta u tuđim gazdinskim pogonima i fabričicama ili u, do juče, svojim, sada privatizovanim
preduzećima, i to pod uslovom da su članovi vladajućih partija. Većina se našla na birou za nezaposlene sa malim ili nikakvim izgledima da nađe iole pristojno zaposlenje.
Da li iz takvog stanja izlazimo sporo? Ne, u takvo stanje još uvek ulazimo.

Kako stepenujete krivicu sadašnje i prethodnih postpetooktobarskih vlasti?

U opštem smislu gledano, ne vidim bitnu razliku. Prva postpetooktobarska vlast je zdušno krenula u privatizaciju društvene imovine, prodajući budzašto ono što nije njeno. Nastupa besramno podilaženje interesima sumnjivog stranog korporativnog kapitala (tzv. stranim investitorima) davanjem velikih subvencija za bedno plaćena radna mesta. Nezaposlenost raste, socijalne razlike postaju sve veće. Ta vlast je izvršila vrednosnu inverziju. Recimo, izjednačila je pred zakonom kolaboracioniste i partizane, istinske borce za slobodu u Drugom svetskom ratu. Time je legitimisala ideologiju antiantifašizma (T. Kuljić), tj. napustila je antifašizam. Korupcija i klijentelizam bujaju. I, što je, takođe, strašno, pravi pakt sa SPS-om, partijom koja je odgovorna (u sadejstvu sa nacišovinstičkim partijama u drugim republikama) za sunovrat
Jugoslavije i najodgovornija za sunovrat Srbije. Krenula je u proces evrointegracija, ali vrlo traljavo. Sve u želji da Srbija uđe u EU, ali pod „našim“ uslovima kojima će se garantovati opstanak nomenklature na vlasti… Prva pospetooktobarska vlast je odlično pripremila teren za nastup gole populističke sile zvane SNS, koja je, navodno, napustila rodno mesto,

Prva pospetooktobarska vlast je priprema za SNS

tj. SRS. Ono što je prva postpetoktobarska vlast započela, ova druga, esenesovska vlast je dovela do paroksizma. Oni prvi su nevešto skrivali svoje nepodopštine, ovi drugi se i ne trude da skrivaju svoje. Socijalni jaz
između siromašnih i sve bogatijih partijaša i onih bliskih vladajućoj nomenklaturi je postao besmisleno, bezobrazno veliki. I još uvek raste. Javna preduzeća su u još većoj meri postala neformalni poreski organ. Cene svojih „usluga“ određuju, narodski rečeno, odokativno, naravno, na štetu građanstva. Mi u Nišu imamo bogato i gorko iskustvo sa ovom štetočinskom politikom u javnom sektoru.

Pa, kako stepenujem krivicu jednih i drugih? Ovako: prvi su doveli ove druge.

Nije Vam strana pobuna, ona klasična, građanska. Šta je bio Vaš ključni motiv da se politički angažujete, pre svega u Pokretu stanara? Jedan od stavova koje komentarišete je da to predstavlja “izabrati stranu”. Jeste li o tome mislili i kada Vas je privodila policija, ili ste to davno raščistili?

Da, za razliku od mnogih kolega, ja sam javno izabrao stranu. Ne zastupam načelo vrednosno neutralne pozicije inteligencije. Ne prihvatam Manhajmovu ideju o slobodnolebdećeoj inteligenciji kao besklasnoj.
Susret sa policijom me je uverio, ako ne u teorijsku, a ono u društvenu ispravnost mog izbora.

Da li autentična pobuna počinje u mikro sredinama?

Da, to je još jedini, doduše, slabačak kladenac autentične pobune.

Koliko vlast - režim, treba od nje da strahuju?

Kada bi vlast - režim strahovali od pobune u našim uslovima oni ne bi činili to što čine. Ne bi se bavili štetočinstvom. To važi generalno. Moje iskustvo je da se, ipak, pribojavaju. Primera radi, pre godinu-dve naše udruženje (Udruženi pokret slobodnih stanara - UPSS) je zakazalo demonstracije. Pogodilo se nekako da smo dan pre zakazanih demontracija bili na pregovorima sa gradskom vlašću o cenama usluga gradske toplane i o njenom lošem radu. Molili su nas da otkažemo demonstracije. Naravno, nismo ništa otkazivali, građanstvo je, zajedno sa UPSS-om izašlo na ulice.

Danas više nema nikakvih pregovora. Ne žele ni oni, a ne želimo ni mi. U prilog tezi da im nije, recimo, baš ugodno delovanje našeg udruženja pokazuje i to da na naš otvoreni poziv da javno, pred publikom, debatujemo o javnom sektoru u Nišu nisu ni odgovorili. A kada je, tu skoro, UPSS dobio prvostepenu prekršajnu presudu u svoju korist, a protiv poslovodstva niške toplane, bivši direktor je, prema vesti na jednom portalu, rekao da „UPSS nema aktivnu legitimaciju za pokretanje spora, ocenjujući pritom da to udruženje, koje se inače ‚politički deklarisalo‘, na ovaj način “prikuplja jeftine političke poene‘“. Ko ovo razume, svaka mu čast.

Pobuna Nišlija protiv poklanjanja aerodroma, iza kojeg očito stoje interesi oligarhije, preciznije, još manjeg broja ljudi, ukazala je i na to da Srbija nije samo Beograd. I u drugim gradovima beležimo otpor vlasti unificiranju države po principu feuda.
Vidite li sličnost sa građanskim buntom 1996/97. koji je bio svojevrsni uvod u pad Slobodana Miloševića, a počeo je u Nišu?

Ne, ne vidim sličnosti sa 96/97. Učestvovao sam u tim demonstracijama svakog dana, govorio pred hiljadama Nišlija, govorio pred studentima. Imali smo veliku nadu. Oni koje smo doveli na vlast su vrlo brzo izneverili. Od problema građanstva su im bili važniji lični dilovi i partijski interesi. Kada sada čujem predstavnike ondašnje opozicije kako tvrde da je situacija ista kao pred sudar sa Miloševićem i da treba da činimo i sada isto, osetim veliku mučninu. To znači da oni i sada budu lideri, a mi njihova pobunjenička pešadija. To se, naravno, neće desiti zbog jednog razloga. Izneverili su, kompromitovali se, većina ljudi im ne veruje. Za njima niko više neće krenuti. Žalosno, ali oni svojom pojavom uljuljkuju u sigurnost ovu aktuelnu lošu i štetočinsku vlast.

Da, počelo je u Nišu. Mislim da to danas ne znači mnogo. Ne pripadam onima koji neguju mit o Nišlijama kao vesnicima slobode, baš zato što ne
gajim mitomanski odnos prema Nišlijama. To je tako zato što poštujem konkretne Nišlijke i Nišlije, ljude od krvi, mesa i velikih problema. Kada nekoga, ko je konkretno ljudsko biće, poštujete ne vređate ga time što ćete ga kovati u bezlični mit.

Šta srpski narod misli o sebi, u kakvom je to kolopletu zabluda i površnih zaključaka? Tema Vašeg istraživanja je odnos Srbije i moderne (u najširem smislu); može li Srbija dalje bez istine o svom učešću ratovima devedesetih? Šta joj još smeta, ili, šta joj najviše smeta da postane istinski moderna država (da ne pominjemo ovde otvorena i nezatvorena poglavlja pristupanja Evropskoj uniji)?

Šta srpski narod misli o sebi to niko ne zna. Jer, narod, kao nekakva organska celina, ne misli - misle pojedinci u tom narodu. Većina je podložna propagandi, naročito propagandi o izuzetnosti Srba. Neko će reći da je to zato što su Srbi generalno loše obrazovani, što ima oko 60 posto funkcionalno nepismenog stanovništa, što većina ne ume kritički da misli… Dobro, neka je to i tako. Ali, to nije specifičnost srpskog naroda. Eno civilizovanih Nemaca, pa su hrpimice grunuli u zlo za onim nepismenim, ali inteligentnim kaplarom, i načinili najveće zločine u svetskoj istoriji. Eno Italijana i Španaca, satkanih od umetnosti, pa su oduševljeno išli za svojim plitkoumnim diktatorima. Evo jednog primera. U zimu 1935. Musolini je od Italijana zatražio njihovo zlato i srebro, kao zalogu osvajačkim pohodima koje je preduzimao u severnoj Africi. „Samo u Rimu je 18. decembra 250.000 Italijana priložilo svoje venčane burme. Benedeto Kroče (znameniti filozof, estetičar, političar, literata) poklonio je svoju senatorsku medalju, a Pirandelo (pesnik, dramaturg) - na užas Šveđana – svoju nobelovsku medalju“ (A. Hamilton). Sovjeti su besomučno krenuli za onim što se naslađuje smrtima svojih žrtava poput „Gruzina koji mljacka maline“ (O. Mandeljštam).
Nemam ovde mesta da obrazložim svoje stanovište o odnosu Srbije i moderne. Ali, ukratko (i sakato), Srbija se modernizovala tako što se, mahom nevoljno, prilagođavala moćnijim uzorima.

Srbija se rešila svojih modernizatora

Kada će se Srbija modernizovati? Onda kada se okrene sopstvenim modernizatorima. Naravno, moraju se preuzimati moderne tekovine iz sveta, ali se tu ne može stati. No, kako stvari stoje, Srbija svoje modernizatore ne voli i ne želi da ih čuje. Često ih izbacuje preko granice, kako pre dva veka, tako i danas. Šta znači trodecenijski egzodus najobrazovanijih, zašto ne reći, i najpoštenijih iz Srbije? Njih vladajuća oligarhija, kao opasnu kompetitivnu konkurenciju, naprosto goni iz Srbije.

Stiče se utisak da ste, uprkos svojim oporim, nedvosmislenim zaključcima, optimista? Ako jeste, odakle naučniku pravo na to?

Zato što sam duboko uveren da zadatak (neću reći poziv, a nikako misija ili pozvanje) čoveka od nauke nije samo sticanje i prenošenje znanja, već konkretno delanje tamo gde živi i gde deli život sa drugima. Smatram da se javnom dobru doprinosi onim što se zna i ume. To podjednako važi i za kovača, i za IT stručnjaka, i za radnika i za profesora univerziteta. Znam da ovo deluje utopijski. Ali, kakav je život bez delatne nade, bez utopijskog (E. Bloh)? Jadan, bedan i nikakav. U tom pogledu jesam optimista. Imam samo jedan život u kome je i borba protiv vetrenjača još uvek borba.

Podeli sa prijateljima

  
Posted in Politika, Tekst, Vesti and tagged , .