Da li će se dokazati uloga Srbije u osmišljavanju i pokretanju rata: “Milošević je bio pokretačka snaga zločinačkog plana, a primenu je poverio Stanišiću i Simatoviću”, rekao je u uvodnoj reči na početku drugog suđenja tužilac Daglas Stringer. Da li će se presuditi presuđeno direktna veza srbijanskog političkog vrha sa potpaljivanjem rata i agresijom na Hrvatsku i Bosnu – nešto godinama jasno svakom žitelju Srbije i svim žrtvama u susedstvu, ostaje da se vidi.
“Živi imaju pravo na obzirnost, o mrtvima treba govoriti samo istinu” (Volter). Zašto ne i postaviti pitanje, poput Tengiza Abuladzea u filmu Pokajanje, ko ima pravo da bude pokopan (na stranu asanacija terena). Još uz vojne počasti. I pripadajući Marš na Drinu.
Praznik mimo mozga
Dve su sahrane obavljene ovih dana, više od deset hiljada ljudskih bića, nikad dovoljno podsećanja, nije sahranjeno; zakopani su u jame svete i manje svete srpske zemlje, neki su pretvoreni u pepeo, da im se trag ne zna. Dve sahrane na dva groblja, mrtvi su ratni zločinci Momčilo Krajišnik, sahranjen 17. i Dragoljub Ojdanić, ispraćen 13. septembra. Srbija je, mimo Ustava i mozga, dobila od predsednika Aleksandra Vučića još jedan državni praznik, 15. septembar, Dan srpskog jedinstva i nacionalne zastave, ljubavi sa negenocidnom tvorevinom i njenim življem. Sa kojim će je povezivati moderni most zvani, kao i granični prelaz, odnosno nesuđena bescarinska zona, Bratoljub, u slavu, biće, bratoljubilačkog rata koji su vodile Srbija i “preskupa, ali jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka“ (D. Ćosić).
Jovica Stanišić i Franko Simatović ušli su u nastavak drugog sudskog procesa – kažu svedoci, negirajući sebe od pre deset godina, da je sve bila izmišljotina, počev od balvan revolucije do Arkana. Hoće li Tribunal obesmisliti vlastito postojanje, nesumnjiva dostignuća (i katastrofalne autogolove), ali, pre svega, istinu o agresiji Srbije na zemlju, vazduh, reke, more?
I breza je proplakala
Ukopni rutual u slučaju zlikovca Dragoljuba Ojdanića obeležili su, dakle, potresna izvedba trubačkog orkestra Otišla je Danijela (Bora Drljača) i stihovi Dobrice Erića iz Prkosne pesme koje je izgovorila iskusna (pričam po sa’ranama) Ivana Žigon. Da malo užutimo, i muzičari plakahu na Danijelu, beše to ključni momenat tog grobljanskog muzičko-scenskog igrokaza: “Na livadi, gde je breza bijela, /Voleli se ja i Danijela/Plači brezo bijela i ja ću sa tobom/Otišla je Danijela nije rekla zbogom”. Bejahu i Erićevi stihovi inspirativni za okupljene, listom nevine srpske oficire: “…Kriv sam, i da završim/sa najvećom krivicom/(pre nego što se zacenim od smeha)/Kriv sam, tvrdoglavac/što sam Pravoslavac/i Svetosavac, i što ne verujem/u sveti zločin i oproštaj greha!/Ako to priznam/da sačuvam glavu/izgubiću časni krst i krsnu slavu/Ako ne priznam/crno mi se piše/ceo svet će na moju zemlju da kidiše”.
Teška sekiracija. Garant je podsetila prisutne na to da je general za života, ipak, priznao – pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine. Da je zločinac. Ili ima neki eufemizam (zlikovac). “Veće nalazi da je Ojdanić, svojim stalnim delovanjem u komandovanju snagama VJ koje su mu bile podređene, obezbedio praktičnu pomoć, podstrek i moralnu podršku onim pripadnicima VJ za koje je znao da nameravaju da počine deportaciju i prisilno premeštanje. Njegovi postupci imali su bitne posledice po samo počinjenje tih zločina od strane snaga VJ na nekim od lokaliteta navedenih u Optužnici”.
Koliko nevinih… i mrtvih
Ima za šta i nije kriv, jer, “Pretresno veće zaključuje da Ojdanić nije znao da snage VJ imaju nameru da liše života ili seksualno zlostavljaju civile kosovske Albance, odnosno da nanesu štetu verskim objektima ili da ih unište”. Možda i nije znao, ipak je on legenda, kako mu post mortem tepaju režimski mediji.
Pokajao se, izrazio žaljenje zbog svega što je priznao, odnosno inkriminacija iz optužnice. A kad je, nakon deset godina robijanja, sumanutom odlukom Tribunala pušten, priznao je da je lagao.
Kao da nismo znali. I kao da nismo znali da će ga saučesnici dočekati uz trubački orkestar.
A bilo je logično i to da na njegovoj sahrani govori naslednik na mestu načelnika Generalštaba, jedan iz plejade nevinih srbijanskih časnika Ljubiša Diković, nevin za zločine u opštinama Srbica i Glogovac (presuđeno), nevin za sve što je na Kosovu Albancima učinila 37. Motorizovana brigada kojom je zapovedao: “Zaslužio je brojna odlikovanja, od Ordena za vojne zasluge, Ordena ratnika, sve do Ordena slobode… U savremenoj istoriji naše vojske, malo je oficira koji su ovakav put imali”. “Komandovao je odbranom Srbije, braneći domovinu od NATO agresije. Donosio je najteže odluke, nosio ih je na svojim plećima. Pod njegovom komandom, znali smo da je čovek odgovoran, principijelan, čestit i hrabar ispred nas”, izustio je Diković.
Ojdanić je učestvovao, kaže Haški tribunal, u udruženom zločinačkom poduhvatu; on i njegovi osuđeni saborci krivi su za zločine protiv čovečnosti i kršenje ratnih zakona i običaja rata.
Jedan od najvećih
Momčilo Krajišnik bio je jedan iz plejade srpskih zlikovaca s one strane Drine; dugačak je niz krivičnih dela za koja je osuđen, malo je racionalnih razloga zbog kojih je pušten nakon samo dve trećine izdržane kazne od 20 godina robije. “Koronavirus ubio je jednog od najvećih zločinaca u povijesti Evrope”, ustvrdiće član Predsedništva BiH Željko Komšić, a preneti američki Njuzvik.
Krajišnik je kriv za ubistva, istrebljenje, progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije i prisilno premeštanje bosanskih Muslimana/Bošnjaka i Hrvata. Za šoder i fosne ugrađane u komandni položaj Radovana Karadžića na Palama robijao je samo osam i po meseci, dok Vrhovni sud Bosne i Hercegovine nije presudio da je nevin. I gurnuo ga u stranku zločinačkih, ispostaviće se ostvarenih, namera, odakle se našao na mestu predsednika Skupštine SR BiH. Zločini za koje je osuđen počinjeni su u 35 opština, među kojima su Zvornik, Banjaluka, Prnjavor, Bijeljina, Bratunac, Bosanska Krupa, Sanski Most, Trnovo i Sokolac.
Predsedavajući Veća Alfons Ori bio je nepotrebno delikatan, konstatujući da je optuženi “prihvatio to da je visoka cena patnji, smrti i uništenja bila neophodna za postizanje srpske dominacije“.
Tog licemerja: Tribunal je navodno odlagao oslobađanje zlikovca “zbog toga što su njegovi zločini bili „među najgorima u istoriji čovječanstva”.
Deo kazne Krajišnik je odslužio u zatvoru “Vejkfild”, pod posebnim obezbeđenjem koje ga je čuvalo od muslimanskih ekstremista. Zatvor “Vejkfild” poznat je po tome što su u njemu kazne izdržavale ubice dece.
Karakteristika ratnih zločina u jugoslovenskom sukobu je neljudsko izrugivanje preživelima i porodicama žrtava; Krajišnik je tu svoj na svome, pravi spiker parlamenta: „Drago mi je da u toj nesreći Srebrenice nisu ubijana žene i djeca, ali priznajem da je strašno i zgražavam se kada čujem da su ljudi postrojavani i ubijani“.
Bukvar, kredit i stvaraoci
Neko mu veruje, ogromnoj je većini svejedno. Ipak, da nije uprkos svemu, preterao; za njega ni Danijela ne bi imala dovoljno surovu kaznu:
“Izgubio sam kraj, svoje Sarajevo, ali neću da mrzim”, reči su Momčila Krajišnika.
Kakav stvor.
Ktitor utemeljitelj entiteta, onog skupog, preskupog u tuđim životima. “Za nastanak RS, imali smo među “saveznicima” Boga na nebu, narod na zemlji i Srbiju, koju je tada vodio Slobodan Milošević. O njemu moram da kažem da je bio veliki državnik, ali i da je bio pod velikom anatemom zbog rata u BiH. Nismo se uvek slagali, i to nije tajna” (M.K.).
Na pogrebu nije bilo zauzetog šefa Šumskog gazdinstva, ali ga je dostojno zamenio meštar od spaljenih džamija Božidar Vučurević, visoki funkcioner opskurnog režimskog udruženja građana Asocijacija Stvaraoci Republike Srpske (ne želite da znate ko su članovi). “Donosili smo brojne odluke, nalazili načina kako da izmirimo srpski narod. Uspjeli smo i stvorili smo Republiku Srpsku. Odavde sa Pala je sve krenulo, a, evo, danas smo tužnim povodom da našeg brata Moma ispratimo iz ovozemaljskog života i pomolimo Gospodu Bogu da mu dodijeli mjesto gdje pravednici počivaju, jer je on zaista to bio”, smislio je pesnik i šofer u ostavci.
Bukvar jednog zlikovca
Nije se Krajišnik pasivizirao, pomenuta je Asocijacija najavila prošle godine (tribinu u Domu omladine u Beogradu prekinuli su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava) kolosalni projekat Jedinstveni srpski bukvar, sa ciljem da, kazao je Krajišnik, “sva srpska djeca, ma gdje bila, učila bi iz zajedničkog bukvara”. Nikad kraja hegemonizmu: “Interesi srpskog naroda ne mogu se braniti isključivo u granicama Srbije, mora se delovati šire. To je jedina mogućnost opstanka, tim pre što kao narod činimo jedinstven identitetski, jezički, kulturni i religijski prostor”, prozborio je zločinac.
Nije dočekao. Valjda neće niko.
Dočekao je 2017. kredit, ekspresno odobren, poklonio mu Milorad Dodik, predsednik negenocidne tvorevine, čak i poster s brojkom. Minut ćutanja na sednici Predsedništva BiH nije isposlovao. Krajišnikova firma “Sarajevoinvest“ dobila je 700.000 maraka kredita od Investiciono-razvojne banke RS, sa grejs periodom i rokom otplate od deset godina. Kao da će praviti – ima li šta logičnije – granate za “razvlačenje pameti” od 120 mm.
Kako se nekad letelo…
Dosta o zločincima, podsetimo se i procesa protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića kojima nije presuđeno – ponovljeni proces je u toku. Njih dvojica, zaključak je Haškog tribunala, osnovali su formacije koje su ubijale i progonile nespsko stanovništvo u Hrvatskoj i BiH. To su krajiška milicija, Crvene beretke, škorpioni, Arkanovi tigrovi.
Koloplet haških presuda dvojicu čelnika srbijanske Državne bezbednosti oslobađa zbog nedostatka dokaza i neutvrđene konkretne usmerenosti, a potom Tribunal konstatuje da su njihove jedinice počinile zločine. Možda vam i nije jasno, možda je jasno tek malom broju posvećenika, svejedno – suđenje se ponavlja. A opzužnica tereti Stanišića i Simatovića da su finansirali i pružili logističku podršku Crvenim beretkama.
Pojednostavljeno, nisu planirali, a u odluci o nastavku suđenja, rečima tuđioca, “znali su s kim imaju posla”. Jednostavno, znali su svi koji su videli njihov krvavi učinak, ubistva, mučenje, silovanje, spaljena sela. U Hrvatskoj i Bosni.
Da li će se dokazati uloga Srbije: “Milošević je bio pokretačka snaga zločinačkog plana, a primenu je poverio Stanišiću i Simatoviću”, rekao je u uvodnoj reči na početku drugog suđenja tužilac Daglas Stringer.
Da li će se presuditi presuđeno direktna veza srbijanskog političkog vrha sa potpaljivanjem rata i agresijom na Hrvatsku i Bosnu – nešto godinama jasno svakom žitelju Srbije i svim žrtvama u susedstvu, ostaje da se vidi.
Zasad samo ocena da rata nije bilo, ili, ako već jeste, zašto bi to znala srbijanska Državna bezbednost. Špijunska služba koja nije marila za suptilnost, pa je letela helikopterima. Što, između ostalog, proizilazi iz iskaza pilota eskadrile helikoptera DB Miroljuba Lučića. On je branio Frenkija Simatovića od njega samog, rekavši da je Simatovićevo hvalisanje pred Slobodanom Miloševićem “smešno i tragikomično”. A Simatović je lanuo, ispred karte na kojoj su toponimi zločina beretki, da je “u maju 1992. formirana avio-helikopterska eskadrila” Jedinice za specijalne operacije koja je u Hrvatskoj i BiH “izvršila brojne složene zadatke u uslovima ratnih operacija”, prevozeći ljudstvo i tone opreme.
Snimak je jedan od ključnih dokaza optužbe; Simatović je govorio da su helikopteri uzletali sa “mreže malih aerodroma” u BiH. Nije bilo onog u Trebinju, strpimo se.
Ljubi brat
Šta je srbijanski Dan srpskog jedinstva i nacionalne zastave do “imitacija života” i hinjeno bratstvo i svesrpsko jedinstvo koje košta na hiljade života. Monolitna sila povezana od 18. septembra i mostom Bratoljub. U stvari, nije povezana, tu su se sreli zvaničnici Srbije i entiteta susedne Bosne i Hercegovine i konstatovali da će most da proradi. Marta sledeće godine. A od toga, naravno, neće biti ništa, budući da je Srbija uradila svoje još 2017, te ostaje da bosanski Srbi naprave granični prelaz. Biće da im je teško da prave granicu sa maticom.
Niko nije dužan da zna, ali, za radoznale, most je preko Drine, između Ljubovije i Bratunca.
Ponovo nešto sasvim drugačije, nekako se nezapaženo provukla vest da je Srbija dobila dron za otkrivanje masovnih grobnica. Biće lakše pronaći posmrtne ostatke žrtava, ali i počinioce. Opremu donira UNDP, njome se može istraživati pod zemljom do deset metara dubine. Masovne grobnice odvešće istragu do zločinaca, konta normalan svet notornu besmislicu.
Logika dosadašnjeg ritma izvođenja zlikovaca pred sud nalaže da budemo oprezni kad vidimo decu da šatro puštaju zmajeve koje liče na neku električnu ptičicu. Ili, Veljka Odalovića kako istražuje prostor na Radan planini (kostiju možda ima, al’ da ima zlata iz turkog doba, to je sigurno, svi znaju). Valja dronove iskoristiti.
Srbija ima dronove, ima masovne grobnice, zločince. I žrtve.
Niko nema prava da prašta. Biće saučesnik.
Podeli sa prijateljima