Retko se dešava da u realnom vremenu gledamo državnu instituciju kako se pravda i mic po mic priznaje greške, nagoveštavajući nam koliko bi sve one bile podložnije javnoj kontroli kada državni vrh ne bi revnosno delio indulgencije zaslužnim lakejima.
Jedna od standardnih fora ranih sezona „South Parka“ je ona kada policajac Barbrejdi unjkavim glasom pokušava da rastera posmatrače sa mesta zločina ili nekakve nesreće u toku jer tu „nema šta da se vidi“, dok ga prizor iza njegovih leđa nekolegijalno demantuje. Suština gega je u jukstapoziciji: istovremeno vidimo dve oprečne stvari i jasno nam je da je istinita ona koju vidimo golim okom, a punchline je zapravo sam Barbrejdi i njegovo negiranje stvarnosti.
Naravno, smešno je samo kada je reč o crtanom filmu. Kada to rade stvarni ljudi, situacija je bitno drugačija.
Kao što svi znamo, novosadska policija je uspela da u potpunosti preokrene slučaj prebijanja i lomljenja ruku ispred kladionice MaxBet u centru Novog Sada. Doduše, ne u smislu toga da je uhvatila osumnjičenog, već više u smislu toga da je fokus prešao sa samog incidenta na pokušaje da raščivijamo seriju propusta kojima su policijski službenici omogućili rukolomcu da pobegne. Naravno, toga ne bi bilo da se nije pojavio snimak brutalnog iživljavanja nad pretučenim čovekom, i to punih osamnaest dana nakon što se zločin desio. Od tada gledamo direktora policije Vladimira Rebića kako poput pozornika Barbrejdija iz „South Parka“ pokušava da nas natera da se raziđemo jer tu nema šta da se vidi.
Pre deset dana, Rebić se obrušio na kritike postupanja policije u ovom slučaju, tvrdeći kako su „policijski službenici preduzeli sve mere i radnje u cilju rasvetljavanja svih okolnosti događaja i identifikovanja osumnjičenog Ivana Kontića (30)“. Revolt javnosti usled prikrivanja slučaja, traljavosti i sporosti proglasio je „politizacijom događaja“, te zatražio od neimenovanih političara da se „bave svojim poslom i da prestanu da uporno organizuju i sprovode rijaliti potrage i istrage kojima otežavaju rad policijskim službenicima i tužilaštvima“. Zahtevi da se razjasne okolnosti istrage su time svedeni na „sramotnu hajku“ kojom „pokušava da se naruši ugled policije“.
No, u međuvremenu su počele da naviru činjenice vezane za slučaj, poput one da je policiji trebalo neverovatnih deset dana da pribavi snimak sa sigurnosnih kamera, pa je direktor Vladimir Rebić nenadano naleteo na dostojnog protivnika: kritikovanju policije se u nedelju pridružio i izvesni Rebić Vladimir (direktor). U živoj televizijskoj emisiji na nacionalnoj frekvenciji izjavio je: „Bilo je određenih propusta gde su određeni policijski službenici posao radili… Pa ’ajd’ da kažem traljavo, možda nezainteresovano, sporo. Ali u svakom slučaju nije postojala namera da se tom čoveku, Kontiću, pomogne.“ Zatim je dodao i to da je potraga „relativno kasno raspisana, i zbog toga će onaj ko je to propustio da uradi odgovarati.“
Traljavo? Nezainteresovano? Potraga kasno raspisana? Zvuči kao da Rebić Vladimir (direktor) vodi sramotnu hajku kojom – kako ono beše – pokušava da se naruši ugled policije i stavku po stavku ponavlja teze kojima su građani politizovali slučaj. Ni to mu nije bilo dovoljno: u istoj emisiji izjavio je da je „ministar Stefanović odmah naložio Sektoru unutrašnje kontrole da izvrši određene provere i kolege iz SUK-a to predano rade, utvrdili su određene propuste. I ja sam lično nezadovoljan nekim fazama u radu. Ne mogu da kažem da baš ništa nije urađeno. Rađeno je – ne baš najbolje.“
Ne. Baš. Najbolje.
Pitanja prosto naviru. Kog je to dana Stefanović „odmah“ naložio provere – kada je snimak procureo ili pre? Da li bi unutrašnje kontrole uopšte bilo da se ministar nije umešao? U čemu se tačno sastoje ti određeni propusti, određene provere, koliko je to relativno kasno raspisana potraga? Da li su ti propusti veliki ili mali, jer po brzopoteznom tajnom smenjivanju načelnika PU Novi Sad Milorada Šušnjića početkom septembra reklo bi se da nisu zanemarljivi?
Na osnovu čega je izvesni Rebić Vladimir (direktor) zaključio da je rađeno „ne baš najbolje“ i da direktor policije Vladimir Rebić nije bio u pravu kad je pre deset dana tvrdio da je urađeno „sve što je bilo potrebno“? Da li su to Rebić & Rebić konačno shvatili da je optuženi rukolomac krivicom policije utekao, strugnuo, zdimio, uhvatio šturu, dao petama vetra, kidnuo nalijevo? Da li bi to priznali i da snimak nije izašao u javnost?
Međutim, najzanimljivije pitanje koje visi u pozadini ovog slučaja glasi: kako je uopšte došlo do toga da policija pod pritiskom javnosti mora da menja priču i priznaje greške? U Srbiji smo navikli na to da se pritisak na institucije da učine nešto povodom slučajeva teškog kriminala, korupcije i javašluka prosto ignoriše dok ne izvetri. Krušik, obrenovačke poplave, helikopter, Savamala, tetka iz Kanade – spisak uzaludnih pokušaja da nateramo državu da se ponaša kao država a ne kao saučesnik vladajućim kleptokratama je podugačak. Otkud odjednom ova slabost?
Tu valja pogledati ne samo ono što je rečeno, nego i ono što je izostalo: direktoru Rebiću je u ovom slučaju vrlo vidljivo usfalilo političke podrške da ovaj slučaj baci u isti bunar u kom su završavali i mnogi raniji. Ministar Stefanović se oglasio tek pre 5-6 dana, predsednik ćuti, tabloidi ne čereče žrtvu i ne relativizuju događaj. Valja biti oprezan kada je reč o spekulacijama, ali možda je to signal da ima istine u glasinama da se iza kulisa odigrava sukob struja unutar SNS, jer deluje da ona kojoj pripada Stefanović više nije najbolje kotirana. Retko se dešava da u realnom vremenu gledamo državnu instituciju kako se pravda i mic po mic priznaje greške, nagoveštavajući nam koliko bi sve one bile podložnije javnoj kontroli kada državni vrh ne bi revnosno delio indulgencije zaslužnim lakejima.
Taj prizor ćemo, bar dok je ove vlasti, gledati samo kada se vlastela pokarabasi međusobno. Do sledeće prilike za to, ’ajmo, raziđi se – nema tu šta da se vidi.
Foto: Southpark
Podeli sa prijateljima