Čim se malo odmaknemo od isprazne formulacije iz naslova dokumenta i pokušamo da svojim rečima objasnimo šta je tačno potpisano u Vašingtonu, ko je potpisao s kime i šta je zaista sadržaj, vrlo brzo nam postaje jasno do koje mere je čitav događaj bio bizaran. Kao što je već postalo karakteristično za Trampovu administraciju, niko se nije zamarao protokolima, ustavnim ovlašćenjima i sličnim tričarijama rezervisanim za ozbiljne države.
Hajde da se ne pretvaramo da je u prošlonedeljnim pregovorima Srbije i Kosova o „ekonomskoj normalizaciji“ pod okriljem Trampove administracije bilo mnogo toga normalnog.
Čim se malo odmaknemo od isprazne formulacije iz naslova dokumenta i pokušamo da svojim rečima objasnimo šta je tačno potpisano u Vašingtonu, ko je potpisao s kime i šta je zaista sadržaj, vrlo brzo nam postaje jasno do koje mere je čitav događaj bio bizaran. Kao što je već postalo karakteristično za Trampovu administraciju, niko se nije zamarao protokolima, ustavnim ovlašćenjima i sličnim tričarijama rezervisanim za ozbiljne države. U maniru rezervisanom za banana-republike, za isti sto posađeni su jedan premijer i jedan predsednik, kao da je savršeno svejedno šta su čije nadležnosti i otkud oni tu na ravnoj nozi. Dupeta utrnulog od Donaldove hoklice, predsednik Srbije je po okončanju pregovora rekao da je sklopljen „bilateralni ekonomski sporazum“, ali kada je tekst procureo na Tviter, a odatle i u medije, ispostavilo se da to baš i nije tačan opis potpisanog papira.
Bilateralni očigledno nije – ni na primerku koji je potpisao Hoti ni na onom koji je potpisao Vučić nema drugih potpisnika. Bilateralni sporazum – ime mu to kaže – uključuje dve strane. Delegacija Srbije pokušala je da to kreativno objasni time što su navodno i Srbija i Kosovo, svako za sebe, potpisali po jedan sporazum sa SAD. Međutim, to jednostavno nije ono što se desilo jer je Tramp potpisao treći dokument, kojim se samo konstatuje da su i Srbija i Kosovo preuzeli na sebe određene obaveze.
Ekonomski je delimično. Iako se nekolicina tačaka tiče infrastrukturnih projekata, gotovo polovina sadržaja sporazuma uopšte se ne bavi ekonomijom. Ako bismo potpisanim papirima tražili adekvatan naziv, najpribližniji bi bio „izjave o namerama“. Imamo, dakle, jedan sporazum koji zapravo čine dve zasebne deklaracije, potpisane unilateralno na tri različita dokumenta. Doduše, dva su vrlo slična i imaju isto ime. Što bi rekao Čedomir Jovanović pre nego što vas mlatne teniskim reketom: šta nije jasno?
Pozabavimo se sadržajem. Prve tri tačke tiču se budućih zajedničkih infrastrukturnih projekata, poput izgradnje autoputa i železničkih pruga, što bi bilo važan korak da Srbija i Kosovo nisu na tu temu već potpisale izjave o namerama 14. februara ove godine, i to bez akrobacija sa dva zasebna dokumenta. Naredne dve tačke odnose se na slobodu kretanja: Kosovo će postati deo „mini-Šengena“ zajedno sa Srbijom, Albanijom i Severnom Makedonijom, uz ponovno otvaranje prelaza Merdare. Šesta tačka odlazi sa teme i bavi se uzajamnim priznavanjem diploma. Sedma se vraća na infrastrukturu i deljenje jezera Gazivode pod okriljem SAD. Ne dajte da vas ovo meandriranje tema zbuni: ceo sporazum deluje kao da je pisan na kafanskim salvetama.
Odatle stvari postaju zanimljive, zato što sporazum naprasno ponovo prestaje da se bavi međusobnim ekonomskim relacijama dve strane. U tački 8, i Srbija i Kosovo se obavezuju da će (svaka za sebe) diverzifikovati svoje snabdevanje energijom. Ukoliko se ta stavka materijalizuje, to bi za Srbiju značilo smanjivanje energetske zavisnosti od Rusije, što objašnjava i oštru provokaciju Marije Zaharove upućenu direktno Vučiću.
Ako je 8. tačka stvorila Srbiji probleme na relaciji s Rusijom, tačka 9 je gurnula prst u oko predsednikovom bratu najrođenijem, Si Đinpinu, zato što se Srbija njome obavezala da demontira 5G opremu „Huaveija“. Teoretičari zavera bi trebalo da se uzdrže od otvaranja šampanjca, zato što to samo znači da će 5G mreža u Srbiji biti građena opremom neke kompanije koja nije u rukama Kine. Tačka 10 podrazumeva veću kontrolu avio-saobraćaja i borbu protiv nespecificiranih nelegalnih aktivnosti. Tačke 11 i 12 pokrivaju slobodu veroispovesti, identifikovanje ostataka nestalih osoba i zbrinjavanje izbeglih i raseljenih ljudi.
Tačke 13, 14 i 16 bave se isključivo američkom spoljnom politikom, pošto se Trampu bliže izbori i potrebni su mu laki poeni. Pod rednim brojem 13, obe strane se obavezuju da će raditi na tome da u 69 zemalja u kojima je homoseksualnost kažnjiva dođe do njene dekriminalizacije, što je svakako za pohvalu ali nema nikakve veze sa temom pregovora ili nazivom potpisanih dokumenata. Tačkom 14 obe strane su naprasno otkrile da je Hezbolah teroristička organizacija. Tačka 16 obavezuje Srbiju da, mimo zvanične politike članica EU, premesti svoju ambasadu u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim.
Upadljivo je koliko se domaći medijski mejnstrim kloni tumačenja tog dela sporazuma, iz više razloga. Prvi je to što se na njemu najbolje vidi do koje mere je predsednik Srbije – ne objašnjavajući razloge – rešio da svoju državu pretvori u pijuna na tuđoj šahovskoj tabli. Drugi je zameranje EU, koja Jerusalim smatra zajedničkom prestonicom Izraela i buduće palestinske države, a Vučićev potez gleda kao grubo kršenje koordinirane spoljne politike kakvoj bi Srbija kao zemlja-kandidat trebalo da teži. Treći je to što je reč o jedinoj tački koja se sporazumi razlikuju: Hotijeva verzija ugovara uzajamno priznanje Kosova i Izraela, što je Srbiji očigledno postalo prihvatljivo.
S tim u vezi je i preskočena 15. tačka. Njome se Kosovo se obavezuje da narednih godinu dana neće tražiti članstvo u međunarodnim organizacijama, a Srbija da će na godinu dana obustaviti kampanju povlačenje priznanja (nezavisnosti Kosova) i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog zahteva bilo kojoj naciji ili međunarodnoj organizaciji da ne prizna Kosovo. Tu valja primetiti da se Kosovo nije obavezalo da neće tražiti dalja priznanja, i da je time zapravo ispod žita dobilo carte blanche od Srbije za dalju kampanju. Bude li sporazum poštovan, do isteka moratorijuma rezultat na tom blentavom semaforu će izgledati bitno drugačije.
Zabavno je posmatrati kako Vučićevi medijski sikofanti, svako gađajući svoju publiku, biraju tačke sporazuma kojom će se oduševiti, uredno ignorišući ostatak. Lojalna inteligencija prebira po stavkama kao po činiji trešanja, tražeći one koje nisu crvljive. Subvencionisani privatluk se raduje američkim milijardama koje evo samo što nas ne zaspu zaslugom mudrog vođstva. Tabloidioti pokušavaju da nam dokument istovremeno predstave i kao „istorijski“ i da mu se ipak nekako umanje značaj da se Vlasi (sa izuzetkom Đorđa Vukadinovića) ne dosete pa počnu da postavljaju neugodna pitanja, poput „šta je tu tačno istorijsko ako niste priznali nezavisnost Kosova“ ili „šta tačno treba da bude završna tačka normalizacije koju pominjete“.
Problem nije normalizacija. Problem je to što ništa u vezi s njom ne nazivamo pravim imenima, pa završavamo kao dečurlija iz kraja koju čika Donald miri tako što jedno pošalje da mu donese burek a drugo da mu trkne po pivo.
A naš predsednik? E, on se hvali da je od Trampa nakon pregovora dobio hemijsku. Kaže, nema šta ne može da se potpiše njome.
Podeli sa prijateljima